Политика, 3. 9. 2023, Јасеновац није једино српско стратиште у НДХ – Дечји плач из бездана херцеговачких јама [из Архиве]

Јама Равни долац Фото: Вести, РТС, screenshot

Пребиловачка неjач jе падала на гомилу лешева претходно бачених Срба из других крајева, што jе ублажавало удар па су многа деца преживела пад. Њихови крици, запомагања и плач чули су данима из јаме. Због тога је усташки злочинац Иван Јовановић Црни, да мештани околних места не би слушали те јауке, сутрадан бацио неколико бомби у јаму. Али и после тога јауци су данима и ноћима допирали на површину.

Тридесетак година касније, у близини ове јаме у коју је бачено 237 деце из Пребиловаца никло је једно од највећих католичких светилишта у 20. веку. С друге стране брда, на месту где се наводно појавила Госпа, милиони верника похрлили су у Међугорје не слутећи да се само два километара од Брда указања налази стратиште српског народа – бездан Голубинка из које и данас одзвањају јауци пребиловачких мученика.

Брдо указања у протеклих 40 година посетило је више од 40 милиона католика из целог света али изгледа да нико од њих никада није чуо плач невине деце која и данас вриште из понора оближње јаме у Шурманцима.

Покољ у Шурманцима трајао је више од шест сати, од 7.30 до 13.30 часова а у овом непојмљивом злочину учествовало је неколико стотина усташа.

Према подацима хрватског оружништва (жандармериjе), усташе су у августу 1941. године убиле 820 Срба из Пребиловаца. Из 61 породице нико жив није остао. Масакр су преживела 174 житеља, пет жена, шест девојака, пет девојчица до 15 година, 158 мушкараца, међу којима 23 дечака.

На судском процесу у Мостару утврђено је да је у јаму Голубинку бачено 237 деце и 233 жене. Касније је утврђено да је тога дана у јаму бачено више од 500 људи. Врховни суд Босне и Херцеговине помиње броjку од 570. На судском процесу је утврђено да су усташки злочинци чак осам пута, пре и после 6. августа, доводили мање и веће групе Срба у Шурманце и бацали их у ту јаму.

Месец дана након злочина усташе су населиле у Пребиловце око 70 хрватских породица из Љубушког и Чапљинског среза, а Пребиловцима су променили назив у Ново Село. Када су Италијани окупирали Херцеговину, усташка посада и насељеници напустили су Пребиловце. Одрасли мушкарци који тог кобног дана нису били у селу успели су да се сакрију у Хутово блато, где су се месецима крили по мочварама.

Италијански генерал Алесандро Лузано у детаљном извештају упућеном Мусолинију описује размере бестијалног усташког злочина у Пребиловцима. Он наводи да је учитељица Стана Арнаутовић силована пред њеним ђацима и да су чак и девојчице од осам година биле силоване. Лузано се згражава над чињеницом да је у овом срамном чину силовања учествовао и један свештеник римокатоличке цркве.

Јама Капавица Фото: Слободна Херцеговина

Крвави пир у осталим српским селима

У селима Клепци и Тасовчићи, у којима су усташе на Видовдан већ убиле доста Срба, наставиле су крвави пир и у августу 1941. године. Кољаче је предводио дон Илија Томас, локални жупник и усташки повереник за Столачки срез. Дан пре покоља дон Илија је покушао да преведе у католичанство одређен број сељана.

План jе био да се тога дана у потпуности истребе Срби у Чапљинскоj општини. Усташе су у свануће улетеле у српске куће у Клепцима, истерале све живо и у колони их спровели до силоса у Тасовчићима. Стариjе жене коjе нису могле да пешаче, њих девет, убиjене су одмах у Клепцима, тако да су сви остали знали шта их чека. Усташе предвођене крвником Матом Андруном из Домановића у силосу, пред очима маjки, супруга и деце, везуjу жицом све одрасле мушкарце. Мато је увртао жицу док се не увреже у месо а онда јадника удара клештима.

Све одрасле мушкарце из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Почитеља, Чапљине, као и већину из Тасовчића, везане, камионима, одводе до jаме Бивоље брдо, у коjу их живе бацаjу.

Са губилишта је успео да се спаси само младић Никола Пухало (Страхинић). До краjа месеца августа, осим убиjања преосталих Пребиловчана, усташе су jош једном упале у село Љубљеницу код Стоца, похватале преостале Србе, затворили их у шталу и живе запалили. Из пламена jе jедино побегла девоjчица Славоjка Вукосав.

После рата преживели Пребиловчани обновили су село, поново се женили, добијали децу, али због лажног „братства и jединства” њихову прву децу нису смели да изваде из јаме и достојно сахране. Били су под сталном присмотром Удбе.

Већина злочинаца измакла правди

Већина херцеговачких јама је до 1961. године забетонирано, а поред њих је Савез бораца ставио гранитне табле на којима је стајало да су ту убијене „жртве фашиста и усташа у лето 1941. године“. Без помињана да су то били Срби, без броја убијених или имена села из којих су ту доведени. Овим су практично зацементирани вапаји преживелих и родбине да се изваде кости и људи достојно сахране.

За монструозни злочин у Пребиловцима одговарало је свега неколико усташа, иако се зна да је у масакру учествовало њих више стотина. Пред Окружни суд у Мостару 1957. године изведено је 14 усташа на челу са Иваном Јовановићем Црним. Као поротник члан судског већа био је Јозо Јелчић, усташа из села Грабовина, председник среског одбора који је 1941. године насељавао усташе у празне куће Срба из Пребиловаца.

Главни злочинац Иван Јовановић Црни у мају 1945. године прикључио се Титовим партизанима у Жумберку. Потом је побегао у околину Суботице, где се крио све до 1956, када је ухваћен. Погубљен је 1958. године. Осим њега само још пет других усташа учесника у овом злочину осуђено је на смрт.

Главни организатор ових покоља Лудвиг Јовановић, брат Црног, добио је само седам година затвора. Од укупно 300 усташа које су директно учествовале у злочинима пред суд је изведено свега њих седам које су добиле по седам-осам година затвора.

Од средине седамдесетих Пребиловчани су почели да обележавају 6. август као дан сећања на невино побијене. Тог дана у пољу ништа не би радили, а запослени би узимали слободан дан.

Крајем 1989. године покренута је акција да се коначно отворе херцеговачке јаме, изваде земни остаци страдалих и сахране у спомен-костурници. У јесен 1990. и почетком 1991. године, отворене су jаме: Голубинка и јама у Бениноj огради у Шурманцима, Бивоље брдо, Кукауша доња и горња, Хаџибегов бунар и Градина, две јаме у Хутову, Јасоч, Поплат, Рудине, обе у Прењу, Звекалуша у Опличићима. Јама Гавраница ниjе била бетонирана, а кости жртава су неколико година раниjе извађене и сахрањене у Горњем Храсну.

Спелеолошка организација „Зелена брда” од септембра 1990. године из крашких јама на подручју доње Неретве вадила је посмртне остатке Срба страдалих од усташа у Другом светском рату. Из јаме у Ржаном Долу извадила је остатке више од 1.000 жртава. Из јаме Голубинка у Шурманцима код Међугорја извађени су остаци више од 800 побијених, а из јаме на Бивољем брду посмртни остаци више од хиљаду невиних жртава.

Према подацима добијених од мештана у том подручју идентификовано је 13 јама у које су усташе бацале Србе. Кости су вађене из седам јама: Голубинке у Шурманцима, јаме на Бивољем брду, Видоње крај Житомислића, из две јаме крај Хутова и Горње и Доње Кукавуше, као и јама у Ржаном Долу и Пандурице, на подручју Љубиња. Јама Капавица није била забетонирана.

Кости из Капавице сахрањене су у гробници недалеко од јаме. Жртве из Пандурице су сахрањене на гробљу поред цркве Пресвете Богородице у Љубињу, у посебну гробницу, а оне из Јагодњаче Ржани До, положене су у новоизграђену спомен-капелу у селу Величанима у Поповом пољу.

Уз служење патриjарха Павла 4. августа 1991. године остаци побијених пребиловачких мученика сахрањени су у крипти новоизграђеног храма у Пребиловцима.

После избијања рата у БиХ 1992. године на малоброjне и слабо организоване Србе у долини Неретве Хрватска jе одмах покренула офанзиву, коју је лично одобрио Туђман и која је изведена под командом Јанка Бобетка.

Данима су инжињеријске jединице ХВ и ХВО, уз помоћ грађевинских предузећа „Бетон” из Метковића и „Конструктор” из Сплита, експлозивом рушиле српске куће коjе су у себи имале армиране бетонске елементе, цркве, манастире, гробнице, домове културе, школе…

Манастир Житомислић, духовни центар херцеговачких Срба и мостарска Саборна црква, наjвећи српски храм до изградње цркве Светог Марка на Ташмаjдану, претворени су у гомилу камења.

Одмах по уласку у село хрватске трупе ритуално су спалиле све куће у Пребиловцима. Село је било напуштено, а према неким сведочењима, једино је остала старица Драгиња Медић, jедна од четири пребиловачке девоjчице коjе су преживеле покољ 1941. године. Њена мајка и сестре су завршиле у јами у Шурманцима, а за њен гроб се ни данас не зна.

Хрвати су експлозивом разнели цркву, крипту и кости пребиловачких страдалника које су извађене из јаме у Шурманцима, недалеко од Брда указања, где они одводе своје породице да се помоле Госпи из Међугорја.

Српска православна црква је 6. августа 2015. године жртве из Пребиловаца канонизовала као Свете мученике пребиловачке.

Све наше јаме

Јама Бивоље брдо, данас затрпана смећем (1.500 жртава), јама Шурманци (800 жртава), Чапљина (око 520 жртава), Опузен (око 400 жртава), Јагодњача у Ржаном Долу (230 жртава), Клепци (209 жртава), Церно (200 жртава), Црвељићи, Церина и Ограђенац (200 жртава), Корићка јама (182 жртве), Придворица (168 жртава, све на Божић 1942), Љесков Дуб (165 жртава), Војни логор у Невесињу (144 жртве), Видово поље код Стоца (213 жртава), Грабово врело (152 људи), Изгори (133 жртве), Чаваш (104 жртве), под Бријестом (80 жртава), Служањ и Звечалева дрин (70 људи), Гавраница (66 жртава), Аладинићи–Пилета (50 закланих и бачених у Неретву), Бодирогина јама на Поплату (30 жртава), Пандурица (36 жртава), Јасоч (17 жртава), јаме Кукауше код Маслина (50 жртава), три јаме у селу Прењ (50 жртава), Могорјело (20 жртава), јаме Хаџибегов бунар и Градина у Хутову (40 жртава), Силос код Тасовчића, Крупа и ада код Габеле (50 жртава), Храшћани (30 људи), Црнопод (18 људи)…

Никола Тркља