Глас Српске, 14. 12. 2025, Четири деценије од политичке афере: Како су Зец и Душанић протјерани из Бањалуке

Професори Јован Б. Душанић и Миодраг Зец у Бања Луци седамдесетих Фото: Глас Српске, из личне архиве професора Душанића

Четрдесет година је прошло од догађаја који је крајем 1985. године потресао Бањалуку, привукао пажњу цијеле југословенске јавности и трајно одредио судбину двојице угледних професора – Јована Б. Душанића и Миодрага Зеца.

Радило се о највећој политичкој афери тог времена у Бањалуци. Иако су протекле деценије донијеле бројна истраживања и свједочења, позадина случаја ни данас није у потпуности разјашњена. Ипак, већина сагласних оцјена иде у једном правцу: био је то монтиран политички процес чији је резултат био суров прогон тада младих, али веома перспективних професора који су на крају морали да напусте Бањалуку.

Позадина и почетак прогона

Треба истаћи да се средином осамдесетих година тадашња СФРЈ налазила у дубокој политичкој, економској и друштвеној кризи.

Смрт Јосипа Броза Тита 1980. године отворила је период нестабилности, пораста међунационалних тензија и борбе република за утицај. Истовремено, југословенска служба државне безбједности (СДБ) настојала је да одржи политичку контролу и сузбије сваки облик критике који би се могао протумачити као „национализам“, „унитаризам“ или „супротстављање тековинама револуције“. У том периоду чак и академске расправе, научни радови или приватни коментари могли су бити окарактерисани као политички опасни. Универзитети су били под посебном пажњом, јер су се сматрали мјестима гдје би се могле појавити „идеолошки погрешне“ тенденције. У таквој атмосфери и у оквиру ширег страха од „национализма“ лако су конструисани случајеви попут оног који је захватио бањалучке професоре.

Политички прогон тројице професора Економског факултета (уз поменуту двојицу и Љубомира Золотића) започео је 11. децембра 1985. године, када је СДБ, у раним јутарњим часовима, извршио претрес у становима Зеца и Душанића, након чега је услиједило њихово привођење и испитивање. Зец је пуштен кући, а Душанић и Золотић су задржани у притвору.

„Београдска група“: Конструкција непријатељске тројке

Према сачињеној Информацији СДБ-а о пресијецању непријатељске дјелатности тројице радника Економског факултета у Бањалуци, неке од изјава приписиваних оптуженима биле су да су изражавали забринутост над судбином српске нације, поготово интелектуалаца који су, по њиховом мишљењу у Социјалистичкој Републици БиХ прогоњени. Тврдили су, додаје се, да се четницима неоправдано приписују злодјела, те да ће историја са веће временске дистанце тек то потврдити… Др Душанић и мр Зец, како се наводи, били су истомишљеници у погледу коментара на Устав из 1974. године, говорећи да је донесен под притиском хрватских националиста, да је њиме Србија ослабљена, распарчана и дезинтегрисана – у распаду, да ужа Србија нема никаквог утицаја на одлучивање на нивоу Федерације и да зато све више заостаје у развоју, указујући на потребу формирања Велике Србије у чији састав би ушла Црна Гора и већи дио БиХ.

У њиховим иступањима, записано је, „глорификована је и западна демократија и вишепартијски систем, те негирана демократија у нашем систему, истицана угроженост слободе говора и мисли у социјализму, који је по њиховом миш-љењу синоним за сиротињу, у којем су људске слободе угрожене“.  Замјерено им је нападање несврстане спољне политике „којој су дани одбројани и слично“. Оптужени су да су грубо клеветали, нападали и вријеђали личност и дјело друга Тита наводећи претјерану раскош, трошење огромних средстава, задуживање земље, култ личности. За Предсједништво СФРЈ говорили су да је вијеће стараца које ће због неспособности земљу довести до пропасти и рата.

Информација је оптуживала Јована Душанића да је организовао и стајао на челу непријатељске тројке, тзв. „београдске групе“ која је названа тако због чињенице да су сва тројица били београдски студенти. Такође, истицано је и то да је Душанић потицао из свештеничке и четничке породице.

У другом документу, за Миодрага Зеца је речено: саглашавао се са изјавама Душанићa Јована да „Муслимани напредују у таласима и да Муслиманима иде добро и да су прерано набубрили“, провоцирао колеге муслиманске националности кроз искривљивање њихових имена и говорио да је ово православна земља.

Информација СДБ-а је као свједоке наводила 17 лица од којих је 11 радило на Економском факултету гдје и осумњичена тројица.

Реакција факултета и судбина професора

У јулу наредне године, након бројних вијећања и одлука партијских органа као и органа факултета Научно-наставно вијеће Економског факултета се изјаснило за искључење из наставе доцента мр Зеца (старог 34 године), доцента др Душанића (36), док је асистент мр Золотић (36) могао остати у настави.

Золотић је кажњен само због тога што је присуствовао разговорима између Зеца и Душанића и то није пријавио надлежним органима .

Сви извори се слажу у томе да су студенти Економског факултета били уз своје професоре и да нису подржавали њихово искључење из наставе.

Золотић је наставио да ради док су Зец и Душанић, након искључења из наставе, напустили Бањалуку и отишли у Београд. Први је наставио да ради у Институту економских наука у Београду, а други у области привреде. Тако је Бањалука остала без два афирмисана стручњака на југословенском нивоу, који су важили за најбоље предаваче на Економском факултету.

Неправда је донекле исправљена тек осам година касније када је Савјет Економског факултета у Бањалуци 14. априла 1994. године ставио ван снаге одлуку којом су Душанић и Зец искључени из научно-наставног процеса. Савјет је оцијенио да ни у вријеме њеног доношења, а ни данас, нису постојали разлози за искључење из научно-наставног процеса двојице професора. Монтирани политички процес, како је тада писао Глас Српске узео је за жртве младе и перспективне научне раднике, али и углед ове бањалучке високошколске институције.

Погледи изнутра: Свједочења о монтираној афери

У бројним накнадним оцјенама истраживача, колега, студената и новинара указује се да је читав случај носио јаку политичку позадину. Постоје и претпоставке да су у позадини постојали лични сукоби и академске сујете или политички притисци изван самог факултета.

Миодраг Зец тврдио је у ранијим исказима о овом случају да је основни узрок монтиране политичке афере отпор који је Научно-наставно вијеће Економског факултета пружало покушајима преласка кадрова са Више економско-комерцијалне школе (ВЕКШ), која је укинута 1980, на факултет, због тога што нису испуњавали законске услове. С обзиром на то да су сви кадрови, осим једног, на ВЕКШ-у били Муслимани, цијела ствар је била погодна да се представи као национални обрачун, што је у тадашњој БиХ, затвореном „тамном вилајету“, било веома осјетљиво питање.

– У току рада примао сам многе пријетње да ћу се лоше провести ако не поступим по „упутствима за пролазност студената“ (ради се о конкретним особама) што ја нисам узимао озбиљно – написао је Зец бранећи се од оптужби.

Другом приликом је истакао да је факултет покренуо иницијативу да се предмет који предаје („мене нико није питао као наставника“) не полаже више као разлика при прелазу с виших школа.

– Тако је од 1975. Оправдање: Факултет је у тешкој финансијској ситуацији. Да ли то значи да се тако треба рјешавати финансијско стање факултета, преко повећања броја платежно способних студената – навео је Зец.

Зец је давао и још нека објашњења ове политичке афере.

– Бавио сам се свим (умјетношћу, литературом). Пропутовао сам Италију уздуж и попријеко. Обишао сам све католичке цркве из периода ренесансе, а рецимо у православну никад нисам ушао. У кафане нисам ишао. Моја грешка је само што нисам разумио средину у коју сам дошао. Желио сам живјети у Бањалуци на исти начин, умјетнички, али на то се овдје друкчије гледа. Дошао сам у ситуацију да нисам сигуран како ће ми се који став тумачити – причао је својевремено Зец.

Сматра да их је од затворске казне спасила подршка студената свих националности као и нова појава „српског национализма“ на подручју Зворника која је скренула пажњу органа власти.

Иако је Комитет Савеза комуниста Бањалука утврдио да професор Зец није дјеловао с националистичких позиција и да му је рад оцијењен као висококвалитетан, политичке структуре су инсистирале на његовом уклањању. Новоизабрани декан Крстан Малешевић је касније признао да су се многе колеге из зависти окренуле против Зеца, истичући да му треба изрећи партијску казну, али не због национализма, већ због „брзине на ријечима“.

Душанић за Глас Српске каже да на ове догађаје гледа као на велико искушење са којим се суочио и, да је захваљујући Господу, успио да га оно не сломи него ојача.

– Тада сам био још релативно млад и могао сам да будем задовољан оним што сам постигао на личном и професионалном плану. Имао сам вољену супругу Татјану са којом сам добио предивног сина Арсенија. Супруга и ја смо радили на Економском факултету у Бањалуци од кога смо добили одличан стан. Радио сам посао о коме сам одувек маштао и уживао у раду са студентима. Са непуних 30 година постао сам доцент (најмлађи на Универзитету) и био пред избором у звање ванредног професора, добио стипендију за студијски боравак у Шпанији коју је требало да реализујем у наредној школској години. Изненада се све променило – сјећа се Душанић.

Ухапшен је, смјештен у затворску ћелију Туњице са окорјелим криминалцима и осумњичен за кривична дјела (вербални деликт и деликт мишљења) за која је предвиђена затворска казна до десет година.

– Два инспектора СДБ у пратњи једног униформисаног полицајца пробудили су ме ноћу у првим часовима, за мене већ незаборавног, 11. децембра 1985. године и обавестили ме да треба да изврше претрес мога стана. На моје инсистирање да ми дају на увид писмени налог за претрес показали су ми службену легитимацију и саопштили да у изузетним условима на бази ње може да се врши претрес, а ти су се услови према њиховој процени стекли. Затим ми је наређено да пробудим супругу и сина. Моја молба да четворомесечно дете оставе да спава, одбијена је са образложењем да приликом претреса у стану сви морају да буду будни – прича Душанић.

Око поднева, по завршетку претреса стана, иако, додаје, у стану није пронађен никакав недозвољени или компромитујући материјал, наредили су му да (опет без било каквог писменог налога) пође са њима у просторије СДБ.

– У просторијама СДБ сам истога дана испитиван до касно у ноћ и онда пребачен у затвор на спавање. Решење о притвору уручено ми је сутрадан. На моју молбу да ми дају Кривични закон СФРЈ, из кога бих могао да сазнам на шта се односе чланови 133/1 и 157 који су наведени у Решењу о одређивању притвора одговорили су да то не могу да учине јер им Кривични закон није „при руци“. Испитивања су трајала сваког дана до касно у ноћ – наводи Душанић.

У притвору су задржани Душанић и Золотић, јер нису пристали да потпишу изјаве већ првог дана саслушавања у СДБ. У информацији СДБ се наводи да су Душанић и Золотић, због неискреног и некоректног става према радницима СДБ, задржани у притвору од 11. до 14. децембра 1985. године. Ипак, никада нису званично оптужени ни за једно кривично дјело, али су посљедице дуго трпјели.

Ћирилица као „необориви доказ“

На крају, додаје, свима су као „необориви“ докази његовог национализма навођене чињенице које су сви знали да се потписује ћирилицом и у потпису обавезно ставља средње слово, да су питања на испитним цедуљицама откуцана ћирилицом, да оцјене у индекс такође уписује ћирилицом да су сва обавјештења на његовом кабинету исписана ћирилицом, те да му син носи име Арсеније.

– Био сам свестан да уколико будем осуђен на вишегодишњу робију, супруга (која није имала наше држављанство) и син одлазе у Москву са свим последицама које би из тога произашле. Упркос томе, одбио сам сарадњу са Службом државне безбедности (која ми је нуђена као замена за затворску казну) и нисам пристао да потпишем о другима било шта због чега би они могли да имају касније проблеме – па чак ни да потврдим да су у мом присуству говорили оно што су они (самокритички) потписали у својим изјавама, а које ми је инспектор презентовао. То је огроман морални капитал који сам добио одолевши великом искушењу што ме је обавезивало да га, у годинама и деценијама које су уследиле, брижљиво чувам – наглашава Душанић.

Додаје да у овако екстремним догађајима људи показују свој прави карактер.

– Јавно не помињем оне који нису успели да не поклекну у тим временима. То чиним, пре свега, из разлога што сматрам да свако од нас носи свој крст и да има ко ће свима нама да суди – закључује Душанић.

Нелогичности

Душанић напомиње да је истовремено, са претресом његовог стана вршен је претрес и код колеге Зеца.

– Тек после претреса наших станова, током дана 11. децембра, у СДБ су приведени сведоци са Факултета, а међу њима и Золотић. На састанцима на Факултету сви сведоци су изјавили да је то био њихов први контакт са СДБ. Поставља се логично питање: како је могуће да сам ја био притворен пре него што су сведоци приведени да дају изјаве на основу којих бих могао евентуално да будем осумњичен? Такође, сведоци су на тим састанцима изјавили да су од иследника били обавештени да сам ја све признао и да је у моме стану пронађен доказни материјал непријатељског деловања, те да они треба да потпишу само оно што сам ја већ признао и потписао – истиче Душанић.

Прогон интелектуалаца

Јован Б. Душанић сматра да је овај случај посљедица политике које је водило тадашње руководство РБиХ, а то је прогон истакнутих интелектуалаца, поготово Срба, који су неговали свој национални идентитет.

– То потврђује и чињеница да је цео случај инициран и вођен из Сарајева, да су као појачање у Бањалуку стигли кадрови из Сарајева (именован је заменик начелника СДБ који је у Бањалуци боравио у том периоду), а у Општинском комитету СК Бањалука састанцима присуствују и имају главну реч Руди Колак (члан ЦК СКЈ и ЦК БиХ), те Невенка Селимовић (члан ЦК БиХ) – наглашава Душанић.

Сандра Кљајић