Искра, 7. 8. 2025, Владимир Умељић: Напоље из Босне са српским дођошима!

(„Договорне нације“ на Балканском полуострву)

Србе, као традиционалну нацију, нико не може озбиљно да постави у питање. И Хрвати припадају тој социолошкој категорији, при чему им сопствена историографија својим китњастим и, благо речено, предимензионираним (тиме нeнаучним, јер контрафактичним) глорификовањем сопствене прошлости придодаје битне детерминанте тзв. договорних нација, тако да је легитимно шта више размишљати и о примерености увођења неологизма „мешовите“ или „прелазне“ нације у науку.

Погледајмо овде једну по свим важећим критеријумима закаснелу и тиме несумњиво „договорну“ нацију на Балканском полуострву, Бошњаке, која

а. свој настанак на крају XX века непорециво захваљује једној политичкој одлуци

б. и од тада покушава да прекомпоновањем историје себе етаблира као стару и традиционалну нацију.

Обе компоненте су есенцијалне за социолошку категорију тзв. договорних нација.

Напоменимо претходно, да нико нема право да постави у питање или штавише забрани људима, да обзнане и живе или формално институционализују своје жеље, тежње, таленте, потребе, амбиције или снове, тј. договоре, да оснивају да ли шаховске клубове, еснафска удружења, песничке кружоке, верске заједнице, спортске лиге, политичке партије или пак нације.

Само се при томе не сме заборавити да са озбиљношћу, масовношћу и значајем дотичних облика удруживања, одговорност оснивача и учесника (не само аритметички, већ и социјално) експоненцијално расте.

Метафорички речено, ако нпр. у једној кући живе три породице, и једна од њих намах одлучи да цеви централног грејања самосвојно прекомпонује, измени, препречи и преусмери ка својим просторијама, истовремено и даље захтева, и очекује најбоље добросуседске односе и дотадашњу поделу трошкова, онда је то у најмању руку неодговорно и погођени немају другог избора, они тада имају свако право да такво понашање и делање поставе у питање, да се боре против тога.

Погледајмо на једном примеру како савремени муслимански интелектуалци из Босне и Херцеговине реинтерпретирају и редефинишу историју у служби легитимисања и етаблирања своје младе, бошњачке нације.

Навешћу случај једне научне публикације из деведесетих година прошлог века, уз кратки приказ текста босанско-муслиманског односно бошњачког аутора Смаила Балића, у који је својевремено било умешано више угледних академско-универзитетских институција у Немачкој и њихови високи научни представници.

Радило се о једној серији предавања и о закључном зборнику тих прилога, који су у зимском семестру 1995/1996. били организовани за студенте хуманистичких наука на Фридрих-Вилхелм (Friedrich–Wilhelm) Универзитету у Бону. Иницијатори, организатори и аутори били су сам универзитет и академско „Друштво за истраживање југоисточне Европе“ из Минхена.

Шеф пројекта и један од аутора, одговорни уредник и издавач зборника, био је дугогодишњи професор славистике са бонског универзитета, др Вилфред Потхоф (Wilfried Potthoff). Оквирна тема је гласила: „Конфликтна регија југоисточна Европа, прошлост и перспективе“. ¹

Прилог професора Потхофа, ² са главним тежиштем на „хомеровским Хрватима и атавистичким Србима“, као и Балићев трактат, налазе се у мом приватном архиву. Исто важи и за моју тадашњу реплику ауторима зборника, под називом „Критика нечистог ума“ (намерно парафразирајући Имануела Канта/Immanuel Kant), коју су тада – у скраћеној форми – објавили само студенти универзитета у Бону у свом званичном гласилу. ³

Прилог Смаила Балића примарно стоји у служби конструкције једне „древне и аутохтоне прабосанске нације“, чији би једини легитимни потомци данас требало да буду босански муслимани, а уз то следи професору Потхофу при самосвојном, врло слично острашћеном и изразито негативном карактерисању „ретардираних и варварских“ Срба. ⁴

Балић, као прво, и сам потврђује научно запажање о политичкој одлуци оснивања бошњачке нације у свом тексту, где већ на почетку наводи да су се „… 29. септембра 1993. састали ´бивши муслимани у националном смислу’ (једна политичка дефиниција ове религиозне групације из Титових времена, прим. аутора) и одлучили за увођење појма Бошњак као назив народне већине у земљи…“

Пошто је дакле обзнанио договорни карактер бошњачке нације, он одмах прелази на реконструкцију историје. Како он покушава да докаже своју основну тезу о постојању „аутохтоне прабосанске нације“ (да редефинише историјску науку), која би дакле требало да је много раније од Срба живела у овим областима?

Он једноставно полази од самосвојне тврдње, да је „… у Европи од половине XII века поред западног (римокатоличког) и источног (православног) хришћанства егзистирала и једна трећа религиозна константа, наиме једна босанска црква“.

Потом је, по њему, „један велики део босанског становништва добровољно прихватио ислам те је тај религиозни, али и политички фактор („босанска црква“) и даље остао вирулентан…“ Његов доказни поступак постојања једне аутохтоне бошњачке нације се дакле може насловити и са: „Од босанско-црквеног до босанско-муслиманског народа/нације“.

Закључно, он тврди „да су Срби тек између XVI–XIX века заједно са Турцима по први пут стигли у Босну“ и стога је данашњи босанско-муслимански (претходно босанско-црквени) живаљ у Босни и Херцеговини једина староседелачка, дакле једна „прабосанска нација“.

Балић при овоме последњем ставу игнорише (не само) и најстарије сачувано сведочанство српске ћириличне ортографије, Мирослављево јеванђеље (један апракос, избор из свих јеванђеља, са прописаним редом литургијских читања), који је већ око 1185. писан за једног од браће Стефана Немање, за жупана Мирослава, чија се владалачка област налазила управо на данашњој босанској територији, већ и бројне верификоване историјске изворе. ⁵

 

Ове тврдње су врло проблематичне:

1. Врло је проблематично тврдити да се у Европи од средине XII века налазе и делују три (по Балићу – очигледно егалитарне) религиозне групације а у првој линији неозбиљно је дефинисати их као „хришћански римокатолицизам, хришћанско православље и босанску цркву“, као факторе истог или сличног значаја и то на европском нивоу. То не потврђује ниједан озбиљни историјски извор. Балић овим вероватно апострофира темпорарно присуство богумила на Балкану, па и у Босни и Херцеговини. То, међутим, није била никаква регионално детерминисана, никаква аутохтоно „босанска“ појава тј. црква. Богумили су били део манихејске религије, чији утицај се својевремено осећао од Кине до Пиринејског (тада Иберијског) полуострва. ⁶ Манихејство, један покушај синкретичког обједињавања постулата хришћанства, будизма и Заратустриног погледа на свет је, наравно, својевремено поседовало димензије и значај једне светске религије, али то не образлаже поставку некакве детерминативне „босанске религије“ или „босанске цркве“, као ни једне на пр. „кинеске религије/цркве“ или једне „пиринејске тј. иберијске религије/цркве“.

2. Врло је проблематично, даље, направити (произвољну и неаргументовану) везу између два религиозна погледа на свет (богумилство/манихејство с једне и ислам с друге стране) а потом из тога извући закључак да је ето управо то доказ постојања и опстајања, доказ историјског континуитета једне (босанске) „пранације“. Религија јесте један од есенцијалних, али сигурно не и једини параметар идентитета људских популација у смислу припадности једној нацији. Национални идентитет једног Хан-Кинеза, наиме, не зависи императивно од тога да ли се он приклања будизму, таоизму или се у првој линији држи конфучијанског система етичких вредности (или својевремено манихејства).

3. Врло је проблематично, закључно, постулирати аутохтоност једне „прабосанске нације“ без ослањања на било какве историјске изворе. За подсећање, верификовани историјски извори, као на пр. „Франачки анали“ ⁷ са почетка IX века (822) или византијски цар Константин Порфирогенит (913-959) ⁸ помињу Србе и Хрвате на овим просторима, али ни у ком случају Босанце или Бошњаке тј. неку „прабосанску нацију“. Константин Порфирогенит је, иначе, први који говори о називу Босна („Bosona“) и смешта га у своје време, у рани Средњи век, као територијалну ознаку и то „само околине горњег краја реке Босне“. Он напомиње, истовремено, да су у IX–X веку „Срби (αβαπτιστων Σερβλων) имали у поседу ту покрајину Босну, у горњој долини реке Босне са градом Салинес (Тузла). ⁹ И Константин Јиречек подвлачи, да су владари те Босне у X веку „били потчињени српским кнежевима.“¹⁰

Примерено је напоменути и да Балић није сасвим усамљен при својим ставовима, да дакле ни горе наведени историјски извори нису увек довољни да наведу научнике западне провенијенције, да их размотре и узму у обзир при својим поставкама и тврдњама.

Тако се на пр. изјашњава један британски универзитетски професор кратко и одрешито: „Идеја о ‘историјским српским земљама’ у Босни је којештарија, сањана у Београду, на нивоу Хитлеровог Lebensrauma (нацистичка тежња освајања „животног простора“, прим. аутора).”¹¹

Тешко је, додуше, схватити и прихватити да су шта више како франачки Ајнхард у Ахену, тако и византијски Константин Порфирогенит у Цариграду, обојица пре дуже од једног миленијума а „на нивоу Хитлеровог Lebensrauma сањали о ‘историјским српским земљама’ у Босни и то у Београду“, али чињеница је да овај британски научник заиста заступа Балићев став.

Исто (проблематични карактер) важи и за Балићеву тврдњу да су припадници те „пра-босанске нације“ били савладари османске империје, да су значи „… у Османском царству постојале две највише државне инстанце одлучивања: турски султани и босански (подвучено од стране аутора) велики везири…“

Погледајмо на примеру Мехмед-паше Соколовића, најчувенијег великог везира Османског царства са Балкана, колико је ова Балићева поставка научно-историјски утемељена, односно колико она такође припада произвољној реконструкцији историје, карактеристичној за „договорне нације“ и њихово „националистичко представљање историје“, која тиме „постаје полазна тачка даљег политичког деловања“ (Г. Елверт, 1989).

Мехмед-паша Соколовић (1505-1579) је рођен у српској православној фамилији и истоименом месту Соколовићи, код Рудог, у данашњој држави Босни и Херцеговини. Био је крштен по прописаном древном обреду српске православне цркве и добио име Бајица.

Врло млад, био је од стране турских властодржаца насилно одведен од своје фамилије („Данак у крви“), преведен у ислам и укључен у османске елитне трупе јаничара. Направио је изузетну каријеру и од 1565. постао је велики везир Отоманског царства.

По сведочењу његовог савременика, ученог немачког путописца и евангелистичког теолога из Тибингена, Штефана Герлаха (Stephan Gerlach), који је 1573-1578. службовао у Цариграду, Мехмед-паша Соколовић је на пр. заслужан и за чињеницу, да је српски језик (штокавска, искључиво српска варијанта) у његово време био један од званичних језика на султановом двору.

Оно што стоји, то је да ни турски историјски извори тог времена не помињу никакав „босански“ или „бошњачки“ језик, који је у употреби на османском двору.

Штефан Герлах исто тако сведочи, да је Мехмед-паша Соколовић успео да издејствује обнављање српско-православне Пећке патријаршије, те да је потом први нови патријарх био његов блиски рођак (Герлах пише – брат) Макарије Соколовић. ¹²

То значи, Мехмед-паша Соколовић је исто толико био „босански“ везир, колико је и угарски племић из старе магнатске фамилије Тамаш Ердеди (Tamás Erdődy) био Хрват (јер је, као хрватски бан, у име угарског краља управљао хрватским областима у оквиру угарске државе) или колико је Ханибал био Тунижанин (јер се Картагина налазила на месту данашњег Туниса), односно колико је актуелни турски председник Ердоган Византинац, јер је рођен у Истамбулу, некадашњем Цариграду.

Балић не помиње горње историјски верификоване чињенице а вероватни разлог за то се налази већ у његовом трактату. За њега су Срби, наиме, само „Варвари (…) неурачунљиви (…) арогантни (…) ретардирани (…) сељачко-динарски Балканци (…) и захваљујући свом демонизирајућем и искључивом модусу поимања стварности спремни на вршење анти-цивилизованих дела…“, док су „Бошњаци урбаног карактера, морални и склони реду, и миру…“

 

Он тиме следи свог ментора Потхофа и његове „научне“ ставовове:

„Српски хајдуци су били само „… крволочни друмски разбојници (давна прошлост) и то све је сада поново провалило из атавистичких дубина свести (диахронија српског менталитета, испољена и у последњим балканским ратовима на крају XX века)…“; у српској народној поезији опевана дела епског јунака Марка Краљевића су „страшна“ и „варварска“, та од Срба толико вољена и уздизана поезија је „сирова“ и „свирепа“ (диахронија српског менталитета, која је већ стотинама година препознатљива и ето штавише и кроз њихову културу „доказива“); српски племић Милош Обилић, који је 1389. усмртио нападачког турског султана Мурата у бици на Косову Пољу, за њега је „човек сумњивог морала, што проистиче из његове двоструке улоге – једног подмуклог убице и једног јунака“ (давна прошлост); Закључно и читав српски „Косовски мит“ (давна прошлост) је пак превасходно „једно проклетство, чија опасност проистиче из чињенице да је он служио као идеолошки инструмент једне фашистичке, насилне и експанзивне политике (диахронија српског менталитета, испољена у последњим балканским ратовима на крају XX века); Анте Старчевић није заправо био никакав великохрватски расиста, који је драстично дехуманизовао Србе и позивао на њихово истребљење, већ само „творац једне националне идеологије, који се само залагао за излазак Хрвата из Аустро-Угарске и био чак спреман да пактира са Србима (…) анализа његових дела показује да он при томе није мислио на хрватизацију јужних Словена, већ на један државни савез истих…“

 

Да ли је уопште умесно питање, дакле, колико је заправо чудна одлука „Хрватске академије знаности и умјетности“ из Загреба, да га 2004. године прими као уваженог пуноправног члана у своје редове?

Ова бесконкурентно највиша званична академско-научна институција у Хрватској је, значи, очигледно проценила да се у Потхофовом случају ради о једном изузетном научнику и одала му ово велико признање. Она је прогласила дакле његов лични допринос развоју хуманистичких друштвених наука једнаким заслугама осталих хрватских академика.

Његовом свечаном пријему није иначе сметала ни чињеница, да је у мојој горе поменутој реплици „Критика нечистог ума“, поред осталог, било непобитно доказано и на Потхофовом универзитету у Бону објављено, да је он био и отворени, заправо врло неумешни плагијатор, јер је преко 80% његовог дотичног „научног“ текста – реч по реч – било идентично са већ објављеним трактатима његовог колеге са универзитета у Гетингену, проф. др R. Lauer-а.13¹³

Сумирајмо укратко карактеристике и фазе развоја социолошке категорије „договорне нације“:

а. Једна групација доноси политичку одлуку да себе прогласи нацијом, што је легитимно све док се та групација држи истине, да њени чланови и следбеници представљају једну нову, тзв. договорну нацију.

б. Искуствено, међутим, врло брзо почињу напори да се дотична договорна нација прогласи заправо традиционалном, што више није легитимно, јер не одговара историјској истини.

в. То се дешава путем концертираног писања контрафактичне историје, која се проглашава научно-просвећеном, реалном, што исто тако није легитимно, јер не одговара историјској истини.

Може се дакле констатовати, да су Балићеве више него фрагилне поставке тј. конструкције, најблаже речено, научно-историјски неодрживе, његов прилог је дакле један политички тј. пре политикантски памфлет.

Његов (негативно) емоционализовани речник пак буди легитимну сумњу, да је он икада дошао у додир са Тацитовим класичним правилом sine ira et studio, које je препоручљиво при бављењу историографијом, што у истој мери важи и за немачког универзитетског професора и хрватског академика Потхофа.

И у Балићевом случају показује се, значи, још једном да нипошто није лако редефинисати прошлост, реконструисати историју, присвојити на пр. Александра Великог (Македонија), монтенегринизовати Његоша (Црна Гора), побошњачити Мехмед-пашу (Бајицу) Соколовића или Ахмед-пашу (Стефана) Херцеговића.

Прилично је нејасно, иначе, зашто било ко тако нешто уопште ради, зашто се човек заправо излаже енормном ризику да не буде сматран иоле озбиљним саговорником, да компромитује ствар за коју се залаже, у конкретном случају за признавање свог, по сопственој одлуци сада институционализованог националног осећаја.

Нема, наиме, ничег нечасног или неморалног у одлуци и договору да се оснује једна нација, али свесно и циљано присвајање историје (= крађа духовног власништва) других врло тангира ове две категорије и доводи емпиријски до увек нових сукоба између умешаних страна.

Балићев трактат је, међутим, био очигледно један политички пројекат а политика се, као што је познато, не оптерећује исувише често дотичним појмовима – част и морал – тако да у најмању руку постаје схватљивије зашто је већ филозоф Платон врло далековидо захтевао да се „вокабулар разума и истине мора одвојити од вокабулара демократске политике“. ¹⁴

Том захтеву се на Балканском полуострву очигледно исувише често и дословно следи, али у једном својственом и врло негативном (само релативистичком) смислу речи, што сигурно не одговара основној, што значи правој интенцији ове поставке великог старогрчког мислиоца.15 ¹⁵

Позитивно схватање и примена овог постулата, наиме, имплицирала би, да би сада одвојени вокабулар разума и истине смео, могао и морао да се посматра као надређена односно контролна инстанца вокабулара политике.

 

Закључно – напоље из Босне са српским дођошима?

Актуелна кампања, која се пребија преко леђа легитимног, јер демокатски изабраног председника Републике Српске, Милорада Додика, следи тој тежњи, али не староседелаца, већ заслепљених конвертита и дођоша, што из Турске, што из комшилука.

Другим речима, једна „договорна нација“ би да староседелачке Србе види или ван земље или под земљом.

Метафорички речено, још једном, ако нпр. у једној кући живе три породице, и једна од њих намах одлучи да цеви централног грејања самосвојно прекомпонује, измени, препречи и преусмери ка својим просторијама, истовремено и даље захтева, и очекује најбоље добросуседске односе и дотадашњу поделу трошкова, онда је то у најмању руку неодговорно и погођени немају другог избора, они тада имају свако право да такво понашање и делање поставе у питање, да се боре против тога.

Сва срећа да председник Додик то зна и да има јака леђа, јер иза њих стоји његов староседелачки народ.

 

 

 

 

Др sci Phil. др Владимир Умељић

 

 

 

 

1. Aus der Südosteuropa-Forschung; Bd. 8: „Konfliktregion Südosteuropa ‒ Vergangenheit und Perspektiven“ (Hrsg. Prof. Dr. Wilfried Potthoff), Bonn/Muenchen, 1998).
2. Potthoff, W. Geschichte und Geschichtsmythen in den südslawischen Literaturen (у горњем зборнику).
3. V. Umeljic, Kritik der unreinen Vernunft, „AKUT“, Das Bonner Uni-Magazin, Nr. 282, 1998.
4. Balic, S. Der historische und religiöse Hintergrund des Konfliktes in Bosnien (Warum wird das bosnische Bekenntnis zu Europa überhört?), исто у горњем зборнику.
5. В. Умељић, Свети Сава – пут од племена до нације, Зборник „Свети кнез Лазар“, Призрен–Грачаница, 2005.
6. Упореди: Brockhaus, Bd 1. Wiesbaden 1983; упореди такође: A. Böhlig: Die Gnosis: Der Manichäismus. Bd. 3. Zürich-München, 1980.
7. Упореди: Историја српског народа, Књ. 1, Београд 1981; као и: N. Klaic: Povijest Hrvata u ranom srednjem veku, Zagreb, 1971.
8. Упореди: R. H. J. Jenkins, F. Dvornik et al.: Constantin Porfirogenitus, De Administrando Imperio. London 1962.
9. Исто, Constantin Porfirogenitus…
10. Konstantin Jireček, Istorija Srba, prva knjiga, Beograd, 1978.
11.  Prof. Nigel Osborne, Univerzitet u Edinburgu, u: „Evening Standard“, London, septembar 1996.
12. Његово главно дело је објављено тек 1674. године у Франкфурту на Мајни, значи преко 60 година после његове смрти: „Stephan Gerlachs deß Aeltern Tage-Buch der von zween glorwürdigsten römischen Kaysern, Maximiliano und Rudolpho, beyderseits den Andern dieses Nahmens an die ottomanische Pforte zu Constantinopel abgefertigten und durch den Wohlgebornen Herrn Hn. David Ungnad, Freiherrn zu Sonnegk und Preyburg […] mit würcklicher Erhalt- und Verlängerung des Friedens zwischen dem Ottomannischen und Römischen Kayserthum und demselben angehörigen Landen und Köngreichen glücklichst-vollbrachter Gesandtschafft. Hrsg. von Samuel Gerlach, Zunner, Frankfurt am Mayn 1674 (XVIII, 552 Seiten, 4 Portraits)“
13. Ту чињеницу је уочила др Вера Бојић, тада лектор на катедри славистике универзитета у Бону, и ставила ми је на располагање, пре писања моје реплике, за коју ми је такође дала више драгоцених информација из области славистике. Чињеница је, наиме, да је од 12,5 страница Потхофовог прилога у овом зборнику, 10,5 страница дословце преписано од Р. Лауера (Текстови: „Genese und Funktion des illyrischen Ideologems in den südslawischen Literaturen des 16. bis Anfang des 19. Jahrhunderts“ као и „Das Wüten der Mythen. Kritische Anmerkungen zur serbischen heroischen Dichtung“).
14. Blackburn S. Wahrheit. Ein Wegweiser für Skeptiker, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt, 2005.
15. Мада су Платон и Аристотел себе сврставали у апсолутисте и с правом сматрали идејним противницима софиста и реторичара, само једна логична консеквенца и само један корак од њихове класичне парадигме језика је било „Човек је мера свих ствари“ софисте Протагоре или пак да по софистичком дијалектичару Зенону свака ствар изгледа истовремено као „појединачна и мноштво, идентична и различита, статична и динамична“ (Платон, Phaidros 261 D). Реторика је притом постала „једна наука, чији циљ је био убеђивање људи кроз вербално утицање на њихово мишљење, хтење и делање, дакле кроз „вођење душа“ или „психагогију.“ Значи – типично (вербално) оруђе политике.