За сећање на страдале претке, или насушна српска потреба
Непосредан повод иницијативe за оснивање Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у XX веку је чињеница да је у прошлом, двадесетом, веку српски народ имао неколико наметнутих веома тешких ослободилачих и одбрамдбених оружаних сукоба и у тим сукобима претрпео је огромне људске губитке.
Милиони наших сународника су током тог раздобља избрисани из спискова живих, али до данас нису унети у спискове мртвих. Ово је покушај да коначно, колико је то сада могуће, сачинимо те спискове и са њима изађемо пред домаћу и страну јавност. Сигурно је да тим пре свега хуманим послом много каснимо, али још више ћемо каснити ако опет нађемо разлог да све то одгодимо за неко повољније време. Ми данас живи Срби, и наша генерација, желимо да одужимо велики дуг према многим генерацијама својих недужних покојника. То је наша наслеђена људска обавеза која је из разних околности стално одлагана.
Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у XX веку је у првом реду израз воље грађана да сами личним ангажовањем, властитим радом и средствима подигну у Београду на репрезентативној локацији Меморијални центар посвећен својим страдалим прецима. Свакако, тиме се у овом подухвату не искључује ангажовање и непосредно учешће државе... Цео текст мисије Српског меморијалa: За сећање на страдале преке, или насушна српска потреба.
Српски меморијал
Миливоје Иванишевић: Трећи мировни уговор у истом веку – или: Дејтон 1995.
„Дејтонски мировни споразум двадесет година послије“, Академија наука и умјетности Републике Српске, зборник радова, књига XI , Одјељење друштвених наука, књига 35, Бања Лука, 2016.
Јово Бајић: Библиографија о геноциду над српским народом, 2017.
Библиографија садржи преко 2000 наслова и подељена је на три основне тематске целине:
- Први светски рат,
- Други светски рат,
- Оружани сукоби и Нато агресија 1991–1995. годинe.
Логори за Србе у Аустроугарској
Аутори: проф. др Милоје Пршић и мр Сава Станковић
Људски губици српског народа у 2. светском рату
Преко мртвих предака знамо ко смо, шта смо и одакле смо. Они одређују нашу свест о припадности национу и вери и уче нас слободи, чојству, јунаштву. Бранећи те вредности и Срби су гинули или су их други због тога убијали – каже Штрбац.
Логори за Србе у Бугарској
Аутори: проф. др Милоје Пршић и мр Сава Станковић
Обележје жртвама усташа на Сајмишту?
Да би овај монументални споменик никао, требало би што пре одредити његов садржај, прикупити документацију, направити пројекат и одредити начин прикупљања средстава – рекао је Матановић.
Зашто „Српски меморијал“?
Миливоје ИВАНИШЕВИЋ: Реч о Сарајеву
(Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић-Гавриловић: „Геноцид над Србима - Сарајево 1992-1995. Сведочења преживелих логораша“)
Геноцид над Србима у Сарајеву и грађански рат у Босни и Херцеговини започео је 1. марта 1992. у недељу када су у центру Сарајева муслимански екстремисти с улице отворено пуцали на српску цркву и сватове. Том приликом су убили старог свата Николу Гардовића, само зато што је србин и хришћанин. То је био знак за општи напад на Србе, а Сарајево је претворено у највећи концентрациони логор после Другог светског рата у коме су муслимани убили 7019 Срба, што је знатно више него што их је за време Другог светског рата убио познати крволок, Хрват Анте Павелић. У току истог ме[...]
Академик Василије Ђ. Крестић: О геноцидности хрватске политике
У науци је добро познато да је свуда у свету, где је долазило до масовне деструкције имена неке нације, то био знак за физички напад на ту нацију, да је то било јавно жигосање и упирање прстом на оне који су сметали и које је, нимало бираним средствима, требало одстранити из средине у којој су били непожељни. Деструкција српског имена у Хрватској увек је била праћена непрестаним јавним истицањем да су Срби издајници, да су реметилачки чинилац хрватског друштва и хрватске политике, да су „народна неприлика“, „да Хрвати нису српска браћа, јер су Срби браћа са псима“, да су хајдучки и разбојнички народ, да су византијски препредени и лукави и да је „Српство опасно по својим мислима и по свом ра[...]
Саво Штрбац: Логор Јасеновац пред Међународним судом правде
1. ДА ЛИ СУ ЗЛОЧИНИ ИЗ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА МОГЛИ ПРЕД МСП – ВРЕМЕНСКА НАДЛЕЖНОСТ
Хрватска је још у јулу 1999. године тражила од Међународног суда правде (МСП) , највишег свјетског суда, да Србију прогласи кривом за геноцид који су, по њој, од 1991. до 1995. године починиле војне, полицијске и паравојне снаге под директном контролом СРЈ односно Србије. На то је Србија 2010. године узвратила противтужбом, тврдећи да је Хрватска у операцији „Олуја“ починила геноцид над Србима.
есто се, и у јавности и у струци, и прије и послије подношења поменутих узајамних тужби Хрватске и Србије, постављало питање зашто Срби, Јевреји и Роми никада нису тужили Хрватску за геноцид који је над њима извршен о[...]
Вести онлајн, 18.11.2020, Судбина девојчице из јаме: Жеђ очију нема
И Боја Лалић, сада једини још живи сведок из пакла јаме на Динари, почела је да запомаже кад се тешко повређена и са сломљеним кичменим пршљеновима после неколико дана отрезнила на дну јаме Равни Долац: – Не могу никуд мрднути, све боли: разбијено чело, раскрижена доња вилица, поломљена ребра, повриђена… РТРС, Глас Српске, СРНА, 18.11.2020, Веритас: Навршило се 29 година од убиства 18 Срба у логору Мерчепове јединице
Документационо-информациони центар „Веритас“ саопштио је да се данас навршило 29 година од када је, након вишедневног бруталног мучења у логору „Рибарска колиба“ у Марином селу, ликвидирано 18 српских цивила из даруварског села Кип и пакрачког села Клиса, које су припадници хрватске полиције ухапсили у периоду од 12. до 18. новембра…
Вести онлајн, 17.11.2020, Судбина девојчице из јаме: Побише нас наши, прве комшије…
Уз Мару Лалић, удату Јурић, која је била најмлађа од свих четрнаесторо преживелих из јаме Равни Долац на Динари, а умрла је у Банатском Деспотовцу пре три године, и недавно преминулу Милицу – Милку Бошковић, удату Маљковић, Божана – Боја Лалић, удата Радета је сада једини још живи сведок из… Глас Српске, Танјуг, 17.11.2020, Млади историчари из Беча: Српске кости расуте широм Аустрије
БЕЧ – Српски клубови и удружења у Аустрији, због мјера уведених са циљем спречавања ширења коронавируса, нису у могућности да одрже планиране активности, које неки селе у дигитални свет, па је тако СПКД Просвјета у Аустрији организовала предавање о “Српским ратним заробљеницима у Аустроугарској” преко апликације “Зум”. Предавање младих историчара…
Политика, 16.11.2020, Проф. др Слободан Чикарић: Kратка прича о великом злочину
„Банијски трокут” је географско подручје између река Уне и Саве. Врх овог троугла чини ушће Уне у Саву (код Јасеновца), краци су реке Уна и Сава, а база је дуж која повезује Суњу уз Саву и Костајницу уз реку Уну. У доњем делу овог простора смештена је релативно мала банијска…
РТС, 16.11.2020, Амерички писац у Нишу спрема књигу о бомбардовању касетним бомбама
Пол Полански, амерички писац и историчар, прикупља документацију за књигу о бомбардовању Ниша касетним бомбама 1999. године. До сада су урађени интервјуи са тридесетак људи који су преживели то бомбардовање. Шуматовачком улицом, где су падале касетне бомбе, Пол Полански, који од 2006. живи у Нишу, пролази свакога дана. На неким…
Не заборављамо – Памтимо
РТРС, 3.6.2016, У Ледићима код Трнова обиљежена годишњица маскара над 24 српска цивила, за који нико није одговарао
Код спомен-обиљежја у селу Ледићи, општина Трново данас ће бити обиљежене 24 године од свирепог злочина над српским цивилима (жртве су убијене клањем, вешањем или гушењењм), који су починили припадници такозване Армије БиХ и за који нико није одговарао.
У злочиначком походу припадника такозване Армије БиХ убијено је 10 чланова породице Васић, цела породица Тешановић, која је имала девет чланова, три члана породице Миовчић, те Саво Кењић и Слађана Секулић.
Најстарија жртва била је Иконија Васић која је имала 92 године, а најмлађа Милан Тешановић који је имао само 18 мјесеци.
У селу са [...]
Танјуг, РТВ, 13.10.2016, Годишњица злочина у Драгинцу
ДРАГИНАЦ - У месту Драгинац, код Лознице, данас ће се обележити 75 година од страдања скоро 3.000 цивила, које су немачки војници стрељали током Другог светског рата, саопштио је Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.
Државну церемонију полагања венаца и одавања почасти, посвећену очувању достојанственог сећања на 2.950 цивила брутално ликвидираних 14. октобра 1941. године, предводиће министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Александар Вулин.
Код спомен-костурнице у Драгинцу венце ће, уз државне и војне почасти, положити и градоначелник Лознице, Видоје[...]
Магазин Седмица, 7.6.2018, ПИВСКА КРВАВА БАЈКА: Један од најсвирепијих злочина Другог свјетског рата
Најмање 522 житеља Пиве, од којих 109 дјеце, свирепо су убијена 7. јуна 1943. године. Покосили су их рафали припадника злогласне фолксдојчерске СС дивизије „Принц Еуген“ уз подршку првих комшија из Херцеговине, гатачких усташа и муслимана из злогласне Ханџар дивизије. Српска православна црква је недавно одлучила да канонизује пивске страдалнике, проглашени су мученицима и ушли у црквени календар
Дола у Пиви су једно, али не и једино жртвено мјесто из чијих долина и данас вапе душе 522 житеља овог краја, међу њима и 109 дјеце, које су 7. јуна 1943. године, на празник Обретање главе Светог Јо[...]
Вечерње новости, 22. 6. 2015, Стабна: Парастос жртвама злочина злогласне "Принц Еуген" дивизије
Одржан је помен за око 140 мештана пивских села
Више од седам деценија прошло је од свирепог злочина из Другог светског рата који су у пивским селима код Плужина, Стабна и Јасен починили припадници злогласне "Принц Еуген" дивизије и усташе-муслимани из гатачког среза и околине. Само неколико дана пошто су пир направили и над невиним мештанима пивских Дола.
На празник Цвети, у сеоској цркви у Стабнима служени су света литургија и парастос за око 140 мештана неколико пивских села. Литургију су служили: јеромонах Јефтимије Шкулетић, игуман Пивског манастира, јереј Мирослав Михаиловић, парох[...]
Вести онлајн, 17.11.2020, Судбина девојчице из јаме: Побише нас наши, прве комшије…
Уз Мару Лалић, удату Јурић, која је била најмлађа од свих четрнаесторо преживелих из јаме Равни Долац на Динари, а умрла је у Банатском Деспотовцу пре три године, и недавно преминулу Милицу – Милку Бошковић, удату Маљковић, Божана – Боја Лалић, удата Радета је сада једини још живи сведок из живе гробнице на Динари.
Још се вије у свом дому у Губеру код Ливна. Сама и чемерна, добрано загазила у десету деценију живота, али одатле није хтела чак ни кад су наследници оних који су њу некада мучили и бацали у јаму деведесетих година прошлог века почели да јој звецкају оружјем око врата, кад су почел[...]
