Искра, 26. 11. 2025, Владимир Умељић: Конвертити и лавови

Андрокле и лав, Бритон Ривиер / Briton Rivière (1840–1920), уље на платну, 132 х 110 цм, 1915. Фото: Wikimedia Commons, Уметничка галерија Оклaнд / Auckland Art Gallery, ID: 352

Свако ко се бави Србоцидом хрватске државе 1941-1945, не може а да се не пита – одакле долази та страшна, бестијалношћу праћена србомржња, чији пламичци данас поново почињу да се разгоревају у Хрватској?

Шта су Срби учинили толико нажао Хрватима односно оном (исувише) утицајном делу њихових водећих елита и њиховим горљивим следбеницима, који би најрадије искоренили све српско?

Је ли то заиста тако страшно да они, кад год запевају своју химну „Лијепа наша…“ морају да се сете да ту музику дугују српском композитору Јосифу Руњанину (компоновао је 1846), који почива на српском православном гробљу у Новом Саду а први пут изведену од стране српског црквеног хора у Глини?

У оној истој цркви, у којој су услужници геноцидне хрватске државе 1941. лишили слободе, мучили и потом зверски побили стотине и стотине беспомоћних српских сељака а потом цркву спалили.

Тја, можда се Руњанину не може опростити, јер је компоновао и песму: „Радо иде Србин у војнике“, коју ће потом користити Чајковски у свом Словенском маршу и Јохан Штраус Млађи у свом Српском кадрилу, ко зна?

Зашто би даље то требало да буде српски смртни грех, јер је хрватски књижевни језик настао по узору на српски, када је хрватски књижевник, политичар и језички реформатор Људевит Гај 1835. објавио „Проглас о напуштању кајкавског дијалекта и старог правописа и о прихватању штокавштине (Вука Караџића, прим. аутора) и новог правописа“?

Шта је било лоше у томе, јер су Срби на крају Првог светског рата превели Хрвате са губитничке на победничку страну? Тако да је тада било оглашено: „Ми Хрвати и Словенци из побјеђеника постали смо побједницима. Сретно смо избјегли тешким мировним увјетима. Тај се преокрет догодио изненада, те смо остали управо запањени гледајућ у тому особиту љубав господњу наспрам нама.“ („Народна политика“, Загреб, 23.12.1918)?

Шта је за тај део Хрвата толико поразно у чињеници, да један велики број њих потиче од покатоличених и потом похрваћених Срба, од конвертита, чији број су жустро и континуирано увећавали Аустро-Угарска и Ватикан, као и наравно домаћи римокатолички клер?

Јер детаљна етнографска карта Аустријске царевине из 1846. броји укупно 813.000 Хрвата и 2.624 .000 Срба, као и 5.183.000 „Италијана и романизованих Срба“, чак су и Словенци тада са 1.167.300 душа били знатно бројнији од Хрвата. Осим тога, како Хрвати, тако и Словенци су ту класификовани као „подгрупа Илиро-Срба“.

У Босни и Херцеговини пак је 1879, годину дана после аустро-угарске окупације, извршен попис становништва, Срби су чинили 42,94%, , муслимани 38,73% и католици 18,08% (дакле Срби, али не и Хрвати и Бошњаци, само религиозна одредница је важила).

Но број православних Срба се ето „чудесно“ топио а број Хрвата „чудесно“ увећавао, тако да их је 1921. било 1.820.000 а 1941, дакле још пре огромних српских демографских губитака у току Србоцида хрватске државе 1941-1945, близу 3.000.000.

Тја, биће да се превасходни проблем налази у овом последњем, јер искуствено је сазнање да ковертити у принципу увек теже да се безмерно доказују, да буду „већи католици од папе“.

То је било стављено на пробу и на најгори начин „положило испит“ 1941-1945, када су још неизбројане стотине и стотине хиљада српских цивила изгубиле живот од хрватске, по сваком закону вероватноће и од конвертитске руке.

Исти случај је био и са исламским конвертитима у њиховим редовима. Само један пример:

„У Босанском Новом и околини, муслимани су били далеко бројнији од Хрвата и они су узели на себе да ријеше српско питање и домогну се српске имовине. Током Илинданских покоља на подручју овога среза убијено је преко 1000 Срба. Злочинци су најчешће били муслимани из града, али и околних села попут Сухаче Хозића, Благај Јапре и других. Поред Шесте усташке дјелатне бојне, која је била састављена највише од муслимана и Хрвата са подручја Босанског Новог, постојале су и разне муслиманске формације попут Ногине милиције са центром у Сухачи.

Неки од злочинаца били су: Каранфил Халиловић, Алага Ћорић, Ахмет Шабић, Асим Краисковић, Санија Исаковић, Смаил Бечић-Екић, Суљан Ванић, Салих Кантар, Ибрахим Екић, Але Фетибеговић, Салих Барјактаревић, Јусуф Вакуфац, Хусеин Вакуфац, Селим Здионица, Јусуф Бумић, Дедо Исаковић, Мухарем Здионица, Ахмет Талић, Ибрахим Незић, Дедо Селмић, Ибрахим Селмић, Сулејман Силић, Хакија Селмић, Ариф Селмић, Дедо Мехмедагић, Емин Шумић, Химзо Велић, Мустафа Алибашић, Расим Араповић, Хасан Велић, Хасиб Пашић, хоџа из Сухаче Бего Барјактаревић, Мусем Исаковић, Дедо Исаковић и други. (Борис Радаковић, „Усташка упоришта под Козаром током Другог свјетског рата“, Бања Лука-Приједор-Београд, 2021, 99)

У наше време то није више (или још не) тако радикално, но у принципу су врло сличне реакције нпр. данашњих Монтенегрина, када им се већ само помене бесмртни Његош, који је свој живот и дело посветио српству и Косовском завету.

А да и не говоримо о краљу Николи Петровићу, који је 1915. сишао са Цетиња у Подгорицу и одржао кратку беседу српским војницима, који су се повлачили ка Албанији и Грчкој (забележио немачки слависта Герхард Геземан, „Са српском војском кроз Албанију 1915-1916.“, Српска књижевна задруга, Београд, 1984. Оригинал: Gerhard Gesemann, „Die Flucht“. Aus einem serbischen Tagebuch 1915 und 1916. München, 1935)

Овде један кратки извод:

„Овако као што ви отпре четири недеље живите, ми смо у нашој брдовитој пустињи патили и борили се отпре четири столећа. Оно што су вама отпре неколико месеци чинили Немци, Мађари и Бугари, нама су чинили Турци и Арбанаси из дана у дан. Ви сте од 1912. у рату, ми од Косова.

Ми од Косова нисмо престајали с борбом, после пропасти на Косову побегли смо у ову камениту пустињу (…) када смо изгубили краљевство и царство, обновили смо стара племена, опет изабрали племенске поглавице, опет смо постали дивљи и одрекли се већ изграђене културе, одабрали опор и крвав живот само ради једног јединог циља: да царство и круну повратимо.

Ми смо само шака голаћа, али свесни свога чојства и српства (…)“

Да, конвертити… При чему је апсолутно погрешно и дефинитивно непримерено пребацивати њима и њиховим потомцима некакву „издају“, некакав и чак „наследни жиг бешчашћа“.

То су бесмислице и по правилу злонамерне.

Нико наиме не зна и не може да зна како је долазило до таквих одлука и нико нема право да данас самозвано суди о томе. Други критеријуми свакако важе, када тежња да се буде „већи католик од папе“ изроди непочинства, злочине, нељудскост а под одређеним условима и народоубиства, геноциде, као што се то догодило у време Србоцида хрватске државе 1941-1945.

Закључно, горе ословљени заједнички елементи прожимања хрватске и српске историје, као и чињеница несумњиво позитивних резултата, корисних и плодоносних, би заправо требало да представљају спојнице и мостове а не бедеме и ровове.

Но то очигледно није тако, иако се противи већ основном здравом разуму.

Историја и хуманистичка култура врве од поука, које упућују на прави пут. Потрудимо овде кратко једну причу староримског аутора Аулуса Гелиуса из другог века после Христа, у којој он тематизује усуд римског роба Андрокла из Африке и улогу једног лава у њему.

Један пример, иначе, да добровољно прибављени статус конвертита може да буде и изузетно позитиван, да не буди тзв. ниске инстинкте, негативна осећања и криминалну енергију.

Андрокле је побегао од свог суровог господара и сакрио се у једној пећини. У њој је, међутим, већ боравио један болесни лав са великим трном у шапи и под следственом јаком инфекцијом.

Андрокле га је неговао и лав је после оздрављења отишао својим путем.

Андрокле је потом дошао у контакт са хришћанским проповедницима, осетио се ословљеним и конвертирао од многобоштва у Христову поуку. По доласку у Рим био је ухваћен, осуђен и одведен у Колосеум, да буде растргнут од дивљих звери.

Највећи лав је одмах доскочио до њега, пропео се и – почео да му лиже руке.

Није потребно напомињати о ком лаву се радило, као и да је Андрокле потом на громогласни захтев фасциниране публике, која је у њему видела чудотворца, одмах био помилован и пуштен на слободу.

Наравоученије је, да је он био добар човек и пре него што је постао хришћански конвертит, а потом то и остао. То значи да је апсолутно могуће, да ништа не говори против тога, да и римокатолички тј. муслимански конвертити и после свог преласка у другу конфесију или религију остану онакви, какви су пре тога били. Они, дакле, имају избор. Закључак, зашто конверзија искуствено у високом проценту има негативне последице, препушта се њима. И свима осталима.

Другим речима, не мора се бити лав, да би се добро вратило добрим. Или да се уопште чини добро.

У конкретном случају, да се (невини) потомци жртава и (невини) потомци починилаца Србоцида хрватске државе 1941-1945. уједине у само једном, у заједничкој одговорности за прошлост, садашњост и будућност, у гнушању према било којим и било чијим ескадронима смрти, према стравичним концентрационим логорима, према ками и јами, према маљу и „србосјеку“.

Наравно – и према насилним конверзијама. Јер оне никада не доносе добро.

Dr sci Phil, dr Владимир Умељић