Напад муслиманске паравојске на колону ЈНА у извлачењу из Тузле, 15.5.1992. Фото: Screenshot
Хашки суд уступио је предмет Тузланска колона Тужилаштву БиХ које је 2009. године обуставило поступак и закључило да у овом случају нема елемената ратног злочина
На данашњи дан, пре 33 године, на раскрсници на Брчанској малти у Тузли нападнута је колона Југословенске народне армије које се повлачила из овог града у складу са ранијим договором о мирном одласку војске. Мучки је побијено 59 припадника ЈНА и цивила.
Пет дана раније, 19. маја 1992. године, договором изасланика СРЈ и муслиманских власти у Сарајеву усаглашен је начин изласка ЈНА са простора БиХ. Моторизована колона 92. бригаде ЈНА из Тузле, из касарне „Хусинска буна“, изашла је у мирнодопском поретку али је на Брчанској малти 600 војника, официра, цивилних лица са око 200 возила колико је било у колони дочекано у заседи.
Иако је између команданта касарне пуковника Мила Дубајића и власти у Тузли рута извлачења била прецизно утврђена, иако су дате гаранције, припадници муслиманске Територијалне одбране и тзв. „Патриотске лиге“ одсекли су последњу трећину колоне, отворили ватру из свих оружја којима су располагали.
У Тузли, граду у Федерацији Босне и Херцеговине, данас ће, као и претходних година, бити обележен „Дан одбране града“. По њиховој верзији догађаја, тог дана „паравојска тзв. Српске Републике, са припадницима стране војне силе, Војске Југославије, напала је Тузлу“.
Даље се у „пригодним текстовима“ наводи да су „припадници МУП БиХ – Станице јавне безбедности у Тузли вршећи своју Уставом СР БиХ прописану обавезу, одбранили свој град и судбоносно допринели одбрани Босне и Херцеговине“.
Према подацима власти РС, у нападу на колону на Брчанској малти погинуло је 59 војника, 150 рањено. Извори из Федерације БиХ говоре да је биланс битке био 160 погинулих и 200 рањених војника ЈНА.
Колона ЈНА, према претходном договору, из Тузле је тог дана требало да изађе у 15 сати. У 15 сати дошло је међутим до, вероватно унапред планиране диверзије, спора око предаје дела оружја ТО Тузле, па је колона из града кренула тек четири сата касније.
Када је последња трећина колоне из правца Скојевске улице изашла на раскрсницу Брчанска малта, из околних објеката, солитера, из заседе, припадници локалне Територијалне одбране, полиције, паравојне формације „Патриотска лига“ односно „зелених беретки“, отворили су ватру на колону, војнике од којих су многи имали тек 18, 19 или 20 година. Неке ватрене тачке биле су и у градској болници која је у близини. Претходно је прецизно утврђена и најављена рута повлачења колоне, што је у многоме олакшало постављање заседе.
На путевима около биле су постављене запреке, около ископани ровови, урађени заклони, постављени јежеви, нагазне мине.
У жестоком координисаном нападу коришћене су „зоље“ запаљиви коктели, ватрено оружје, тела десетина војника била су измасакрирана у тој мери да их касније није било могуће препознати. Снајперисти распоређени по солитерима, становима, сећали су се касније неки преживели, пуцали су најпре у возаче камиона и других возила како би блокирали пролаз и онемогућили кретање колоне. Затим су палили возила у којима су били војници, масакр у заседу ухваћених био је последња фаза. Млади регрути ЈНА умирали су у буктињама у најтежим мукама.
После првог напада који је трајао око пола сата, уследила су појединачна, брутална убиства рањених, преживелих, заробљених… Неки извори помињу да је на путу у болницу, у санитетским возилима, ударцима чекићем у чело, побијено 17 рањеника. Са првим мраком, тела побијених војника покупљена су са улице, одвезена на градску депонију где су затрпана смећем. Напад је директно преносила локална телевизија. Из масовне гробнице на гробљу Трновац код Тузле, седам година после напада ексхумирани су посмртни остаци 30 изгорелих војника.
Масакр војника ЈНА у Тузли догодио се, иначе, само 12 дана после сличног напада у Добровољачкој улици у Сарајеву, када су „зелене беретке“, припадници „Патриотске лиге“, ТО БиХ у нападу убили 42 војника ЈНА.
Старешина полиције БиХ Илија Јуришић, командант Оперативног штаба Јавне безбедности у Тузли који је 2007. био ухапшен у Србији и оптужен да је наредио напад на колону, два пута је у Србији осуђен на 12 година затвора због Тузланске колоне, али је 2016. године, правоснажном пресудом Апелационог суда ослобођен свих оптужби због недостатка доказа.
Једанаест година после масакра, 2003. године, Хашки суд уступио је предмет Тузланска колона Тужилаштву БиХ које је 2009. године обуставило поступак и закључило да у овом случају нема елемената ратног злочина. Србија је у међувремену, по пресуди из септембра 2019. године исплатила Јуришићу 53.950 евра одштете због три и по године проведен у затвору после хапшења, а током суђења за ратне злочине. Одштета је исплаћена због „претрпљеног душевног бола због неоснованог лишавања слободе“.
(Зоран Шапоњић)
Напад на Тузланску колону (ЈНА), 15. маја 1992, Фото: Архива, screenshot
Навршене 33 године од напада на колону возила ЈНА у Тузли: Прича преживелог Радована Крстића
Навршиле су се 33 године од напада на колону возила ЈНА у Брчанској Малти у Тузли, где је на данашњи дан, 15. маја 1992. године, страдало 133 војника ЈНА, а много више их је заробљено, мучено и убијано у затвореништву.
Ево приче Радована Крстића, једног од преживелих:
– Кад се наше возило нашло у близини зграде „Техничког прегледа“, на нас су муслиманске снаге отвориле ураганску ватру.
Чим је запуцало, осетио сам погодак у кук, а кад сам се хтео сагнути, погодили су ме у десну подлактицу. Док је трајала пуцњава, један војник пао је мртав на мене. Возач је био погођен у грудни кош и ногу. Ипак, нас је некако извукао до бензинске пумпе у Славиновићима, гдје је изгубио свест.
Видио сам како њихови војници из ровова убијају војнике који су искакали из камиона и бежали према неким обектима. Лежали смо у јарку сакривени, преко ока сам видио 15 до зуба наоружаних војника, који су нам псовали мајку четничку.
Гледали су како тихо умиремо, један од њих је кренуо ножем према према нама.
Неко из његове групе је добацио: “Хајде, пусти их, видиш да љиди умиру“.
Један је добацио: “Закољи четника“.
Клекнуо ми је на груди, ухватио ме за косу, потом је десном руком извадио пиштољ, гурнуо ми цев у уста и опалио.
То му није било довољно, неко време ме гледао док умирем. Нисам могао више да га гледам, окрену сам главу, ударио ме три пута у десну страну вилице и једном у груди. Као да ми је Бог шапнуо да се направим мртав, одглумио сам мртвачке трзаје и оставили су ме.
Возач поред мене је одглумио да је мртав и њега нису дирали. Ту смо остали све док није дошло санитетско возило.
Питали су:
„Ако има неко жив, нек се јави“.
Јавили смо се па шта нам буде. Одвели су наз до Дома за незбринуту децу и поставили их око нас – да нас не би снајперисти побили.
Остаће ми пријатно сећање на једног малишана који ме одозго гледао својим жалосним окицама, помиловао ме по коси и рекао ми:
„Чико, биће све добро, биће све добро“.
Договор је био да се војска у колони мирно повуче, међутим, муслимани су тај договор прекршили и напали војску. Убијено је преко 130 људи, а много њих је мучено на стравичне начине.
За овај злочин нико није одговарао.
