Стање Ствари, 18. 11. 2024, Драгољуб Петровић (†2024): „Службена” и „јавна” употреба језика

Професор др Драгољуб Петровић Фото: Youtube, screenshot

Првим законом после успостављања НДХ усташки законодавац је забранио ћирилицу у јавној и у приватној употреби и то им образлагао у Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима

На вест о смрти Драгољуба Петровића

Проф. др Драгољуб Петровић (Косор код Подгорице, 20. 6. 1935 ‒ Леушићи, 16. 11. 2024), српски лингвиста, србиста, дијалектолог, фонолог, универзитетски професор.

Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду, где је провео свој радни век предајући Дијалектологију и Фонологију српскохрватског, односно српског језика. У више наврата био је директор или помоћник директора Института за јужнословенске језике, односно шеф Одсека за српски језик и лингвистику Филозофског факултета у Новом Саду.

Проф. др Драгољуб Петровић (Извор: Матица српска)

Из богате научне продукције издвајамо следеће публикације: О говору Змијања (1973), Говор Баније и Кордуна (1978), Ономастика Куча (1988), Школа немуштог језика (1996), Сумрак српске ћирилице: Записи о сатирању српских националних симбола (2005), Зловременик (2011).

Коаутор је бројних других наслова: Фонолошки описи српскохрватских/хрватскосрпских, словеначких и македонских говора обухваћених Општесловенским лингвистичким атласом (Сарајево, 1981); Ономастика Качера (Београд, 2003); Фонологија српскога језика (Београд‒Нови Сад, 2010) и др. Приредио је више дела Јована Кашића, Павла Ивића и Александра Белића, а био је редактор Речника бачких Буњеваца, Именослова бачких Буњеваца и Речника српских говора Војводине, једног од капиталних пројеката Одељења за књижевност и језик Матице српске. Добитник је награде Павле Ивић за 2003. и 2010. годину. Активно је учествовао у раду Међународног комитета слависта, где је био члан Међународне комисије за језичке контакте, Међународне комисије за Општесловенски лингвистички атлас, Међународног редакционог колегијума Општекарпатског дијалектолошког атласа. Био је члан уредништва Српског дијалектолошког зборника (Београд), Зборника Матице српске за филологију и лингвистику (Нови Сад) и Прилога проучавању језика (Нови Сад). Био је стални члан-сарадник Матице српске, члан њеног Одељења за књижевност и језик и, у више мандата, члан Управног одбора.

Вечна му слава!

(Фејсбук страница Матице српске)

Драгољуб Петровић: „Службена” и „јавна” употреба језика (2019)

„Политика” је опет задужила српски језик, овога пута тиме што је прекинула тринаестогодишњи мук о уставној одредби, и закону којим се уређује да су „у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”. Показује се, наиме, да ту одредбу у Србији нико не поштује, па ни Скупштина која је тај Устав донела. Кад тако говорим, имам на уму баналну чињеницу да су некад правници знали рећи да је Устав „највиши закон” и док се нешто не пропише „другим законом”, мора се поштовати онај „највиши”, али то, изгледа, не важи кад је реч о српском језику, па се свако у земљи према њему може понашати по мери сопствене памети, па ће неки министарски чиновник „пресудити”, рецимо, „да је црногорски језик службени језик у Црној Гори, коју Република Србија признаје и са којом остварује међународне односе и сарадњу” и при томе ће глатко превидети чињеницу да се законском регулативом о којој говоримо не „уређује” језик у Црној Гори него у Србији.

За разговор о тој теми „Политика” је (13. октобра) окупила компетентне саговорнике и за њихове ставове штедро отворила своје странице, а ја ћу се овде осврнути само на један аспекат тих разговора и на крају додати и једну недоумицу.

Доношење закона о језику, према неким интерпретацијама, „запело је” око тумачења појмова „службена“ и „јавна употреба језика“. Та је бесмислица лансирана да би се могло чинити управо оно што се са српским језиком чини током много последњих деценија: неко је српски језик прогласио српскохрватским, а кад су се Хрвати тога термина брзо одрекли (и вратили се „хрватском”), Срби су наставили да га „експлоатишу” (да сународницима у Хрватској не би „отежавали живот”) и после се показало да су они заборавили и свој језик и своје писмо и дозволили онима који су их дотле терорисали да то и даље чине као да се ништа у међувремену није догодило.

А основни је проблем у томе што су службена и јавна употреба бесмислени синоними: језиком се нешто објављује, обзнањује, саопштава, чини се јавним оно што јавност треба да зна и то се увек чини у облику који је примерен знању, писмености и свим другим особеностима личности која информацију формулише. И та је информација адресована на сваког појединца до кога допре и реакција ће на њу бити различита: онај на кога се она односи реаговаће на одређени начин, а онај други проћи ће поред ње као и поред свега што га се не тиче, при чему информација може бити објављена на осмој страници новина или у 13. минуту ТВ Дневника, а може и на раскрсници код Мијине кафане.

И све би то била јавна употреба језика, а поред ње може да постоји још једино приватна употреба језика и за њу се не могу успостављати правила јер нико не може учити бабу како ће тепати унучету или ружити деду због тога што је у кућу ушао у прљавим чизмама. Биће да у свему томе ипак нема неке посебне мудрости и то у неким демократијама није требало посебно разјашњавати: првим законом после успостављања НДХ усташки законодавац је забранио ћирилицу у јавној и у приватној употреби и то им образлагао у Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима или у Кечиној јами на Радовчу (и/ли Мачковој јами на Штитову). Или: кад је у Арбанији дошао на власт Ахмет Зогу, тамо су Србима били забрањени и језик, и писмо, и имена, и презимена, и вера и слава, и све оно што их је карактерисало као народ. И све то и јавно и приватно. И тиме се разјашњава све оно што нашим „тумачима закона” није јасно и на чему истрајавају у настојању да над српским језиком задрже туторску позицију и да му одређују и мере и обележја.

Аутор је професор (у пензији)

(Политика, 31. 10. 2019)