Црквена општина Касел, Епархија диселдорфска и немачка, 2. 4. 2009, Јово Бајић: Како је покатоличена Западна Херцеговина [из Архиве]

Завршна фаза потпуног римокатоличења Западне Херцеговине, отпочета у петнаестом, догодила се у двадесетом веку. У току два светска рата, и у верске-грађанском рату који се водио од 1991. до 1995. године римокатолици су, предвођени својим бискупима и свештенством, народним првацима и институцијама којима је дух задахнула римокатоличке црква, насиљем (покољем и прогањањем) избрисали и последње оазе српског православног народа, који је још у седамнаест и осамнаестом веку чинио већину становништва ових простора. И у Западној Херцеговини, која се најдуже опирала Римској цркви и која је од свих далматинских приобалних регија последња покатоличена, поновио се онај својеврсни феномен: прво је, прешавши из православља у римокатоличанство, српско православно становништво променило веру, а онда су крајем деветнаестог века римокатоличке свећеници, уз помоћ аустроугарске државе, Србе римокатолике преименовали у Хрвате, креирајући уједно од њих најфанатичније противнике Срба и православља.

Римокатоличка вера, или како се то онда звало латинска вера, тек у шеснаестом веку почиње озбиљније да пушта корене у данашњој Западној Херцеговини – западним земљама обласног господара Стефана Косаче, Херцега од Светога Саве, што су се простирале од десне обале Неретве до реке Цетине, на југу до Јадранског мора, а на северу северном обода Рамске долине, северних обода Дувањског и на највећем делу Ливањског поља. Овај историјски и географски простор антропогеограф Јевто Дедијер уврстио је у Стару Херцеговину. И у административној подели Српске православне цркве већи део Западне Херцеговине био је у саставу захумско-херцеговачке епархије. Дувно, као најистуренија тачка на северозападу Старе, али и Западне Херцеговине помиње се први пут у историјским изворима у првој половини осамнаестог века као саставни део захумско-херцеговачке епархије, али постоји уверење да је Дувно одавно било у саставу ове епархије чија се граница простирала северном страном дувањског краја, што се пренело и после реорганизације Митрополије херцеговачке и тако остало до данас.

Овај простор поклапа се и са Паганијом, о којој у 30. и 36. глави сведочи најцењенији и највише цитирани историјски извор О управљању државом Константина Порфирогенита, који по реци Неретви назива и Неретљанском облашћу, наводећи да је дуго времена била некрштена и коју су због тога звали Паганијом. У тој области, како сведочи Порфирогенит, живели су Срби којима је владао српски владар. Неретвљани, чувени морски гусар, како тврди Порфирогенит, били су Срби, а овамо су дошли у време цара Ираклија. Међу три неретвљанске Жупе које је Порфирогенит записао под именима – Растоц (Расток, на истоименом језеру код Вргорца), Макар (центар у данашњем селу Макар код Макарске), је и жупанија Дален (Дувно) “која је далеко од мора и они (тј. њени становници) живе од обрађивања земље“ . Међу познатим историчара који су жупу Дален прихватили као Дувно били су Срби – Љубомир Ковачевић и Љубомир Јовановић, 1 Хрвати – Таде Смичиклас, Вјекослав Клајић, затим Константин Јирачек, а занимљива су и запажања ученог свештеника Љубе Влачића.

О средњовековној вери становника Западне Херцеговине, некадашње Паганије, сведоче стећци, остаци разних гробаља, темељи и спомен о бројним црквама и неколико манастира. Један од најбољих познавалац средњовековних стећака у Херцеговини, Херцеговац по рођењу, римокатолик по вероисповести, ђак Фрањевачки гимназије на Широком Бријегу Марко Вего, нудећи бројне доказе утврдио је да су те стећке на гробовима подизали верницима који су исповедали православну веру, да су то у ствари били гробови православаца. На овом простору поред древних манастира који су били подигнути у приморју (Заострог, Макарска) и на крајњем југозападном делу Западне Херцеговине, на Дувањском пољу постојао је манастир Лабостин или Хлабостин; сачувао се и печат овог манастира, али и још неки материјални трагови и народно сећање, а који је, по свој прилици, био разорен у првим вековима турског ропства.

Историчар Српске православне цркве још се нису довољно бавили историјом хришћанства на простору некадашње Порфирогенитове Неретвљанске области. Не узима се довољно у обзир ни чињеница да је у Солину, код данашњег Сплита, још од апостолских времена постојала црква коју су, како тврде неки истраживачи, успоставили апостол Павле и његов ученик Тит. Када је у Римском царству хришћанство добило дозволу за постојање и када је касније постало званична државна религија, епископ Солинске цркве именовани су у Цариграду, а не у Риму.Православна веру, све до Сплитских црквених сабора крајем десетог и почетком једанаестога века, исповедали су и Хрвати, којима је римски папа после наметао епископе који су му се покоравали. И монаштво чији је родоначелник Свети Иринеј дошло је на ове просторе са хришћанског истока. Први православни манастири у Макарска приморју, како тврди Никодим Милаш, подигнути су 872. године у Заострогу, Пољицима и Макару, а манастир у Макару одржао се све до петнаестог века, а њихове развалине почетком двадесетог века народ је називало “манастиринама” .У тим манастирима, о чему је сведочио фра Анте Лулић, боравили су калуђери василијанци, из реда Василија Великог, а томе реду припадала је и већина монаштва средњовековне Цркве босанске. У тим манастирима су се, како каже Никодим Милаш, примењивала правила Антонија Великог и Василија Великог.

 

 

Богомоље Светосавска Цркве

Када је Свети Сава 1219. године постао први српски архиепископ и успоставио аутокефалну Српску архиепископију древни неретвљански простори нашли су се у окриљу Српске цркве, где је, као четврта по реду, основана Захумско Херцеговачка Епархија, а седиште епископа било је у цркви Свете Богородице на Стону. Оснивањем захумско епископије и захваљујући духовној делатности коју је покренуо Свети Сава утицај Српске цркве осетио се и у Неретвљанском и Макарска приморју. У Макарској су тада постојале две српске цркве – Светог Николе и Светог Панкрација, а на полуострву Пељешцу чије је становништво тада исповедало једино православну веру, биле су четири православне цркве – Светог Стефана, Светог Ђорђа, Светог Николе и Свете Марије, на острву Корчула уздизала се тада православна црква Светога Вида, а на Мљету манастир Свете Марије. О тим богомољама сачували су се помена у конвенцијама српских владара из лозе Немањића. Већ по оснивању Хумске епископије Стефан Првовенчани и Свети Сава даровали су саборној цркви Свете Богородице на Стону, у којој је било и седиште епископа, бројна села међу којима је било и Живогошће код Макарске, а ова даровница поновљена је и у сачуваној повељи Уроша којом се ово потврђује. Стефан Првовенчани даривао је манастиру Свете Марије на острву Мљету неколико села, ову повељу потврдио је и краљ Милутин. Сачувала се и повеља краља Стефана Дечанског којом он потврђује једну даровницу своје мајке манастиру Свете Марије на Мљету. Место у коме је била црква Свете Тројице којој Јелена, кћерка кнеза Лазара Хребељановића и жена војводе Сандаља Косаче, својим тестаментом намењује поклон, за неке историчар била је Корчула. Из овог времена је можда и манастир Лабостин на Дувањском пољу.

Срби са Макарског приморја и његовог залеђа, из Западне Херцеговине која се географски поклапа са Порфирогенитовом земљом Неретвљана, последњи су од свих далматинских области од Бара до Ријеке оставили православну, и прешли у католичке веру. О томе уосталом сведоче и бројни римокатолици, истраживачи прошлости макарског подручја од којих многи потичу са тих предела. Писац прве познатије књиге о Макарској Мирослав Алачевић тврдио је да су становници ових крајева „најкасније оставили православну веру, што је у њима, за средњих вјекова цвала и владала домаћа Богумилска вера, богумилство и ћирилица и уз њу скопчане књижевност“. Он је такође указивао да је у библиотекама и архивама манастира у Макарском приморју било доста старих непрочитаних књига и вредних предмета који сведоче о добу када је становништво ових крајева исповедало православну веру. Један од најпознатијих римокатоличких истраживача макарског подручја друге половине деветнаестог века, и један од најпознатијих далматинских интелектуалаца тога доба Миховил Павлиновић написао је једном приликом: „Прича је у пуку да у давне вијеке и Пољичани су били источног обреда као што је добар део далматинских Загораца“. Ове тврдње понављали су још и неки римокатоличке писци као што су фра Анте Лулић и дон Јаков Боглић који су за далматинске римокатолике говорили да су то Срби који су примили католичке веру.

После сплитског црквеног сабора из 1075. године на коме је одлучено да се православље у Далмацији искорени, римокатолички бискупи из Сплита насртали су током средњег века на Неретвљанску област да Неретвљане ставе под скут римског Папе. Током дванаестог и тринаестог века Срби на челу са племићком породицом Качић, која је држала тврди град Омиш, снажно су им се супротстављали. Људи господара Омиша Николе Качића (1167–1180) каменовали су испод Дебелог брда код Мостара сплитског надбискупа Рајнерија. Посебно се срчани одупирао насртајима римокатоличанства кнез Младуч Качић који је организовао напад на крсташе који су се преко његове територије кретали у Свету земљу, а сам кнез Младуч је оптужен да је убијао, и чак живе дерао крсташе. Римокатолички свећеници нису имали приступа овим крајевима када је Неретвљанска област ушла у састав средњовековне Босне.

 

Вероломне велможе Влатковићи

Неки истраживачи, позивајући се на један докуменат, писан на пергаменту, који се чувао у архиву самостана у Макарској, тврде да је римокатоличке веру у овом делу Далмације и њеног залеђу увео на силу средњевековни велможа Жарко Хумски, господар овог подручја. Он је наводно 1468. године наредио да се из самостана у Макарском приморју истерају римокатоличке монаси из реда Светог Августина, а на њихово место довео је фрањевце. Археографским испитивањима овог документа, које су у двадесетом веку урадили хрватски научници, утврђено је да је реч о фалсификату римокатоличке цркве, урађеном у осамнаестом столећу. Овај фалсификовани докуменат чувао се средином двадесетог века у архиву самостана Заострог, а хрватски историчар Карло Јуришић сматра да неки његови наводи “могу бити истинити“. Изнесен је и податак да је Жарко Хумска 1460. године на силу преузео властелинство Заострог, одакле је, са њиховог поседа, протерао српску православну властелинску породицу Југовића, а онда изложио њихову имовину јавној продаји, коју је затим сам купио. На новокупљеном поседу нашао се и православни манастир Заострог, из кога је протерали православне калуђере, на њихово место довео је римокатоличке монахе Светог Августина, августијанце, а касније је уместо њих 1468. довео босанске фрањевце.

У историјским изворима који сведоче о последњим годинама постојања средњовековне области Херцеговине, која је била посед обласног господара Стефана Вукчића Косаче, често се помиње Жарко Хумска. Припадао је породици Влатковића која је на историјској сцени имала неколико великаша, и била је у вазалним односима према Косачама са којима је била у сталним сукобима. А те сукобе подгревали су сви они који су као и Влатковићи били у непријатељским односима са Херцег Стефаном, а нарочито је то чинила Дубровачка Република. Влатковићи су, како сматра Винко Форетић, били самостални у односу на обласне господаре Косаче, а године 1466. ставили су се под окриље угарског краља Матијаша. Изгледа да је у то време ова породица прихватила и римокатоличке веру а један од Жарко браће, кнез Андрија Влатковић приступио је 1458. године Фрањевачки реду где је добио име Августин, оставши међу фрањевци само две године, а онда се вратио својој жени. Изгледа да је Августин, или Фрагустин како су га звали савременици, био лабилна личност; године 1482. прихватио је врховну власт Турака, а неки сматрају да је тада био и прешао на ислам, а онда се опет вратио римокатоличанству, до краја живота задржао редовничко своје име, и сахрањен је у самостану Заострог. Изгледа да га је надживео брат Жарко који је умро у дубокој старости 1498. године.

Постоји могућност да су великаши из покатоличене племићке породице Влатковића, подстицани из врхова римокатоличке цркве, у време када је пред турским освајачима нестајала самостална средњовековна босанска држава, али после ње и Херцеговина херцег Стефана, православне манастире у Макарска приморју препустили римокатолицима.

 

Фрањевци запоседају православне богомоље

И поред бројних историјских извора који сведоче о паду Херцеговине и доласку Турака, када је на самом крају запоседнуто и Макарско приморје, тешко је комплетирати потпунију представу о верским приликама које су владале у време турске владавине у трајању од једног и по века. За овај простор који је био од стратешког значаја борили су се Турци, Млечани и Мађари, а чести ратни сукоби доносили су пустошење и пресељавања становништва. У тим пустошење страдала су и насеља и манастири. Таква пресељавања забележена су 1503. године, када се староседелачко становништво повукло на сигурнија станишта на суседне острва, а највише на ХВАР, а на њихова места из макарског залеђу насељавали се ново становништво, међу којима је било доста босанских Православаца који су касније превођени у римокатоличке веру. Тада је, како тврди Јакша Равлић, дошло и неколико босанских фрањеваца који су се населили у опустелим манастирима Заострогу и Макарској. Манастир у Макарској прво су запалили Турци, али су га палили и римокатолици – Млечани који су ову богомољу спалили 1537. године под изговором, да се у њој „Турци не би утврдили“ . Млечане су поново потиснула Турци који су спалили оно што је преостало у Макарском приморју.

Не зна се тачан датум градње садашњег самостана у Макарској. Јакша Равлић износи податак да је црква макарског самостана била изграђена 1620. године. Има и мишљења да је то било у време бискупа Стјепана Блашковића који је умро 1776. године и који је сахрањен у овом самостану, а узима се да је ове године изграђена црква. Није јаснија судбина преостала два самостана у Макарском приморју – Заострога и Живогошћа. Садашња црква самостана у Заострогу код Макарске сазидана је 1747. године. Црква заострошког самостана сазидана је 1747. године, а како да сведочи ћирилички налепницу самостан је осветио бискуп Босне Пожега и Београда Фрањо Баличевић.