Kosovo Online, Danas 13. 4. 2026, Професор Дарко Танасковић: Албанци желе да је Косово само њихово, и у прошлости и у садашњости

Пећка Патријаршија (13 в), снимак из 1980. године Фото: Wikimedia Commons,
Vladimir Vukotic, CC BY-SA 3.0. Заштићено културно добро Р. Србије Бр. СК 1370

Поводом учесталог проглашавања Пећке патријаршије за „арбанашку цркву“ за Данас говори исламолог и бивши амбасадор Србије у Унеску

Пећка патријаршија, вековно седиште српских архиепископа и патријараха, средњовековни манастир са четири цркве настале од средине 13. до четврте деценије 14. века, у последњих неколико месеци нашла се на удару историјског и идентитетског ревизионизма – проглашена је за албанску културну баштину најпре на платформи Гугл, а недавно и у Градском музеју у Пећи под „фирмом“ организоване посете младих косовских Албанаца, ученика средње техничке школе – смер архитектура овој српској светињи током које је музејски службеник Сефер Лајћи одржао предавање о „развоју арбанашке цркве у Пећи“.

Редовна провокација или озбиљнија стратегија на албанизацији српске културне и црквене баштине, која се до сада још није нашла као тема на бриселском преговарачком столу, док се не зна да ли је и ко из СПЦ дао благослов државним званичницима да, у складу са Француско-немачким планом, Београд и Приштина „формализују њен статус на Косову и обезбеде висок ниво заштите српског верског и културног наслеђа, у складу са постојећим европским моделима“.

Ово су теме о којима поводом „случаја“ Пећка патријаршија, који није усамљен на КиМ, говори професор Дарко Танасковић, исламолог и бивши амбасадор Србије при Унеску.

Да ли постоји континуитет између физичког напада на Пећку патријаршију пре 45 година у марту 1981, кад је под још званично неразјашњеним околностима горео њен конак, физичке угрожености манастира под протекторатом УН, до овог и глобалног и локалног негирања њеног идентитета?

– Све су то различите фазе и видови актуелизовања истог процеса – систематског албанског настојања да се историјска српска земља у сваком смислу расрби и прво представи као албанска, а затим постепено и претвори у албанску. Косово и Метохија, наравно, припадају и својим несрпским житељима, али они желе да покрајина буде само њихова, и у прошлости и у садашњости, а понајвише у будућности. Кад је реч о српској духовној и културној баштини, у зависности од локалних прилика и међународне коњунктуре, примењује се више поступака – физичко угрожавање и уништавање, фалсификаторско културно-историјско својатање и, најзад, злоупотреба његове оверене универзалне вредности, у склопу новог и у неким деловима међународне заједнице, укључујући ону стручну, прилично прихватљивог наратива, да је „држава Косово“ спремна да равноправно и одговорно брине о свом укупном културном наслеђу, без обзира на његову, условно речено, религијску и националну припадност, чиме му се „меко“ потире српски културни идентитет.

Како се борити против „грешака“ споља и стратегије власти косовских Албанаца?

– Пошто су Косово и Метохија уставноправно део Србије, додао бих и „грешака“ изнутра. Тешко је, у условима кад Србија нема контролу над територијом своје јужне покрајине, водити делотворну борбу против онога што Приштина предузима на терену. Како, рецимо, онемогућити Албанцима да у образовним систему и у туристичкој понуди српско духовно и културно наслеђе приказују уз систематско замагљивање и отклањање информација о њиховој суштинској српској природи? Треба се, наравно, на примерен начин, стално обраћати на све адресе у међународној политичкој и, нарочито, академској заједници и аргументовано оспоравати такве лажне верзије, али су домашаји оваквог деловања сразмерно скромни и ограничени, што никако не значи и занемарљиви. Изгледа да у овом погледу време ради за непријатеље српства, али то дугорочније не мора бити тачно. Време је крајње недокучив чинилац.

Пећка патријаршија је пре 20 година уписана на Унескову листу културне светске баштине и све време је и на Унесковој листи угрожене светске културне баштине. Да ли је и на који начин у садашњим политичким и безбедносним околностима могуће штитити српску баштину која није тема бриселских преговора, док је Француско-немачким планом препуштена говору преговарачких страна?

– Ваља увек подсећати на то да су на Унесковој листи светске културне баштине у опасности само четири наше светиње на КиМ, а има их на стотине и све су под неким видом притиска и угрожавања. Ове које су на листи нису непосредно физички угрожене, али је и то релативно. Можда би се као метафора стања заштићености наше баштине на КиМ могло узети стање Цркве Богородице Љевишке у Призрену, а на основу скорашњег сведочења колеге Горана Комара – у цркву се не може ући на главну капију, испред које је паркиран комшијски џип, а она је сва у жици, већина драгоцених фресака је 2004. тешко оштећена намерним паљењем аутомобилских гума, поједине су бригом Унеска и трудом италијанских стручњака рестауриране, али се представа Светог Симеона Мироточивог са синовима неким чудом охрабрујуће сачувала нетакнута. Али, ту су жица и џип, против којих нема заштите Унеска… Но, не заборавимо, ова величанствена богомоља је својевремено била и џамија…

Катедрална Црква Богородица Љевишка (1306) Фото: Курир, Филип Плавчић

Шта у том погледу могу да предузму СПЦ и актуелна власт у Србији која је прихватила Француско-немачки план и да ли спровођење овог документа отвара пут Приштини за чланство у Унеску?

– Док је наше Цркве, јуначких свештенослужитеља, монахиња и монаха и нашег верничког народа на КиМ, одржаће се и наше светиње. Без народа, разговор о светињама ушао би у сасвим другу, за Албанце пожељну димензију и зато се свим расположивим начинима, укључујући и компромисне, али никако пристајањем на de iure независност „Косова“, морамо залагати за што је могуће подношљивији и достојанственији живот Срба у Покрајини. Наша Црква је тога свесна и увек се заветно залагала за опстанак у нашој духовној и државној колевци, али и за реалистичан приступ датим општим и локалним околностима. Држава и СПЦ морају да делују координисано. А што се Француско-немачког плана и сличних тиче, искуство, и то не само наше, учи нас да ништа не треба сматрати прихваћеним док није и спроведено. Звучи алогично, али таква је логика међународних односа у којима све мање значи међународно право, а о моралу да и не говоримо. Мислим да је пут „Косова“ у Унеско за сада, из више разлога, затворен.

Седиште СПЦ од пре 680 година

 

Пећка патријаршија је историографски назив за Српску патријаршију, односно Српску православну цркву у времену од 1346. до 1766. године. Као помесна православна црква имала је степен патријаршије и својство аутокефалности. Основна титула њеног поглавара била је архиепископ пећки и патријарх српски, а пре 680 година за његово седиште одређен је Пећки манастир на северу Метохије, на реци Бистрици, на улазу у Руговску клисуру.

 

Кога патријарх највише слуша?

– Сигуран сам да би за наше националне и државне интересе најбоље било да се поглавар СПЦ врати у своје старо седиште – Пећку патријаршију, али не знам да ли то сада могуће – каже за Данас Момчило Трајковић, председник Српског националног форума из Грачанице и члан Председништва Српског националног већа КиМ.

Он је међу политичким предстваницима Срба са КиМ један од заговорника идеје о трајном столовању српског патријарха у Пећкој патријаршији, која је и у јурсдикцији поглавара СПЦ. Актуелни патријарх Порфирије (Перић), као и његов претходник покојни патријарх Иринеј (Гаврловић), није склон оваквом решењу, мада су обојица устоличени у Пећкој патријаршији.

Патријарх Порфирије, за разлику од патријарха Иринеја, одбија сваки контакт са Србима на КиМ који се противе политици актуелног режима у Београду. Осим што се у црквеним изворима тврди да је увео правило „ћутања“ у СПЦ на тему КиМ и званичне политике Андрићевог венца, патријарх Порфирије је под сумњом да је могући потписник наводног темељног уговора са Приштином о статусу СПЦ у јужној српској покрајини, што је Патријаршија негирала. До сада се ни Сабор, нити Синод, а ни поглавар СПЦ, званично нису одредили према Француско-немачком споразуму, нити су јавно одговорили да ли је и ко у име Цркве овластио председника Србије да преговара о њеном статусу на КиМ.

– У овом тренутку не постоје гаранције, механизми, рокови… за безбедносне процесе који се тичу српске заједнице и њених институција на КиМ, укључујући и СПЦ. Све је препуштено преговорима. Начелно постоји само Ахтисаријев план, чији је део интегрисан у Устав Косова. Он се примењује само у политичкој интерпретацији кад је реч о десет посланичких места резевисаних у косовском парламенту за српску заједницу. Све остало је политички волунатризам за који су одговорни и српски ’играчи‘. Укинута је Унмикова канцеларија за заједнице, Еулекс и ЕУ канцеларија у Приштини никад нису биле задужене за СПЦ. Постоји тројно тело у коме су представници Цркве, ЕУ и Владе Косова, оно се бави само инцидентима, каже за Данас политички аналитичар Душан Јањић.

Према његовим сазнањима, све покушаје да се статус СПЦ реши блокирају власти у Београду и патријарх, који „више слуша Александра Вучића и Марка Ђурића него што брине о интересима Цркве“.

– Могуће да и патријарх верује у заблуду звану Заједница српских општина. Она неће имати извршна овлашћења, нити ће бити надлежна за високо школство, као ни за СПЦ. Тренутно једини канали којима би питање статуса и заштите СПЦ на Косову могло да се покрене су дипломатија и лобирање у САД и Великој Британији, сматра Душан Јањић.

Подсетимо, ученици Средње техничке школе „Рифат Ђота” недавно су у организацији Археолошког музеја у Пећи посетили Пећку патријаршију, која је у саопштењу музеја представљена као „комплекс првобитних предроманичких и византијских цркава које су систематски трансформисане у рашко-српске православне цркве“.

На то је реаговало Министарство културе Србије, осудом и оценом да је реч о најновијем примеру покушаја присвајања српске културне баштине фалсификовањем историје на најбизарнији начин.

Група српских невладиних органзација са Косова у саопштењу је навела да се чини да то није изоловани инцидент, већ део ширег обрасца спорних тумачења, провокација и покушаја промене карактера и идентитета наслеђа СПЦ на Косову, а реаговао је и Институт за српску културу Приштина – Лепосавић.