Српски меморијал, 29. 1. 2026, Предраг Р. Драгић Кијук: Цивилизација постхуманизма [In memoriam]

Тицијан (1490–1576) , Папа Павле III са унуцима, (1545), уље на платну, 210 cm х 176 cm, Museo di Capodimonte, Напуљ Фото: Wikimedia Commons

1943. (захваљујући њујоршком надбискупу Спелману – који је био савим у току са догађајима у Хрватској и геноцидом над Србима) папа ће ипак схватити да је учинио највећу грешку када је потписао Конкордат са Хитлером 1933, иако то његови верници углавном нису знали. Скоро да нема ниједног бискупа, ниједног надбискупа на територији Европе који није подржавао политику светских злочина Адолфа Хитлера. Уосталом, постоји мноштво литературе која говори о сарадњи римокатоличке и протестантске цркве са Хитлером.

Упозорен од Американаца да је направио, можда први пут, велику политичку грешку, папа Пије XII, један од најпознатијих антисловенских папа, покушава да изврши неку врсту ретерирања и да амортизује своју политичку грешку, иако током 1943. још увек нејасно. Tо је година у којој он преиспитује хоће ли доиста Адолф Хитлер завладати светом или ће светом ипак завладати САД. И то ће бити основни разлог што 16. октобра 1943. године папа неће реаговати када је 1.259 Јевреја из јужног дела Рима, у коме је у то време живео највећи број Јевреја, насилно похватано а од тог броја 1.007 одведено директно у Аушвиц. Ни тада се наследник Св. Петра и велики брижни свети отац није огласио поводом таквог злочина. Од 1944. године ће се та ситуација мењати. И, несумњиво, сада ново успостављена осовина између папске државе и САД је јачала и како је то рекао Авро Менхетен, највећи стручњак за историју Ватикана уз Карлхајнца Дешнера, „Америка је постала оружје римокатоличке цркве“. Дакле, на политичком плану паписти и глобалисти су нашли апсолутно заједнички интерес. Тај интерес траје до дана данашњег и, разумљиво, он је видљив захваљујући траговима новца: 35 процената новца које поседује Ватикан слива се из САД а 18 процената из Немачке. Сада када је Немачка уједињена, ових 18 процената сигурно ће да нарасту.

*
*    *

Према томе, нова осовина са постхуманистичким погледом на свет траје од 1945. године. И то је био разлог што су нико други него САД ставиле тачку на злочине римокатоличког клера, јер то је била цена нове алијансе, и ставиле тачку на злочине нацистичке Немачке и фашистичке Европе јер је требало опрати биографију квазихришћанске Европе. Том циљу служиће и избор нацисте Курта Валдхајма за председника УН или новог папе, члана Хитлерове младежи, Јозефа Рацингера (Бенедикт XVI), произведеног у Пентагону. У последњем случају купопродајно душебрижништво запечаћено је одлуком папе Рацингера да за председника Конгрегације за пропаганду вере доводе Вилијама Ј. Леваду, надбискупа из Сан Франциска. Није Италија једини пример фашизма. Фашизам је био необично развијен и у Великој Британији, у којој су били хапшени, а у Француској поготово. Дакле, требало је, на сваки начин, спречити даљу постхитлерску причу па је у оквиру УН стављена тачка на све фашистичке злочине. Тако су Стејт Департман и УН наставиле са одобравајућим ћутањем о злочинама над српским православним народом. Зато је и заведен јасеновачки мук у земљама евроатлантских заједница, пошто у Јасеновцу нису убијани нити муслимански нити католички већ искључиво православни Срби. Бројка, колико год то за лажне хуманисте изгледало чудно да се неко бави бројем жртава, никада није утврђена и никада неће бити утврђена јер су Хрвати на својој територији спроводили и статистички геноцид, потпуно нови геноцид у историји света. Он никада нигде није поновљен сем у Хрватској. Ми, на жалост, ни у Краљевини Југославији нисмо знали који је број Срба живео на територији Хрватске, па пошто не знамо њихов број, јер су све статистике лажне, ми не можемо ни на основу броја умрлих, а и њих нисмо пописали, у потпуности знати којих је размера тај злочин.

Међутим, данас и САД и Израел и Хрватска умањују број уморених Срба у Јасеновцу (уместо 700000 наводно 70000) као што папе тврде да о томе нису ништа знале – као да Би-Би-Си није, још 16. фебруара 1942, „јављао да се најгнуснији злочини догађају у близини загребачког надбискупа“. Такав однос према српском православном народу задржан је и у постхуманистичком периоду, додатно и због тога што светска цивилизација западних хришћана и глобална хришћанска заједница имају амбиција да реализују свој антихришћански програм. Овакав програм се управо одсликава у односу према Србима, приликом распада старе комунистичке Југославије и стварања нових држава на истој територији. За оне који у расправама говоре о српским претеривањима, као хрватски премијер Санадер, довољно је констатовати да цифре које износе немачки генерали иду од милион до милион и седам стотина хиљада на зверски начин побијених Срба. Претпоставља се да су, у својој педантности, и овога пута Немци у праву. Напоменимо да су антифашистичке снаге у Хрватској били Срби у висини 95% што последично потврђују документа Немачке и савезника о укупном броју побијених Срба у Другом светском рату а који износи 1.200.000. Најзад, о бестијаријуму хрватских усташа који се обрушио на православне Србе у НДХ, Немци износе следеће бројке: генералмајор Ернст Фик тврди да је „заклано“ 600 до 700 000 Срба, Херман Нојбахер хрватска претеривања о милион побијених своди на 750 000, а Улрих фон Хасел на 1,8 милиона Срба.

За постхуманистичку америчку цивилизацију карактеристично је прихватање нацистичких злочинаца који су, јер је створена нова ватиканско-вашингтонска осовина, били импортовани из Европе на територију САД, и то пре свега, ако се не варам, уз помоћ хрватског Завода Светог Јеронима преко којег је 12.500 нациста отишло у сигурни свет, у САД. Господин Буш Старији је донео једну уредбу, забранио проучавања у институту који је имао попис свих немачких усељеника нацистичке припадности и разуме се и истраживање њихових биографија, тачније шта су радили од 1945. године до његове владавине. Неки слободни фриленсери су на основу података до којих су могли да дођу објавили књигу под називом „Пацовски канали“, после које се више нико у демократској Америци није усудио да се тиме бави. Али то је нешто природно за америчку демократију и зато нема ничег необичног у томе што је рецимо књига генерала Мекензија („Мировњак – пут до Сарајева“) забрањена да се уноси у САД. Има много сличних појава које илуструју како тече живот у земљи највеће силе света (на пример смрт 46 најближих Клинтонових сарадника или смрт свих сарадника режисера Стенли Кјубрика који су, 1969, радили на студијском приказивању /!?/ наводног спуштања првог човека на месец – а што је немачки телевизијски програм „Арте“ документовао у емисији априла 2004).

*
*    *

Однос према нацистичким злочинима ће бити настављени и у другим примерима. Бискуп Данцинга Карл Марија Шплет, као један од највећих злочинаца Другог светског рата, већ ће 1956. године бити ослобођен. Због својих година, а и временске прилике нису биле повољне, он није одамах отишао да прими благослов од свог оца папе. Али га је 1957. примио Пије XII и даровао за све што је чинио у животу. Истовремено, у Америци расте проценат католицизма и утицај. Католички клан Кенедијевих је извршио притисак на администрацију у Вашингтону, па је ова одбила да САД испоруче Андрију Артуковића Југославији, некадашњег министра унутрашњих послова НДХ, када је овај први пут био откривен у Калифорнији.

Инструментализација европског политичког живота иде преко новца, не само преко заштите нацистичких злочинаца. Један од најпопуларнијих канцелара, канцелар Аденауер је као градоначелник Келна послао први поздравни телеграм Мусолинију. Као велики католик и човек који је узорито подржавао све фашистичко-нацистичке идеје, он је доведен за канцелара, па ама баш никоме није сметало у свету што су у политичком животу Немачке учествовале 272 личности које су биле на листи нацистичких злочинаца. Државни секретар Ханс Глобке се налазио на листи нацистичких злочинаца под бројем 101, и тако редом. Али ту прошлост, прљаву европску прошлост, требало је придобити и опрати новцем, и зато је смишљен Маршалов план. Политички а не хуманистички разлози су пресудни за Маршалов план, захваљујући коме је, 1948, на пример 3 милијарде и 100 милиона долара добило Уједињено Краљевство; Француска је добила нешто мање – 2 милијарде 600 милиона, Италија 1, 4 милијарде, Немачка 1, 3 милијарде помоћи, Холандија 1 милијарду, итд.

Напросто, новац је успео да изравна све проблеме и Европа је кренула да живи једним неолибералним, неохришћанским, неодемократским животом, после једне аберације, како поједини научници у истoрији западне цивилизације објашљавају хитлеризам. И та аберација вероватно да има своје одсликавање у свим догађајима на Балкану и у постхитлеровској ери западне хришћанске цивилизације. И они се могу тражити, по принципу спојених судова, али то би захтевало једно ново предавање и нисам сигуран да би било тако интересантно као суочавање са једном блиском прошлошћу о којој на жалост знамо сасвим мало, иако живимо у времену када прошлост сустиже садашњост. Још прецизније: ми живимо у времену када је прошлост апсолутно сустигла садашњост. И ако тога не будемо били свесни, бојим се да нећемо моћи ништа да учинимо нити на индивидуалном нити на колективном плану.

*
*    *

Нема сумње, два супротстављена света јесу теистички хуманизам или теохуманизам и патохуманизам. Теохуманизам нема никакве везе са човекобожном цивилизацијом. Теохуманизам се примерава божанском а не људском ауторитету. Eвидентно je, већ на крају 20. века аналитичарима је било јасно да ће 21. век бити последњи покушај на глобалном плану да моћна квазихришћанска заједница, која има огромну економску и политичку моћ и разуме се војну, покуша да наметне модел човекобожне цивилизације за свеукупну светску заједницу, па онда и за хришћанску заједницу, ако ће она уопште у том смислу више моћи да се зове хришћанска заједница, до чега пентагонцима и шенгенцима није много ни стало.

Насупрот теистичког хуманизма који се огледа и у правном систему а почива на теономији, односно саображавању закона божанској природи човека и смислу егзистирања божанског, постоји патохуманизам који траје од Другог светског рата до данас. Њега можемо илустровати кроз најразличитије примере из црквеног и друштвеног живота западне хришћанске заједнице. Кад, на пример, Џон Коди долази као чикашки надбискуп да прими кардиналске ознаке у граду Риму он долази са једном огромном афером: да је сав новац потрошио на своју љубавницу. Иако то није ништа необично у католичком свету, ипак је и за ту квазихришћанску заједницу било превише када је он, на своје устоличење за кардинала, повео своју љубавницу из Чикага и довео у Рим.

Ако су Американци 1942. године 120,000 својих суграђана јапанског порекла ставили у концентрационе логоре, мене је тешко уверити у нешто друго сем да је реч о појави патолошког хуманизма. Како, иначе, тумачити чињеницу да се људи могу ставити у строгу политичку клаузуру само зато што имају другу боју коже и што су косооки – иако не постоји ни један једини доказ да су сарадници тог другог непријатељског света са којим су САД биле у рату. Тај патохуманизам на жалост иде и даље па ће се 1988. године амерички Конгрес, јер је ипак реч о демократији, јавно извинити онима који су остали живи од тих 120,000 а онда ће 1992. године господин Буш свима који су преживели (и логоре и конгресну захвалност – њих око 75.000) упутити чек на 20.000 долара. Нема сумње, хуманизам је еволуирао у хипокризију. Следствено томе, хуманизам који је бомбардовао Србе, не државу, не комунистичку оазу него Србе као православни народ 1995. и 1999. године, то је тај исти хуманизам који је правио логоре 1942. и који је исплаћивао ове несрећнике да би измирио своју савест.

*
*    *

Тај патохуманизам се потврдио и у односу западне цивилизације према својим заробљеницима. Иако не постоји ни један историчар или политички аналитичар који зна тачан број руских сужњева у Европи – сви се слажу да је од око 6 милиона заробљених Руса у Другом светском рату тек њих на десетине хиљада враћено у Русију: ликвидирани су на принудном раду, убијани у бекству, или су поскапавали од глади. Таква врста хуманизма нигде није била позната а треба претпоставити да се ни у будућности неће, на сличан начин, поновити. Дабоме, ове чињенице не одражавају строгост према постхуманистичкој цивилизацији, пошто немати оправдања не значи немати разумевања за поступке такве цивилизације. Наиме, ако имате патолишки циљ онда није необично што су и средства патолошка. Али, у свему патохуманистичка, не треба имати илузију да је ова цивилизација данас другачија или да ће бити другачија у остварењу својих неоколонијалних циљева. Срби као народ, као православан народ морају да схвате у каквом свету живе а живе у свету у коме је циљ политичког тиранина исти, мења се само методологија. Примери бестијалности и лицемерја су главне одлике таквог погледа на свет. То је бласфемично лицемерно хришћанство преобликованo у глобалистичко хришћанство. Увек се могу наћи докази за тако изговорену оптужбу и никад нећете погрешити као што ни хроничари, етичари, социолози и историчари не треба да страхују да су у било чему претерали приказујући латинско хришћанство као зло.

Да ли су свесни европски интелектуалци шта се то десило у Другом светском рату, шта се десило после Другог светског рата и шта се дешава у свету у коме они живе? Дабоме да нису. Интелектуалци обично преспавају важне историјске тренутке, као што су српски интелектуалци преспавали сваки важан историјски изазов. Скоро да никоме није било јасно зашто се, први пут у историји хришћанске заједнице, један папа нашао у улози америчког госта. 1979. године Јован Павле Други је први папа који је посетио Белу кућу и обавио врло озбиљне разговоре са господином Картером које је омогућио Збигњев Бжежински, већ у то време најутицајнији политички аналитичар САД, Пољак и пријатељ Јована Павла Другог. 1984. године, претпоставља се као део договора, по повратку у Европу, папа успоставља у име Ватикана пуне дипломатске односе са САД. То сасвим прецизно значи да су дипломатски односи обновљени 10. јануара 1984 (иако нису постојали од 1867), исте године када је објављен и Војтилин-Реганов план, који ће у историји папске организације, бити дочекан као Други Конкордат у историји те организације.

Један од ретких интелектуалаца, иако леве струје, који идеју слободне односно свете слободе дугује и православној филозофији живота Жан Пол Сартр, отац европског егзистенцијализма односно атеистичког егзистенцијализма – први је озбиљан критичар патохуманизма и неоимперијализма. До егзистенцијализма је дошао захваљујући утицају мудрих глава, верујућих филозофа који су радили и живели при Духовној академији Светог Сергија у Паризу, пре свега Берђајева. И можда је нешто од тог утицаја допринело да Сартр види боље него други интелектуалци. Он ће упорно изговарати једну застрашујућу реченицу која се никоме, у време када је изговарао, није чинила тако истинитом: „Наше су владе ваше слуге. Већ сутра ће наши народи бити ваше жртве“. И то је цела истина. После много година (ко зна да ли је то допринело новом преображају и успењу Европе), тај глас ће чути и Французи и Холанђани који су маја 2005. године одбили да прихвате устав Европске заједнице.

*
*    *

Да ли су претходна запажања претерана, да ли она уопште имају икакве везе са нашим историјским следом догађаја и можда највећом историјском трагедијом кроз коју смо прошли? Навешћу неколико примера који могу најбоље илустровати безграничност патобиографије постхуманистичке цивилизације када је у питању српски народ. Године 2002, желећи да збрише, да поништи, да сасвим периферизира српску стварност од свог јавног мњења – на аеродрому Хитроу у Лондону уништено је свих 1.000 примерака монографије „Распето Косово“. Европа не сме да сазна, не сме да се суочи са истином да су њене трупе, на челу са хришћанским Американцима, уништиле на Косову и Метохији 150 светиња. На јужнословенском Балкану, 1999, Европа јесте водила, како каже британски византолог Рансиман, последњи рат са источном хришћанском цивилизацијом.

2003. године, сада више немам разлога да то скривам, уништен је Документациони центар Музеја холокауста над српским народом (први и једини такве врсте), чији су експонати били смештени у манастиру Светог Николе у Врањској епископији. Десет година су представници патохуманизма трагали за том документацијом, у којој је између осталог било 3.500 докумената о извршеним злочинима над Србима у Првом, Другом светском рату и у рату између 1991. и 1995. године. Маја месеца 2003. атлантски неонацисти су успели да све униште, спале, и то сасвим професионално, без да је у суседној просторији, у којој је спавала једна монахиња, померена и једна икона. На жалост, то није био последњи напад на светиње једног народа. Te 2003. године је и амерички амбасадор Вилијам Монтгомери, приликом посете манастиру Копорин (подигнутом за време владе деспота Стефана Лазаревића) покушао да изнесе мошти светог деспота. Тада, и за сада, у тој намери није успео.

Зато и није немогуће да је због патолошких склоности глобалистичке секте и Хиланадар горео 4. марта 2004. године. Ваљда је зато и било могуће да у време шиптарског погрома (уз дозволу међународних снага које српско Косово и Метохију држе под протекторатом), од 17. до 23. марта 2004, француски капелан Кристијан Венар опљачка манастир Девич а да било коме не одговара. И да оде код раџе од Босне Педија Ешдауна, и нађе тамо потпуну заштиту… Све ово што сам изговорио, изговорио сам само зато јер мислим да нам ништа не може помоћи у овом времену сем истинито суочавање са светом, ма какав он био, јер у овом свету и ви и ја живимо и ако не будемо имали свест о њему сви ће наши потези бити погрешни.

Оваква слика света не потврђује веру у постхуманистичку цивилизацију већ успоставља константну стрепњу, што је и циљ секте глобалиста. Утолико, постоји разлог више да речи светог Кипријана Картагинског прихватимо као завештање. И да поновим: Extra еcclesiam nulla salus – нема спасења изван своје сопствене Цркве јер у њој је једина истина. Ово је време лажних вођа и лажних пророка и зато је најбоље склонити се у крило своје домаће Цркве. Како то каже један савремени песник: „Оружја много, а ти си један, Господе! Нама није потребан вођа, ти си нам вођа, Господе, и твоја мати – шира од небеса… Помири у нама Оца и Сина и Светог Духа! Сабери оца са сином, матер и кћерку, кума са кумом, брата са братом. Помилуј нас, Господе!“

Предраг Р. Драгић Кијук

Беседа на Српском сабору „Двери“ – манастир Прохор Пчињски, 16-18. септембар 2005. године