Српски меморијал, Братство, 2. 10. 2025, Владимир Стојанчевић: Село Крапа у Поречу и његов свештеник Тасе Коневић на почетку 20. века [из Архиве 2009]

После низа пораза у 1905. и првој половини 1906. године, бугарске комитске организације у Велешкој и Прилепској кази решиле су да по сваку цену и свим могућим средствима покоре „србоманска“ села, а посебно да у крви и огњу униште Крапу као центар антиегзархијског отпора у Поречу. У ту сврху, после великих припрема, Прилепски војвода Гого Ацев, Велешки Панчо Константинов, Арса Локвички и још неке четовође са око 180 „горских“ комита и сеоских „милиционера“ кренули су на Крапу. По службеном извештају Генералном конзулату у Битољу догађај препада на Крапу десио се 25. јула 1906. године кад је „једна јака бугарска чета дошла у село Крапу у намери да убије сеоског попа Тасу Коњевића и још неке важне српске раденике. Не нашавши ове које је тражила, она је убила једног сељака, старог човека, и запаливши кућу, дућан, плевње поп Тасе она је побегла у планину“. ¹

 

Пошто је, затим, наишла на српску заседу изгубила је 24 четника. Из војводске архиве Константинова, која је била заплењена, из оригиналног списка видело се „да су између осталих осуђени на смрт у селу Крапи, Коне Апостоловић и син му, поп, наш свештеник и да је према томе ова чета дошла у Крапу да ова убиства изврши“. Из истог списка видело се да је поменута чета Ацева и Константинова „имала намеру да исто тако нападне српска села у Прилепској кази нарочито она која су прошле године прешла на српску страну – Маргаре, Гостиражни, Небрегово, Присад, Дупјачани Дреновци, Ропотово и др. Што се из приложеног списка да видети, у намери да побију људе означене у том списку, те да, на тај начин, страхом приморају поменута села да пређу на егзархијску страну“. ² Тако је битка за Крапу, али и за Пореч ушла у завршну фазу до тада четворогодишњег сукоба и више покушаја да се поврате Егзархији и ВМРО (1903–1906). То се догодило у јуну 1906. године када су удружене чете прилепског војводе Гоге Ацева, Николе Константинова војводе Велешког и Арсе Ловичког са 180 људи – горских чета и помоћних сеоских чета. Силовит напад на Крапу био је извршен ноћу 21/22. јуна, када у њој није била реонска „горска“ чета Тренка Рујановића ни чета Глигора Соколовића. Бугарске чете су наишле на снажан отпор српске сеоске чете и лично попа Тасе.

Резултат је био да су бугарске чете попалиле известан број сеоских кућа и имања. Одбијене силом оружја, нападачке чете су кренуле натраг, али су их при повратку на локалитету „Куртов камен“ изнад села Папрадишта дочекали четници војводе Радета Радивојевића и Стевана Недића – Ђеле и потпуно разбили. Од војвода у борбама погинули су Гого Ацев и Константинов, док на српској страни није било губитака.

Последица бугарског пораза била је велика: „съ загубата на войводитѣ Константиновъ и Гого Ацевъ ръцетѣ на (сръпската) пропагандата се окончателно развързаха, понеже нѣмаше кой да имъ се противопостави“. ³ Српске чете постале су потпуни господари Пореча и Азота.

 

 

III

По Василију Трбићу, велешком српском војводи ⁴ напад не Крапу био је изненадан, снажан и одлучан. Као савременик догађаја и „комитских неприлика он је у својим мемоарима забележио: „Било је то овако: бугарски поручник Константинов, који је био рејонски војвода велешки и Гога Ацев, исто тако рејонски војвода Прилепски, са четницима и наоружаним сељацима и грађанима из Прилепа и Велеса решили су да запале српско село Крапу, које су сматрали као један од центара српског четништва. Дошли су у саму зору, опколили село Крапу и почели да пале. Ту је био чувени поп Таса Коневић, родом из истог села и из најбогатије куће у селу. Пошто није било српских чета на чијем се челу налазила позната имена као што су Глигор, Рајковић и Бабунски, људи су сматрали да је наша снага ослабљена и морали су непрестано бити на опрези. Тако је и поп Таса био на опрези. Кад је чуо вику у селу, изашао је из куће само са револвером у руци и почео да позива своје сељаке на узбну пуцајући из револвера. Неколико његових сељака који су били у селу, а имали оружје код себе, изиђу из својих кућа и почну пуцати на нападаче. После борбе која је трајала један сат, Бугари одступе из Крапе, пошто су запалили две-три крајње куће и неколико плевни са сточном храном. Одступе и попну се на било саме Бабуне на међи између села Крапе која је припадала прилепском и села Орашја које је припадало велешком срезу. Ушли су у густу букову шуму и остали да предане“. ⁵

 

Међутим, поход на Крапу није чинио крај експедиције бугарски комита. Крајњи исход завршио се место пуног успеха, страшном бугарском погибијом. В. Трбић наставља: „Било је око четири сата поподне кад су Бугари изашли из шуме, постројили се и пошли у правцу Мочура, а то је била страна на којој су биле Недићева и Душанова чета… Бугари су ишли брисаним простором…На месту званом Мочур, Душан је поставио пет четника у камењу… а остатак чете, свега 16 душа… Напред је ишао поручник Константинов, за њим војвода Гога Ацев… и други. Цела бугарска колона је тако упала у клисурасти простор, и већ при првим плотунима српских четника пали су Константинов, Гога Ацев и војвода Цветан „и још двојица“, поред „20 мртвих и још толико пушака…“ ⁶ Трбић даје и неке податке о српским четницима, учесницима у овој бици.

Војвода Јован Бабунски (Стојковић) ⁷ са своје стране, описао је догађај препада на Крапу и погибију бугарских нападача, чета „од 150 људи са војводама Гигом Ацевим… Дачом и подвојводама: неки Милан звани Шмећар… из Клепе идући у Азот пређоше у Порече у намери да запале Крапу. Око пола ноћи опколе са свију страна село, али сељаци, видећи да је бугарска чета и имајући око 30 пушака, одупреше се Бугарима пуцајући из села. Бугари су највећу силу употребили на кућу попа Таса Коневића и опколише му кућу, али се он јуначки бранио…После неколико сати борбе са попом и са сељацима најпосле успеше (сељаци) да их одбију. Видећи Бугари да не могу никога да ухвате, запале попов дућан и један свињац са 8 свиња и повуку се навише. Идући уз реку, наиђу на једну воденицу и унутра воденичар, старац око 80. година, и кад нису могли никкога да ухвате, они закољу овог старца колико да се хвале да нису без ишта прошли, али уз то и носећи неколико својих другова рањених. Пошто нису у Поречу ништа учинили, а бојећи се да продиру даље, они се врате у Велешку казу натраг претећи како ће похватати српске војводе живе, а села непокорна попа лита. Крапљани одмах известише војвода Рада (Радивојевића) и Стевана (Недића – Ђеле) који су били на бачије у Даутици пл(анини) а доказаше им шта се са њима ноћас десило и… да се (Бугари) враћају у велешку казу. Наши, знајући да ће (Бугари) проћи, и ако су били само 30 душа, наместише им пусију (бусију) код Крушевског камена, на пола сата изнад села Папрадишта.“ ⁸– На том месту у борби погинули су војвода Костадинов, Гига и Милан и још неколико четника.

На бојишту и при бежању заплењене су многе пушке које су „више од половине дали сељацима“. Тако се завршио бугарски поход на Крапу. То се догодило 20. и 21. јуна (по старом календару). Из заплењене архиве погинулог Костадинов Константинова, сазнали су се многи важни подаци о намерама да се освоји Крапа. Између осталог, како је био извештен српски конзулат у Битољу: „Нађен је списак од 53 лица, наших људи из Прилепске казе осуђених на смрт од стране бугарског комитета… а између осталих осуђени у селу Крапи: Коне Апостоловић и син му, поп, наш свештеник…“⁹ Али значај овог бугарског пораза огледао се и у томе што је са погибијом бугарског реонског војводе Ацева отклоњена опасност не само за Крапу, већ и за она села „која су прошле године прешла на српску страну: Маргаре, Гостиражни, Небрегово, Присад, Дупјачени, Дреновца, Ропотово и друга српска села у Прилепској кази“. ¹⁰

 

 

IV

Поп Тасе Коневић из Крапе био је знаменита личност у одбрамбеноослободилачкој борби Срба у западно-маћедонским крајевима, заједно са својим земљаком, војводом Тренком Рујановићем и четовођом, војводом Данетом Стојановићем. Војвода Тренко погинуо је на Ускрс 1907. године после седмочасовне борбе са бугарском четом Велка Попадијског у селу Владиловци, на граници Азота и Клепе. Као освета за паљење у Крапи шесточлана чета војводе Јована Бабунског опсела је у селу Дреново (у северном делу Велешке казе) петочлану чету бугарског војводе Стефана Димитрова Вардарског – званог „мали Стефан“ за разлику од реонског Велешког војводе Стефана Димитрова (који је раније погинуо на „Орешки Ливађи“, ¹¹ код села Ореше на граници Велешке казе према Поречу). Овог другог, млађег Стефана, после жестоког окршаја убила је у запаљеној кући, са свом његовом дружином, чета Јована Бабунског. Ова погибија ревносног бугарског војводе опевана је у народној песми тога краја „Спремте се, спремте четници, силна ће борба да буде у това село Дреново…“ Овај „реванш“ за покушај да се убије поп Тасе и запали Крапа завршио се великим поразом шездесеточлане чете Ивана Алабаке и Арсе Локвичког на месту Мовнатецу (на граници Велешке и Прилепске казе) северно од Прилепа био је, такође, дело удружених српских чета на челу са, опеваним народном песмом, Јованом Бабунским.

Мало је у историографији позната активност попа Тасе Коневића у друштвено-политичким збивањима у Крапи, али и у широј околини Пореча, а посебно у организацији народног покрета првих година 20. века, у првом реду против егзархијско-комитског одрођивања Срба.

По сведочењу Петра Коларевића, српског учитеља из суседног Крушевског краја, поп Тасе Коневић из Крапе, „био је један од покретача да се Пореч организује и оружано брани од насртаја бугарских чета“. Он је био тај који је примио у своју кућу војводу Мицка по његовом тајном одласку из Битоља и Прилепа у пролеће 1904. године. Поп Тасин парохијан Дане Стојановић као већ организовани сеоски четник, био је у пратњи војводе Мицка кога је из Крапе обезбеђивала на његовом путу до села Грешнице где се налазило седиште његове тамошње оружане сеоске чете. Ова двојица Крапљана: поп Тасе и Дане Стојановић годинама су активно учествовали у организовању самоодбране у Поречу: Дане је био организовани четник, најпре код војводе Мицка, а потом, код свог земљака Тренка Рујановића када је овај дошао из Србије са добро опремљеном четом све до погибије Тренкове 1907. године. Поп Тасе помиње се у Коларевићевом попису „сеоских војвода које су по потреби, водиле своје сеоске организоване чете и узели учешћа у борби“, што се показало као неопходно после напада и паљевине Крапе 22. јуна 1906. године.

Осим Тренка Рујановића који је важио као један од прилепских војвода и као такав боравио са својом четом у околини Крапе, али и према суседним селима у Азоту, као истакнути Крапљанин који је са оружјем у руци бранио по потреби и околна села у Поречу и у суседним пределима Кичевске казе, често се помињао и Дане Стојановић, најпре као борац у чети војводе Мицка, а затим и код војводе Тренка. По одласку Мицковом, премореног од двадесетогодишњег тамновања у битољском затвору и дубоке старости, као и после погибије војводе Тренка 1907. године, Дане Стојановић постаје један од најпознатијих бораца – четника у Поречу, у својству предеоног војводе око подручја Крапе. Заједно са другим познатим помесним војводом Михајлом Јосиповићем учествовао је у борбама са арнаутским качацима – пљачкашима и убицама многих сељака по граничним селима између Пореча и Крушевских богатијих насеља. Његовим савременицима била је позната потрага за убицама старешине манастира у селу Журче (који је убијен на празник Цвети „после службе Божје“). Такође, у друштву са војводом Јосифом Михајловићем из Брода „који су са четама својим крстарили и ометали мобилизацију турске војске као и спречавали коморџијска одељења која су преносила муницију и друге војне потребе него и ништили. Тако исто наређивали нашим сељацима да се недозивљу позиву турске власти и да се са стоком склањају у шуму…“

Као блиски сарадник попа Тасе и истакнута личност у раду српске школе у Крапи јавља се као трећи Крапљанин Славе Р. Станојевић, непосредно по њеној обнови 1890. године. То се најбоље видело из једног задатка који му је поверио генерални конзул Краљевине Србије за Битољски вилајет Димитрије Боди 7. марта исте 1890. године око разрешења случаја новчане исплате српском учитељу у суседном селу Црешњево. Како је у упутству стајало требало је „преко нашег учитеља Славе. Р. Станојевића“ видети да ли је новац који је, преко попа Тасе био послат учитељу Цветку Поповићу, био примљен у износу од 14 аустријских („цесарских“) дуката, што је Станојевић са успехом обавио. Његова плата износила је 720 динара годишње.

У периоду од обуставе четничке акције у Турској после објављивања „Хуријета“ и контрареволуције „крвавог султана“ Абдула Халеида па преко Балканског рата 1912. године и даље Срби у Турској, у Старој Србији и Маћедонији били су јако угрожени у свом друштвено-политичком и националном погледу, па и у Поречу у Крапи као чисто српском селу. Отуда је ослобођење тих крајева од вековне турске власти било са великом радошћу примљено у овим слојевима словенско-православног света широм Маћедоније, ослобођене још и верско-националног притиска Бугарске Егзархије и комитских организација ВМРО. Али, ратови 1913. и (започетог) 1914. године са Аустро-Угарском прекинули су миран живот тек ослобођеног становништва и нанели му нова страдања у сваком погледу.

Бугарска окупација маћедонских крајева крајем 1915. године посебно је погодила Пореч – у народу тога подручја назван „Мала Србија“. Терор бугарских окупационих власти нарочито је погодио маћедонске пределе у велешком Азоту и Поречу са Крапом као средиштем тог читавог региона. Скоро све српско становништво у њима било је побијено или интернирано по разним логорима Бугарске. Већ у новембру исте године масакриран је и потом убијен и поп Тасе (у селу Броду) са око 150 људи из Крапе и суседних поречких села, а близу 800 лица само из Крапе и Барбароса одведено је у интернацију (од којих се по завршетку рата 1918. године мало ко вратио). ¹² Таква је била судбина „поп Тасетовог“ села Крапе и један део њихове судбине и историјског положаја Срба у тим маћедонским пределима, до краја 1918. године и бугарске окупације, али са прекидима и у Другом светском рату, па до скорашњих дана.

 

 
Закључак

У историографском приказу живота и рада Попа Тасе ваља истаћи још и неколико његових улога у друштвено-политичкој и осталој активности Крапе и Пореча за време Младотурске револуције 1908-1909. године, затим и око Балканских ратова 1912. и 1913. Тада је он, као стожер окупљања српског становништва, у сарадњи са својим земљацима – војводом Данетом Стојановићем и учитељом Славе Р. Станојевићем из Крапе, дао свој допринос одбрани и обезбеђењу интереса народа своје парохије и шире околине. За обимнији приказ те улоге за сада још није довољно истраживана архивска грађа која би, несумњиво, показала шта је он све у том периоду пресудних историјских збивања учинио за народну, националну историју свог завичаја, служећи свом позиву православног, „нешизматичког“ (егзархијског) свештеника и својом припадношћу широј заједници српског народа. Због тога свог патриотско-ослободилачког рада он је, преживевши све опасности од турске власти, 1915. године био масакриран и убијен у поречком селу Броду заједно са још око 150 својих земљака Поречана. Поп Тасе Коневић је на такав, бруталан и свиреп начин завршио свој овоземаљски живот и остао још задуго у болном и тужном сећању савременика.

У сваком случају, поп Тасе био је и остао знаменита личност свога села Крапе и историјске прошлости Пореча са почетка 20. века. Српска, али и савремена маћедонска историографија дугује му посебну обавезу како би његова историјска биографија била до краја истражена и обелодањена у ширем склопу времена и околности у којима је живео и деловао.

 

 

 

 

Aкадемик Владимир Стојанчевић 

 

„Братство“ XIII, часопис Друштва „Свети Сава“, Београд, 2009, стр. 217-235

 

 

Напомене:

*  Због техничких ограничења платформе распоред напомена/фуснота треба тумачити према распореду који је у штампаној верзији текста.

У овом случају ради се о првој фусноти на страни 2: Документи о спољњој политици Краљевине Србије 1903-1914, САНУ Београд, 2006. Књига II, свеска 2/1, 124.

* * Фотографија српских четничких војвода из Старе Србије и Маћедоније снимљена је 1908. године, после објаве Хуријета (амнестије хришћана који су се одметнули у четнике) и пре предаје оружја. Стога је на фотографији и, у центру другог реда одоздо, отомански официр (Турска) на позицији 5. слева удесно.

Први ред одоздо: Тодор Крстић Алгуњски (Алгуња, Куманово), Коста Миловановић Пећанац (Дечани, Пећ), Александар Марковић Цене (Јелошник, Тетово), Георгије Ђорђе Ристић Скопљанче (Пећ), Јован Стојковић Бабунски (Мартолци, Велес), Јован  Цветковић Долгач (Кошино, Прилеп), Милутин Бабовић Телеграф (Беране, Васојевићи).

Други ред одоздо: Живко Гвоздић (Вучитрн), Михаило Јосифовић (Брод, Порече), Глигор Соколовић (Небрегово, Прилеп), Мицко Крстић (Порече), (турски официр), Јован Станојковић Довезенски (Довезенце, Куманово), Тренко Рујановић (Крапа, Прилеп).

Трећи ред одоздо: Коста-Коце Дреновче (Дреновац, Прилеп), Петко Илић (Старо Нагоричане, Куманово), Риста Старачки (Старац, Пчиња), Стеван Недић Ћела (Стругово, Битољ), Денко, Чума, Бошко Вирјанац (Вир, Пореч).

Четврти ред одоздо: Анђелко Станковић, Дане Стојауновић Крапче (Крапа, Брод, Порече), Зафир Премчевић (Порече)

Натпис на застави, испод крста: Живела Слобода! (због смањивања фотографије на формат за интенрет не види се добро)

 

* * *  Српске четничке војводе у Старој Србији и Маћедонији: Цене Марковић (с. Јелошник – Тетово); Сава Петровић (Приштина); Ванђел Димитријевић-Скопљанче (Скопље); Јован Стојковић-Довезенски (с. Довезенце – Куманово); 5. Петко Илић-Муса (с. Старо Нагоричане – Куманово); Тодор Крстић-Алгуњски (с. Отља\Алгуња – Куманово); Риста Стевановић-Старачки (с. Старац Пчињски округ); Павле Младеновић-Чича (с. Јачинце – Куманово); Стојан Коруба (с.  Шапранце – Пчињски округ); Ђорђе Соколовић (Кратово); Спаса Павловић-Гарда (с. Станча – Крива Паланка); Петар Кацаревић (Малешево-Берово); Доксим Михаиловић (с. Галичник – Маврово); Ђорђе Цветковић-Дримколски (с.  Лабуништа – Струга); Анђелко Алексић (с. Мидинци – Кичево); Мицко Крстић (с. Латово – Кичево); Зафир Премчевић (с. Љубште – Порече); Михаило Јосифовић (с. Брод – Порече); Јован Цветковић Долгач (с. Кошино – пл. Бабуна); Глигор Соколовић (с. Небрегово – Прилеп); Јован Стојковић-Бабунски (с. Мартолци – Велес); Стеван Недић Ћела (с. Стругово – Битољ).

 

* * * *  Током припреме опреме текста о Таси Коневићу академика Владимира Стојанчевића, консултовани су и доступни извори на локалним Википедија енциклопедијама, пре свега ради упоређивања текстова на подручним језичким Википедијама, српској, енглеској, македонској, бугарској и евентуално другим; како одреднце о самом Таси Коневићу, тако и о сродним појмовима, посебно процењујући квалитет извора и постављених референци.

Пре упуштања у изворе и референце, мора се констатовати да тзв. македонска и бугарска Википедија углавном не поштују српску ортографију (тамо где је уобичајено), већ врше македонизацију и бугаризацију властитих имена не само Тасе Коневића, већ свих српских војвода и четника из Старе Србије и Маћедоније. Тако је и са Тренком Рујановићем (бг. Тренко (Трене) Иванов Руянов, мк. Тренко (Тренто) Иванов Рујанов), Глигором Соколовићем (бг. Григор Соколов Ламев, мк. Глигор Соколов Ламев /србизирано: Глигор Соколовиќ/); Мицком Крстићем (бг. Мицко Кръстев Павловски, известен и като Мицко Поречки, мк. Мицко Крстевски /иќ/), турска Википедија га познаје као Micko Krstić-Porečki; Алекса Јовановић Коџа појављује се само на бг. Википедији као Алекса Йованович Коджа, сърбоманин от Македония… Јован (Стојковић) Бабунски на бг. Йован Стоилков Стойков известен повече като Йован Бабунски, мк Јован Стојков (иќ) попознат како Јован Бабунски, шпанска Википедија га листа као Jovan Babunski, Jovan Stojković али наводи да је рођен са бугарском деноминацијом као: Nombre de nacimiento: Йован Стоилков Стойков (?) у Отоманској империји (!), … Једини који на овај или онај начин није побугарен или македонизован је војвода Василије Трбић Велешки, било би то превише, будући да је рођен у Бијелом Брду код Даља у Славонији. Уместо присвајања, свом снагом је облаћен као убица свештеника/монаха бугарске Егзархије „у Хиландару“ (бугарска Егзаргија, творевина Царске Русије била је шизматичка парасинагога и тешко би се очекивало да њени монаси бораве на Светој Гори), српски шпијун (против Бугарске, Аустроугарске, Немачке и Турске) током балканских и Првог светског рата и агент генерала Драгољуба Михаиловића у Турској током Другог светског рата.

Дакле, разлика бугарске и тзв. македонске Википедије, са слабим рефлексијама на друге језике Википедије, само је у томе што се на бугарсој презимена српских војвода и четника завршавају на -ов, док на мекедонским странама сви они имају презимена титовским фалсификатом на -ски. То се најпрегледније види на македонској Википедији, у попису имена масакрираних житеља Пореча на Дервишкој њиви, о Божићу 1916. године, током Првог светског рата. 

Можда би им помогло, бар за Глигора Соколовића, када би погледали његов надгробни споменик, у родном селу Небрегову (данас Северна Македонија), у поти цркве Светог Николе; и за друге би било исто, само да им гробове нису разарали, споменике рушили и кости расипали…

Уколико постоји икаква сумња у којој мери се данас поштује међународно право, довољно је погледати управо одредницу о Покољу на Дервишкој њиви на бугарској и македонској Википедији. Код Бугара изгледа да то што није било казне за злочине истребљења (српских) цивила даје пуно право да се негира Версајски мировни уговор.., славе злочини бугарске окупационе војске и да се поново као четрдесетих година 20. века па надаље изазива на начине како се то радило целог 20. века. Немачка Википедија, пак, прави баланс у проценама, дајући упоредо српско и бугарско становиште, па чак и називе; уз обилато навођење бугарашких комунистичких политичара из тзв. Македоније.

 

 

Српски меморијал – а.м. 

 

 

1. Документи  о  спољњој  политици  Краљевине  Србије  1903–1914,  САНУ  Београд, 2006. Књига II, свеска 2/1, 124.
2. Нав. м.
3. Стефанъ Аврамовъ, нав. д., 143.
4. Предговор књизи др Александра Драшковића: Василије Трбић, Мемоари. Казивања и доживљаји војводе Велешког (1898–1912), Књига прва, Београд, 1996, 5–14.
5. Василије Трбић, нав.д., 82.
6. Нав. д., 83;: „На 22 юний прyзъ нощъ отрядътъ настѫпва и безъ всѣкакви спънки обсажда селото Крапа. Единъ отъ часовитy на пропагандата съобщава съ изстрелъ за приближаващата опасностъ и избyгва въ селото. Въ селото се почва усилено движение отъ кѫща въ кѫща, безъ да може да се схване какво се върши. Селскитy кучета надаватъ силенъ вой. Веднага групата щурмуваци, влизатъ бъ селото и подпалватъ кѫщата на селския свещеникъ. Следъ нyколко минути се подпалва складътъ на орѫжей материали на пропагандатата и бомбитy почватъ да обухватъ съ страшна сила. Това внася грозна сумахота всрyдъ селото.

   ^Отъ избухването на бомбитy отъ ор ѫейния складъ на пропагандата се подпалватъ съсединитy к ѫщи, а поради вyтъра пожарътъ се разпространява наоколо, но сражението продължава ожесточено. Въ това сражение сръбскитy чети дадоха доста жертви, но все пакъ сполучиха да избyгатъ. На разсъмване, заплашенъ отъ пристигането на турски войски въ помощ на пропагандата, отрядътъ набързо напуща с. Крапа и съ усиленъ набyгъ се изкачва на Даутица планина. На 23 и 24. юний отрядътъ престоява на „Даутица“ и „Склопчарницитy“ въ почивка, за да се превържатъ раненитy четници и да се проследи дивжението на четитy на пропагандата.

   ^Следъ бѣгството си отъ Крапа, за да си отмъстятъ, четитѣ на пропагандата, водени отъ войводитy Бабунски и Соколовъ, преминаватъ презъ „Даутица“ още на 23. юний и поставятъ засади на „Куртовъ Камъкъ“ съ единствената целъ да причакатъ и убиятъ войводата Панчо Константиновъ. Стефанъ Аврамовъ, нав. д., 140–141.143–144

7. Јован Стојковић Бабунски рођен је у селу Мартолце, у Азоту Велешке казе 1875. био у Велесу српски учитељ, а пошто су му из месног комитета претили убиством, 1905. прешао је у Србију где је од својих земљака – печалбара формирао чету и затим се вратио у свој крај, у Азот и ту започео борбу са четама ВМРО. – Стефанъ Аврамовъ, нав. д., 121–122; – Извод из писма којим се прети смрћу Бабунском: „Кроз који дан, па ћеш и ти пасти од нашег оружја“ – цитат из студије (грађе) коју је објавио Миле Станић у Споменику 10 Одељења Историјских наука, Београд, 1997, 128 нап. 172; – Споменица Јована Бабунског, 5
8. Споменица Јована Бабунског, 21
9.  Види напомену 32* (извештај писан 19. јула 1906): – У нападу на Крапу: „Накнадно се сазнаје да је од бугарских четника погинуло 23, а не 17, како се у први мах држало“ – Нав. д., 154
10. Нав. д., 124
11. Стефанъ Аврамовъ, нав. д., 147–148.
12.  „Tassa Konévitch, prêtre de Krapa, âgé de 45 ans tué en 1915, fi n décembre, dans la prison de la sous-préfecture. Avant d’être tue, il fut torturé par les comitadjis. Temoin le village entir. A donné 15.000 fr en or au sous/preféct et aux chefs de comitadjis. Sa femme fut battue et torturée. Le sous-préfect lui – même l’a jettée par terre et lardée de coups de couteau. Après, elle fut internée.“ / Document relatifi s aux violations des conventions de la Haye et du Dzoit international en géneral, commises de 1915/1918. par les Bulgares en Serbie occupée. Tome III, Paris 1919, 270. – Позната су имена још петорице из Крапе и једног из Барбароса који су мучени и убијени („massacré en 1915“). То су: Јован Вељановић, 40 година, Никола Петровић, 38 година, Трајко Костадиновић, 65 година, Трајко Коневић, 65 година (он је син Коне Апостоловића и брат попа Тасе), Киска Мирчевић, 70 година, и Тале Аранђеловић из Барбароса, 65 година, „après qu’ on eût pillé sa maison.“ Исто, 275.