Ravnoplov, 18. 4. 2019, Априлско страдање Сомбораца 1941. године [из Архиве] ФБ

Мађарски војници понижавају ухапшене сомборске Србе, које су ставили у воловски јарам, априла 1941. године Фото: ravnoplov.rs

У три наврата грађани Сомбора били су, током Другог светског рата, жртве сурових прогона. У априлу 1941. године, након уласка окупационих трупа Хортијеве Мађарске, страдало је претежно српско становништво. У априлу 1944. г. мађарске власти су депортовале преко хиљаду сомборских Јевреја, од којих је већина пострадала у немачким концентрационим логорима. Одмах након ослобођења 1944. г. пред преким војним судовима страдао је и знатан број недужних грађана, махом немачке и мађарске народности.

Шест дана после немачког напада на Краљевину Југославију, мађарске трупе су 12. априла ушле у Сомбор, који је предат без борбе.

Већ сутрадан по уласку у град, хонведи су исценирали пуцњаву и наводне нападе „четника“, што је био повод за одмазду над недужним становништвом, без претходног саслушања и без икаквог разлога. У кућама, на улицама, на прилазима граду, окупаторски војници су хапсили српске становнике Сомбора и на разне начине их мучили и понижавали. Уједно су хонведи упадали у српске и јеврејске куће, пљачкали, отимали и крали где су шта стигли и како су могли. Пуцано је из артиљеријског оружја на обе сомборске православне цркве (покушано је и њихово спаљвање), а спаљено је и неколико приватних српских кућа. Обијене су и опљачкане канцеларије Српске православне црквене општине и парохијске канцеларије.

Почело је убијање српских цивила свих узраста и оба пола, а лешева поубијаних било је у кућама, по двориштима, на улицама и по њивама. Грађани су групно стрељани у порти Светођурђевске цркве, на пијаци „У ланцима“ код Жупног двора (испод Сунчаног сата), код циглане „Реш“ недалеко од железничке станице, у дворишту касарне, у дворишту Жупаније, у Шикари, те на Великом православном гробљу.

Међу угледнијим сомборским Србима убијен је 14. априла прота Хаџи-Димитрије Бокшан, чије је тело бачено са звоника Светођурђевске цркве, а ухапшени су, свирепо мучени и потом убијени и пензионисани мајор Никола Илић Бајка (командант српског одреда који је 13. новембра 1918. г. први ушао у Сомбор, човек који је, без сумње, највише заслужан што при промени власти 1918. г. нико у Сомбору није страдао, нити је био угрожен), полицијски капетан Живојин Легетић и адвокат и српски добровољац др Јован Коњовић. Потребно је нагласити да је било храбрих суграђана мађарске националности (на пример Стеван Мереи), који су се, без обзира на опасност таквог чина, залагали за ухапшене суграђане Србе и многима од њих спасли животе.

У првим данима окупације у Сомбору је убијено (на основу поименичног списка) најмање 116 овдашњих житеља, а постојале су и неименоване жртве. Нико од убијених сомборских Срба није, приликом уласка мађарске војске и у првим данима окупације, ни колективно, ни појединачно, пружао ни најмањи отпор. Бринули су о себи, својим породицама, кућама и имовини, па су животе изгубили као мирни грађани, а њихова кривица била је једино у њиховој националној припадности.

Убијени, до данас, нису добили спомен-обележје, мада таква обележја постоје за страдале Јевреје 1944, као и за страдале суграђане након ослобођења 1944/45. године (у Кронић-палати). Било би примерено да на зиду испод Сунчаног сата, где је априла 1941. г. убијен најзнатнији број невиних Сомбораца, буде коначно постављено такво обележје.

 
Милан Степановић