Политикин Забавник, 9. 9. 2011, Мутна и крвава – Битка на Марици [из Архиве] На данашњи дан

Маричка битка (1371), илустрација Фото: Политикин забавник, Горан Горски, детаљ

Пустоловине зеленог грофа

Амадео и цар Јован VI били су врло блиски рођаци: деца брата (савојског грофа) и сестре (Јованова мајка је била Ана Савојска). Амадео VI често се облачио потпуно у зелено, што је била и боја његових пратилаца. Због тога је по Европи био познат као „зелени гроф”. Поред тога, био је један од најистакнутијих поборника организовања новог крсташког рата против „неверника” на који је још 1363. године позвао папа Урбан V.

Са флотом од 15 бродова и 1.500 војника Амадео се у јуну 1366. године упутио ка Цариграду. Поново се пробудила нада да ће помоћ са запада донети предах онемоћалој Византијској царевини. И заиста, већ у августу 1366. године Амадеови крсташи постигли су значајан успех. Након дводневне опсаде успели су да преотму Галипоље, луку која је надзирала пролаз кроз Дарданеле. Вест је громогласно одјекнула, како у Цариграду, тако и на западу. За пола века то је био први озбиљнији ударац надирању Османлија. Међутим, након што су сазнали за невоље и заточеништво Јована V, крсташи, предвођени грофом из Савоје, уместо на Османлије, окренули су на другу страну, на Бугарску. Освојили су неколико бугарских тврђава на обалама Црног мора, а Јован V је ослобођен и наставио пут за Цариград. Овим је, пак, поход крсташа био завршен. Ширење Османлија, који су око 1368. године поново заузели Једрене, није било озбиљније угрожено.

Недуго затим, Јован V предузео је путовање на запад. У лето 1369. године упутио се у Рим, надајући се да ће својим присуством подстаћи папу Урбана V да се озбиљније придружи организацији крсташког рата. Посета је протекла у знаку велике и у историји јединствене церемоније у Риму на којој је византијски цар свечано прешао у римокатоличку веру (октобра 1369). Али, од великог похода на Турке ни даље није било ништа.

Последњи покушај у тражењу подршке Јован V учинио је посетом Венецији. И још једном доживео неуспех. Једино питање које је занимало Млечане било је како ће цар исплатити раније нагомилане дугове Византије према Венецији. И док се византијски цар трудио да се ослободи насртљивих поверилаца који га из Венеције нису пуштали кући, на Балкану се припремао велики обрачун.

Надирање Турака, а посебно турско освајање Пловдива и Једрена, утицало је да два најмоћнија српска великаша са југа царства покушају да организују озбиљнији заједнички отпор Османлијама. Имајући у виду да су турски упади највише угрожавали области деспота Угљеше, било је природно да он предузме нешто. У том циљу господар Сера настојао је да се превлада црквени раскол који је оптерећивао односе између српске цркве и цариградске патријаршије (који је потицао од времена када се цар Душан крунисао за цара и, упркос Византији, основао српску патријаршију). У лето 1371. посланици деспота Јована Угљеше и краља Вукашина стигли су у Цариград доносећи предлог да се и Византија укључи у њихове припреме за рат против Турака. Међутим, потпуна пасивност Византинаца упућених искључиво на тражење помоћи споља није омогућила шири антитурски савез.

Крајем 1371. године светогорски монах по имену старац Исаија на маргинама једне свете књиге забележио је „да књигу ову… у добра времена почех… а сврших је у најгора од свих времена… када разгневи се Бог на хришћане” и кад погибоше деспот Угљеша и његов брат краљ Вукашин у боју с Турцима. Сукоб на Марици пре би могао да се назове „српском погибијом” (срб-синдири), како су Турци вековима касније називало место судара две војске, него правом битком. Ниједан савременик није описао детаље сукоба. Али, према углавном врло штурим и каснијим сведочењима, може да се закључи да се није радило о уређеном судару у складу са витешким начелима војевања из средњег века, него о изненадном и врло успешном турском препаду на потпуно неприпремљене српске трупе.

Ипак, изгледа да је бар у почетку поход војске Вукашина и Угљеше на Турке указивао на повољан исход. Деспот Угљеша био је обавештен у лето 1371. године да главнина турске војске заједно са султаном Муратом ратује у Анадолији (против супарничких селџучких бегова). Хитно је позвао брата Вукашина – који се у јуну те године са сином Марком и својом војском код Скадра припремао да нападне Николу Алтомановића – да му се придружи. Могуће је да су се краљу и деспоту прикључили још неки српски феудалци с југа, иако о томе не постоје поуздани подаци. Угљешини непосредни суседи били су и обласни господари браћа Дејановићи (Константин и Драгаш), као и војвода Богдан (Љутица Богдан из народних песама).

Тешки дворучни српски мач са двоструком накрсницом Фото: Политикин Забавник

Марко Алексић, магистар археологије, мачевалац и познавалац мачева, у књизи „Средњовековни мачеви у југоисточној Европи“ тврди да су тешки дворучни мачеви (држе се искључиво с две руке) са „S” накрсницама исковани на подручју средњовековне српске државе и околних земаља у раздобљу између Маричке (1371) и Косовске (1389) битке. У Млетачкој републици познати су као spada schiavonese, у дословном преводу словенски мач, али је то време кад су Словени тамо углавном поистовећивани са Србима.

Упадљиво велики број откривених „S” накрсница на нађеним тешким дворучним српским мачевима преломљен је и извијен увек у истом смеру, што значи да су оне до краја 14. века имале одређену улогу у борби, пре свега против Турака који су надирали, односно њихових много лакших сабљи. Улога накрсница могла је да се састоји у томе да се сечиво противниковог оружја на тренутак отклони у страну или заглави у повијеном краку накрснице и тиме омогући довољно времена да наш витез зада ударац.

О овом српском мачу „Забавник” је опширно писао у броју 2945, од 18. јула 2008. године.

У позно лето две српске војске су с разних страна кренуле на договорени састанак, с циљем да ударе на Турке и да их протерају из Једрена, а ако буде могуће и из других места с Балкана. Негде на дан хода од Једрена целокупна српска војска, која је бројала неколико десетина хиљада војника (монах Исија каже да их је било „шесдесет тисућа”), улогорила се на реци Марици, поред места Черномена. Знајући да су бројчано много надмоћнији од турске војске која је преостала у Једрену, Срби су изгледа већ унапред рачунали на лаку победу. Опрезност ни организованост овог у суштини чисто феудалног војног савеза није била велика.

Према турским летописима, румелијски беглербег Лала-Шахин послао је посланике у српски логор како би замолио за мир и обећао покорност српским великашима. Ово посланство је истовремено било шпијунска мисија која се уверила да су Срби неопрезни, чак до те мере да нису биле постављене ни страже око великог логора.

 
Хаос у мраку

У ноћи 26. септембра 1371. године, после олује „када нико не очекује напад“, турска војска коју је водио Евренос-паша неопажено се прикрала и са свих страна окружила српски логор. Пред јутро почео је општи напад који је изазвао панику међу неприпремљеним и унезвереним српским војницима. Иако је Турака било много мање него Срба, изгледало је као да су многобројнији јер су нападали са свих страна. Турски летописац бележи како „у забуни и у неприлици нико није знао шта да ради у ноћном мраку… и коњи су се поплашили и пооткидали те општу забуну увеличавали… када је почело свитати Срби су жалосно грунули у бекство, мада их нико није гонио…“ Старац Исаија пише да „веома велико мноштво – једни од оштрице мача умреше, други у ропство одведени беше, а неки од њих спасоше се и бегством дођоше“.

Према позном писцу, патријарху Пајсију који је своју причу забележио два и по века после битке, деспот Угљеша био је тешко рањен у боју. „Како му је крв текла, а како није имао чим привезати ране, нити се где склонити, узађе на неке висове, паде с коња и ту му дође крај живота, те дух Богу преда. Његови га млађи ту погребу и гроб му се и до данас зна…“ Други српски патријарх, Арсеније Чарнојевић, записао је да је 1682. године код места званог Хараманлија посетио „гроб храброга Угљеше, брата Влкашина краља“.

За разлику од Угљеше, за Вукашинов гроб се не зна. По једној легенди, убио га је неверни слуга након битке. По народној песми „Марко Краљевић познаје очину сабљу“, Вукашина рањеног са седамнаест рана носила је „мутна и крвава Марица“, све док га није погубио неки Турчин, желећи да се домогне његовог оружја и „дивног одијела“. Према народном певачу, Марко Краљевић осветио се Турчину за смрт свога оца („ману сабљом од Прилепа Марко, скиде главу Турчин-Мустаф-аги“). Стварност је, нажалост, изгледала другачије.

Последња времена

Када се октобра 1371. године, не постигавши ништа у Италији, византијски цар Јован V најзад ослободио млетачких поверилаца и доспео натраг у Цариград, стање на Балкану драматично се погоршало. С великим српским поразом на Марици, врата јужног Балкана широм су се отворила за даље турско надирање. Директни сведок маричке погибије монах Исаија писао је како се „расуше Исмаилћани и полетеше по свој земљи као птице по ваздуху, и неке од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху, а они који су остали прерана смрт пожње… оста земља од свег добра пуста… све се испуни од страха исмаилћанскога…“

Турски коњаници крстарили су кроз Македонију, све до Албаније на западу и Тесалије на југу. У Дубровнику је у исто време забележено да је пристигло мноштво избеглица „с фамилијама и с великим имањем од злата и сребра“ које су „Турци гонили и који су се склонили (у Дубровник) да се уклоне од опасности“. У пролеће 1372. године глас о српској пропасти стигао је до папе у Авињону, који је у једном писму забележио да су Турци продрли све до границе између Угарске и Србије и између „Албаније и Славоније“. Папа је позивао угарског краља и Венецију да се супротставе Турцима. Византици су искористили пропаст деспота Угљеше да привремено поново присаједине област Сера и Свету Гору.

Међутим, већ после неког времена и формално се показало ко постаје нови господар на Балкану. Јован V морао је да прихвати вазални однос према турском султану, што је подразумевало плаћање данка као и понижавајуће учешће византијског цара у турским походима. Иста судбина чекала је и бугарског цара. Јован Шишман, наследник цара Јована Александра у Трнову, морао је у знак покорности да у харем султана Мурата I пошаље своју сестру, принцезу Керу Тамару.

„Беше дата велика принцеза Кера Тамара великом емиру Амурату, а за спас бугарског народа, писао је бугарски летописац. И она је задржала православну веру када је постала емирова жена, и ослободила је свој народ и живела је побожно и умрла у миру, нека сећање на њу вечито живи…“

Два месеца после битке на Марици у тридесет петој години умро је цар Урош. Само деценију и по после смрти Душана више није било ни цара, нити српског царства.

Вукашинов најстарији син Марко крунисао се за српског краља, али владао је само над сопственом, све мањом облашћу око града Прилепа. Добар део Душанових некадашњих земаља на југу потпао је под вазални однос према Османлијама. Вазали емира Мурата су постали краљ Марко, браћа деспот Драгаш и господин Константин Дејановић у Македонији, као и војвода Богдан. Према речима војводе Милоша из народне песме: „настало је пошљедње вријеме, хоће Турци царство преузети, хоће Турци брзо царовати…“ (Зидање Раванице). Ипак, ма колико силни, Турци су још били далеко од заузимања целокупне Србије и Балкана. Огорчена борба непрестана трајаће још више од века.

Аутор: Душко Лопандић
Илустровао: Горан Горски

Политикин забавник, Број: 3109, 9. 9. 2011.

Редактура, лектура и коректрура – Српски меморијал / ам