Ексхумација, илстрација Фото: СРНА
РТРС преноси вест агенције СРНА о идентификацији посмртних остатака троје Срба убијених у источној Босни, Подрињу у операцијама муслиманских снага из Сребренице и Горажда током тзв. Петровданске офанзиве на српска села и засеоке сребреничког и горажданског краја.
Идентификовани су посмртни остаци шест жртава из протеклог рата, од којих су три српске са подручја Горажда и Сребренице, саопштено је из Института за нестала лица БиХ.
Идентификовани су Милорад Вукашиновић, рођен 1913. у Горњој Буквици код Горажда, а нестао је 25. маја 1992, Божана Вукашиновић, рођена 1922. у Горажду, нестала истог дана, те Васо Парача рођен 1903. у Даниловграду, нестао 5. јула 1992. године у Крнићима код Сребренице.
Позитивном идентификацијом двоје чланова породице Вукашиновић окончана је потрага за свим несталим члановима ове породице, из које је 5. маја 1992. у нападу на цивилно српско село у горажданском крају тзв. Армија БИХ ликвидирала укупно осам Вукашиновића. Три тела су затечена на лицу места, а троје: Милош, Јованка и Грозда Вукашиновић ексумирани су 22-23. маја 2018. године и идентификовани у холандском институту ИЦМП-а у Хагу. Горња Буквица је Дејтонским уговором остала на муслиманској територији и у њој од 34 становника, Срба (по Попису из 1971), данас нема Срба.
До сада се сматрало да је непокретни учитељ у пензији Васо Парача (1903) жив спаљен у својој кући 5. јула 1992. године, када су муслимански напдачи убили 24 српска цивила (међу којима и шест жена), углавном ритуалним начинима, будући да су на згаришту готово две недеље касније (када је српска војска ослободила Крњиће) пронађене опожарене људске кости. Остаје и даље непознато ко је био са непокретним учитељем Васом Парачом када су упали муслимански нападачи, и тада страдао.
Село је, иначе потпуно спаљено, пошто је преходно сва покретна имовина и стока однети, а непокретности попаљене да се затре траг српског постојања. Спаљивању нису измакли ни задружни дом, школа и црква, у којој је ритуално убијен свештеник Слободан Лазаревић током верског обреда.
Осим учитеља Васе Параче, тада је убијен и директор школе из Скелана Раде Тримановић.
Село је протеклих дуже од 30 година ненастањено. Зарасло је у коров и шуму, пут до села је излокан, струје, воде и осталих услова за живот нема. Преостали становници се нису враћали из избеглиштва у које су се отисли пред муслиманским нападачима, настањени су махом у Србији и Скеланима. Крњићи су тек једно од више од 50 српских села заувек затворених и потпуно етнички очишћених у средњем Подрињу током протеклог рата.
Злочин над Србима у Крњићима починиле су муслиманске снаге из околних села и под командом и уз помоћ јединица из Сребренице којима је командовао Насер Орић.
Иденфитиковани су и остаци Џемиле (Салко) Куртовић, рођене 1913. у Фочи, Хасана (Муло) Суљића рођеног 1938. у Зеници и Шефика (Неџиб) Пецикозе рођеног 1968. године у Прибоју. Сво троје су ексхумирани на гробљу Психијатријске болнице Соколац, а воде се као нестали: Џ. Куртовић, априла 1992. године у Психијатријској болници Соколац; Х. Суљић, 28.07.1992. у Психијатријској болници Соколац и Ш. Пецикоза, 01.12.1994. у Психијатријској болници Соколац.
Из Института су навели да је ријеч о лицима несталим 1992. и 1994. године на подручју Горажда, Сокоца и Сребренице.
Они су идентификовани у просторијама градског гробља у Миљевићима у општини Источно Ново Сарајево анализом ДНК.
Из Института за нестала лица истакли су да настављају рад на проналаску и идентификацији свих несталих.
По информацијама РТРС, Н1 БиХ и Срне, Српски меморијал / а.м.
