Бањалука – Седамдесетосмогодишњи Бањалучанин Петар Принцип наглашава да је његов стриц Гаврило извршио атентат на аустроугарског престолонасљедника и тиранина Франца Фердинанда борећи се слободу српског и осталих народа у свијету.
Принцип каже да данашњи атентати у свијету нису као некад јер се не извршавају над тиранима и угњетачима, али да ће име и узвишено Гаврилово дјело и даље златним словима остати исписани у историји српског и свих слободарских народа свијета.
„Умоболни су сви који мог стрица данас неправедно сматрају терористом. Познато је да је Велики рат био припремљен и да је атентат у Сарајеву искориштен само као повод за његов почетак“, оцјењује Принцип за Срну.
Поводом 28. априла, када се навршава 100 година од смрти његовог стрица, Петар каже да се политика данас упетљала у живот и дјело Гаврила Принципа, чије је име постало непожељно у Сарајеву, одакле се од посљедњег рата наовамо уклањају његови херојски трагови.
„Као члан Гаврилове уже породице могу рећи да су све то политичка гибања. Тако су и Принциповом мосту дали име Латинска ћуприја. Хтјели су да се зове Фердинандов, али није успјело због притиска међународне јавности“, истиче Принцип.
Негодујући што се у медијима објављују само Принципове слике из затвора, Петар је уступио Срни неколико оригиналних фотографија свог стрица из гимназијских дана, те открио да је из прича родитеља закључио да је Гаврило био јако живахан и несташан, те да је често долазио кући исцијепане одјеће.
„Ништа није слутило да ће Гаврило извршити атентат. Сви су били изненађени том вијешћу и доласком жандара, који су их испитивали, саслушавали и надзирали“, прича Принцип.
Он каже да га је шест година одгајала Гаврилова мајка Марија, коју су сви звали баба Нана. Она је била удата за Гавриловог оца, који се, такође, звао Петар.
„Био је рођени брат мог дједа Стојана, а Гаврило и мој отац Данило били су браћа стричевићи. Сви су живјели у једној породичној кући у селу Обљај, код Грахова, до 1942. године, када је дио фамилије, укључујући и мене, током рата избјегао у Книн. Вратили смо се у Грахово 1945. године“, сјећа се Принцип.
Он напомиње да се људи и даље интересују за његово сродство са Гаврилом, те да никада због тога није имао проблеме.
Петра брине што данас међу Србима има мало одлучности, ентузијазма и искреног родољубља.
„Препуштамо се апатији и неком уљуљканом друштвеном `моралу`. Не знам чему све то води. Требало би нам одлучнијих корака у свему и да народи у БиХ буду искрени једни према другима, односно да све радимо према реципроцитету и оној пословици: `чист рачун – дуга љубав`“, наводи Принцип.
Овај пензионер истиче да у Босанском Грахову данас владају јад и чемер, те да се у то мјесто након рата вратило углавном старо становништво.
„У мом родном мјесту има нешто младих. То нас соколи да би Грахово могло да оживи и опстане. Постоје производни погони за експлоатацију дрвета, али било би добро да се поради на запошљавању и оживљавању туризма, гдје се могу искористити и Гаврилова родна кућа и некада позната пећина Леденица“, каже овај потомак Гаврила Принципа.
Он наглашава да је из рода Принципових и Слободан Принцип Сељо, народни херој Другог свјетског рата и један од организатора устанка на Романији, заједно са Славишом Вајнером Чичом.
Петар Принцип је избјегао из Грахова 1995. године. Данас је члан Удружења потомака и поштовалаца ратних добровољаца 1912-1918. године (Солунски добровољци) и Удружења заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Бањалука, а бави се и ловом.
У протеклом одбрамбено-отаџбинском рату изгубио је сина Данила, који је погинуо у децембру 1994. године на граховско-ливањском ратишту и сахрањен је у Грахову у породичној гробници заједно са Гавриловим и Петровим родитељима.