Голи оток Фото: Вечерње новости
Из мрака голооточких сећања Драгутин Добривојевић издваја дочек нове 1950. године. Била је то „срећна Нова“ под усташким батинама, уз Титове речи и велебитску буру.
Непосредно пре те „срећне Нове“ дошли су из Сарајева, из Босне заправо, батинаши, усташе из ратне Ханџар-дивизије. Били су то млади муслимани који су издржавали пре тога казну у зеничком затвору. Дошли су са трећом групом, њих око две стотине, распоређени у све наше бараке, по десет-петнаестак момака. Представљени су као „евидирци“, а заправо су били ревидирци реда ради. У шест сати увече наредише излазак из барака, да чујемо Титов новогодишњи говор. Бура је дувала као никада пре, ни после, а ми смо се окупили на средини логора, на платоу око бандере са једином сијалицом која се аветињски љуљала од јаког ветра, померајући наше сенке. Око нас – млади батинаши, ханџарци, бију једног, па другог, па трећег. . .
Чујемо, бију Силву Фурлана, шпанског борца, али не гладамо, не окрећемо се, свако гледа да себе сачува у том леденом паклу. Из полицијске кантине пуштају музику преко звучника, целу ноћ:
„Титова ми смо армија млада. . .“
Авети, најчешће старе тек двадесет, највише двадесет четири године, певају као хор мртвих људи:
„Друже Тито, љубичице бела. . .“
Бура бива све јача. Људи се леде. Излазе из строја, опкољавају ону бандеру са аветињском сијалицом, повијају се, на крају чуче. Ханџарци и даље неког бију. Они су, иначе, на Голи већ стигли на наводни ревидирци и никада, па ни на доласку, нису прошли кроз строј. Они на Голом никада, ни пред ким, нису изнели свој ревидирани став. Када су стигли, речено нам је: „Ови другови су још у затвору ревидирали став, они су поштеђени свега, бојкота“.
Дакле, ханџарци–усташе бију ли, бију. . . Угледам Павла Поповића, кажем: „Ала ови бију, као бикови“, а он ми рече: „Била је то идеја Ивана Стеву Крајачића да они дођу на Голи“.
Како је који сат одмицао бура је јачала, људи су се све више савијали, на крају су клечали, као да се моле Алаху. . . Усташе су ишле уоколо, тукле и запиткивале:
„Јел’ слушал ил’ спаваш?!“
Од буре се ништа није чуло, није имало шта да се слуша. У једном моменту видим – туку Вељка Мрдаковића. Људи су наглас кукали, плакали. Ја сам на сву срећу имао цементне вреће око себе, у кошуљи. Џемпере су нам већ били узели, ваљда у жељи да нас поморе, побију. На Голом се убијало каменом, мацолом, ћускијом, крампом, прехладом, тифусом, дизентеријом. . .
Један од усташа ме гледа и каже:
– Шта буљиш, стаљински гаде?
– Гледам, одличан си активиста, реци ми име да кажем иследнику да те одмах пусти на слободу! – одговорим.
Он се умири, ништа није рекао и оде даље.
Нешто касније померио сам се десетак метара, због буре. Тада, одједном, добијем ударац иза левог уха, у жлезду и на место на које ме ударио у норвешком логору и нациста Фриц Кифер.
Била је то наша, и моја, „срећна Нова“ 1950. . .
(Одломак)
Припремила Даница Радовић Ђурђевић
Извор: „Две муњевите лекције о ’ђавољем острву‘: 1. Берислав Косиер, 2. Драгутин Добривојевић“, Часопис Поља бр. 390/391, година XXXVI, август-септембар 1991, стр. 354-355
