Спутњик, 18. 4. 2025, Валандово: Капела у Удову која чува тајну српског страдања на Велики петак – 110 година од Валандовског покоља [Фото]

Спомен-костурница Удово, арх. Момир Коруновић Фото: Вечерње новости, М. Станчић

Сто десет година је прошло од дана када је на Велики петак 1915. године мученичком смрћу настрадало више од 280 српских војника, од којих су многи били тек регрутовани дечаци. Оно што је најтрагичније, на најтужнији православни празник, српски јунаци су страдали од руке православног народа – Бугара.

Тог 2. арила 1915. године, (20. марта 1915. према тада важећем Јулијанском календару) варошица на југу Вардарске Србије у непосредној близини бугарске границе, постала је место масакра над којим се читава Европа згражавала.

Прешавши границу под окриљем ноћи, 3.500 бугарских комита ударило је на 450 српских војника, тек регрутованих дечака, рањеника и оболелих од тифуса. Њихова тела остала су у Валандову и околини, унакажена и након смрти. Младе српске регруте, бугарске комите су убијале и у постељи. Клали су их ножевима. Зато се тај напад назива Валандовски покољ.

Аустроугарски послушници

Завршетак Балканских ратова је уместо мира, југу Вардарске Србије донео немир и упаде комитских чета из суседне Бугарске, што је допринело да односи Београда и Софије постану све напетији.

Ратне трубе Беча и Берлина увелико су биле окренуте према Србији, док се њихов ехо и те како чуо у наводно неутралној Бугарској. Било је само питање дана када ће мобилисане бугарске трупе, распоређене дуж српско-бугарске границе, напасти Србију.

И док су бугарски званични кругови давали силама Антанте изјаве о својој лојалности и неутралности, оружани упади бугарских комита у пограничним крајевима су се, почевши од 1913. константно дешавали. Поред оружаних акција, комите су пропагандом приморавале становнике пограчиних села да им се придруже, те су тако њихове чете биле састављене од Бугара, турских и аустријских добровољаца. Аустријска влада слала им је наоружање, техничку подршку и људе који су их обучавали како да руше мостове и одржавају комуникацију.

Напад је заправо имао за циљ онеспособљавање железничке пруге Солун-Београд (која је имала изузетан значај за Србију и Русију). Пруга је била добро чувана, те су се Аустријанци обратили комитским вођама (активним официрима бугарске војске) Тодору Александрову и Александру Протогерову да пругу онеспособе. У том циљу организована је група од 3.500 комита да изврше напад на железничку станицу Струмица у месту Удово, мостове у околини и војнике граничниог гарнизона у селу Валандово.

Ратна разгледница сила Антанте (1916-1917): Српско гробље у Срумици формирано после Валандовског покоља на Велики Петак 20. марта 1915. и стадања младих српских регрута који су бранили железнички мост на прузи Београд-Солун, на коме је иницијално сахрањено њих 120. Фото: Wikipedia Commons, Мико

Смрт на Велики петак

Упркос томе што су Бугари православи народ, за датум напада је одређен Велики петак, најтужни празник православних хришћана. Нападачи су подељени у две главне групе.

Прва главна група, јачине 2.000 комита извршила је у 3 сата ујутру напад на подручје неких 600 метара од железничке станице. Браниоци железничке пруге су прихватили борбу и упркос великим губицима (115 погинулих) после вишечасовне борбе одбранили пругу. Ниједан мост није срушен.

Друга група, њих 1.500. напала је Валандово из два правца – из села Злешева и села Пираве. Око два сата после поноћи почела је опсада варошице коју је бранило само 112 српских војника – махом младих кадета. Бројчано надмоћнији, успели су да савладају наше карауле и пограничне страже. По окрљем мрака, младе српске регруте убијали су ножевима, а неке од њих, које су рањене и болесне затекли у постељи, живе су спалили.

„Једанеаст лешева наших војника погинулих у борби 20. и 21. овог месеца нађено је тек 25 ов. м. више села Калуцкова. Три су леша потпуно испечена. Од нађених лешева 7. су наших војника са посаде, а 4 наших граничара. Испечени лешеви фотографисани су“, наводи се у извештају Врховне команде.

Након напада, буграске комите су се повукле према граници, на силу одводећи са собом данас македонско и турско становништво из Валданова, оставивши у варошици унакажене лешеве српских војника.

Спомен-костурница у Удову изграђена на захтев краља Александра Крађорђевића, по замисли арх. Момира Коруновића. У Костурницу која је освећена 1. новембра 1936. године похрањени су земни остаци 281 кадета страдала у Валандовском покољу и око 2.000 српских војника погинулих на простору Ђевђелије, Струмице, Дорјана и места Неготино. Фото: Спутњик, Лола Ђорђевић

 
„Валандовска афера“

Упркос томе што су фотографи савезничких мисија забележили монструозна звества бугарских комита, званична влада у Софији је „прала руке“ од својих поданика, пустивши у свет своју верзију догађаја. По тој верзији није било никаквог упада с територије Бугарске, него се радило о „побуни муслиманског становништва против српске управе“. Иако ова верзија нигде није примљена с вером, саслушања неких од учесника напада, као и документа и оружје које је пронађено код погинулих комита, недвосмислено су потврдили да је напад организован у Бугарској.

Догађај, врло брзо назван „Валандовска афера“ постао је предмет писања не само српске, већ и иностране штампе па тако поводом комитског напада и ноти бугарске владе упућеној српској влади, лондонски „Тајмс“ од 28 марта пише „да се та нота сама собом демантује и да је она потпуно измишљена и не садржи ни један истинити факт“.

О вероломности правосланих комшија и привидној неутралности Софије извештавају и руски листови који наводе да су се „у Русији уверили, да Бугари раде са словенским непријатељима“.

„Варали смо се сви заједно, јер смо сви веровали да ће Бугари ипак променити своју политику. Они су остали онакви какви су, а сад сваким даном све више показују непријатељско расположење према Србији“, пише руска штампа.

Посмртни остаци 261 војника настрадалих на Велики петак, као и 20 тешко рањених који су подлегли ранама у наредним данима, сахрањени су на локалном гробљу, које и дан данас носи име Српско гробље. Двадесет година касније кости српских војника пренетe су у спомен-костурницу изграђену на захтев краља Александра Крађорђевића, а по замисли чувеног арх. Момира Коруновића. У Костурницу која је отворена и освећена 1. новембра 1936. године похрањени су и земни остаци 2.000 наших војника погинулих на простору Ђевђелије, Струмице, Дорјана и места Неготино.

Оскрнављена спомен-костурница српских жртава из Валандовског покоља и Првог светског рата у Удову Фото: Спутњик, Лола Ђорђевић

Ни мртвим им мира нису давали

Други светски рат је још једном показао вероломство православних суседа, чији су војници у првим данима окупације провалили у костурницу, разграбили све што је било вредно и оскрнавили гробове.

„Сведочења кажу да су поломили сандуке, из лобања ишчупали златне и сребрне зубе, и покрали вреће у којима су биле кости, како би од њих себи сашили кошуље“, прича Зоран Стаменковић Моравац, кустос и чувар Спомен-капеле свакоме ко у њу данас наврати.

А такви су ретки. Осим државне делегације, која у оквиру обележавања пробоја Солунског фронта полагањем венаца одаје почаст храбрим српским ратницима и делегације амбасаде и српских организација из Северне Македоније који сваке године на Велики петак одрже помен крај спомен-костурнице, мало је оних који је обиђу, а многи за њу и не знају.

Хиљаде Срба, током летње сезоне јури магистралним путем Скопље-Солун хрлећи ка летовалиштима на Егеју и ретко ко баци поглед ка костурници на узвишењу. Усамљена, али горда, спомен-капела подигнута у част српских војника попут граничара над вардарском долином стражари, чувајући од заборава страдање српског народа.

Лола Ђорђевић