Печат, 28. 2. 2025, Бојан Јовановић: О улепшавању титоистичког зла – Тамне стране црвене револуције [из Архиве]

Некритички однос према комунистичким злочинима и одсуство званичног става као историјске истине о њима, отворило је поље кичизиране историје и продукцију фолклорне слике реалности која оправдава, глорификује и митологизује период у којем се Тито представља као творац животног благостања. Тиме се исказује недовољна свест о значају утемељења независних институција као гаранта сигурности сваком појединцу који задовољење те потребе види у некој јакој личности, па уместо институционалном и имперсоналном, већи значај и вредност даје персоналном и конкретном

Према обрасцу на основу којег су други негативно означавани варварима и комунисти су према својим политичким противницима и класним непријатељима испољавали радикалну нетрпељивост и у обрачуну са њима користили непримерена средства да би их брутално ликвидирали. Успешност тог интернационалног варварског похода се заснивала на сакрализацији средстава, јер је насиље, сходно остварењу неупитног циља, фанатизовало револуционаре који су вером у комунизам исказивали не само спремност на саможртвовање, већ и уклањање свих које су сматрали препреком на том путу. Револуција је сматрана средством за успостављање диктатуре пролетаријата као прелазног облика власти од капиталистичког до комунистичког поретка, али се са првим победама револуционара та диктатура претварала у деспотију, а комунистичке партијске вође без ограниченог мандата постајале и доживотни деспоти.

Утопијски потенцијал ослобађања потлачених и поробљених људи, давао је комунистичком покрету, заснованом на Марксовом и Енгелсовом учењу, мобилишућу снагу за покретање револуција у циљу коренитог мењања постојећег и успостављања новог поретка. Пројекат остварења бескласног друштва само је за скептике имао утопистистички, неостварив карактер. Међутим, сагледаван као својеврсна дистопија, показао се као акција за једнократну употребу и стварања економски неодрживог друштва чије су почетне девијације, изражене у стварању „нове класе“ и „црвених буржуја“, временом добијале озбиљније социокултурне и политичке патолошке облике једне негативне утопије. У том контексту се и постављало питање адекватности коришћених средстава за остварење постављених циљева.

После насилног преузимања власти и потпуног уништавања претходног поретка, продуженим комунистичким терором није ни могло да се успостави прокламовано слободно и праведно друштво. Макијавели истиче да „циљ одређује средство“, али у искривљеном језуитистичком и потом марксистичком тумачењу ово начело је претворено у максиму „циљ оправдава средство“. Уколико се успостави највиши циљ, попут бескласног друштва, комунистичког раја у преокренутој хришћанској визији царства божјег на земљи, онда његова неупитност оправдава све поступке и коришћење свих средстава да би се до њега и дошло. Револуција као религија, а веровање у КП која остварује тај циљ, мобилисала је појединце спремне да се у потпуности подреде и жртвују за њега.

У тежњи да користећи сва средства реализују тај неупитни циљ, чланови ове партије су радикалним односом према својим партијским неистомишљеницима, проглашаваним непријатељима, постизали висок степен унутрашње интеграције, и стицали оправдање да у име тог циља и истине своје партије учине и највеће злочине. Тај дехуманизујући бољшевички механизам, у којем је појединац постојао само кроз припадање партији, а други чланови колектива вредновани на основу подршке коју су јој давали у њеном деловању, развио се у логорски систем за масовну ликвидацију људи.

Жртве тог накарадног система постали су управо они, попут Троцког, који су у бескрупулозном рушењу претходног поретка успостављали једно нехумано, затворено и неправедно друштво. Стаљинистичке чистке двадесетих и тридесетих година 20. века, обележиле су утемељење нове бољшевичке државе, а српски комунисти су се потврдили управо у негативном односу према сопственом народу као верници тог система. У том светлу је посебан значај има трагична судбина весника истине о организацији и деловању Стаљиновог терора Живојина Павловића, познатог по надимку Ждребе, који је 1940. године објавио књигу о црном билансу совјетског термидора. У трагичној судбини овог комунисте и бољшевика огледа се не само бескрупулозност припадника партије спремних да њен проглас прихвате као неупитну истину и у име ње учине највеће злочине, већ и њен окрутни механизам уништавања људи. Оптужен за троцкизам, након објављивања своје књиге, преживео је атентат који су на њега 1940. извршили српски комунисти по налогу Коминтерне. Током рата, ухапсио га је Гестапо и мучио, а по изласку из затвора, у којем се часно држао и никог није одао, хватају га комунисти и под оптужбом да је немачки шпијун врше тортуру над њим и убијају га.

Екстремну нетрпељивост према политичким неистомишљеницима као и према припадницима грађанске културе, српски комунисти и партизани су исказивали у време Другог светског рата и након његовог завршетка. Њиховом терору су били изложени цивили у српским градовима од јесени 1944. године до лета наредне године који су немилосрдно убијани, по кратком поступку без икаквог суђења, да би се тек накнадно, у типизираној форми, писале пресуде као начин оправдавања и легитимисања учињених злочина. Бројне од тих ликвидација су извршене због фиктивних оптужби за издају, сарадњу са окупатором и народно непријатељство. У документованој научној студији о послератној комунистичкој репресији у Србији утврђено је поименице преко шездесет хиљада жртава, али је овај број далеко већи. Иако су, да би се сакрио овај комунистички злочин, уништене „Књиге стрељаних“, према проценама, тада је убијено преко сто хиљада људи. Крвљу тих недужних жртава исписане су почетне странице историје успостављања нове комунистичке власти чије се последице огледају у бруталном уклањању српске привредне, научне, политичке и културне елите.

Однос према другима, грађанској класи и власницима средстава за производњу, капиталистима, обојен је радикалном нетрпељивошћу и тежњом за њиховим животним, економским, социјалним и културним уништавањем. Међутим, када одређена класа људи добије негативно одређење, попут представника буржоазије, онда се у револуционарном заносу непријатељство према њима користи и као начин за разрачунавање и са материјално имућнијим грађанима, занатлијама и трговцима, који им фактички не припадају, али се проглашавају њиховим припадницима. Реч је, дакле, о злочинима извршеним над људима који ништа нису учинили због чега би били суђени, већ су убијани због крајње произвољног одређења о њиховом припадништву популацији коју је требало уништити.

И поред јасне револуционарне идеологије и програмских начела за њено остварење, остаје нејасна снажна мотивација непосредних извршилаца и бројних подржавалаца те идеје. Међутим, уколико се узме у обзир психолошка незрелост, идеолошка заслепљеност и ниво културе људи који су чинили ове злочине, онда појава постаје разумљивија. Прилике су допуштале да су млади скојевци, у тежњи да се потврде, испољавајући свој негативитет, настојали да екстремно увреде и понизе старије угледне људе као оличења културе и друштва које је требало уништити. Тако су јахали свештенике, чупали бркове домаћинима, добростојећим сељацима, водали улицама везаних руку имућне трговце и занатлије са шерпама и ноћним судовима на глави и са подругљивим натписима на њиховим грудима и на леђима. У таквим околности могли су да освоје власт и владају само људи „посебног кова“. Тако се и у комунистичком деспоту Титу препознају све мане необразованог, примитивног и аморалног појединца стечене у његовој бескруполозној борби за влашћу. Политичка репресија у Србији се наставила и деценијама након револуције чак и у посттитовском периоду, а у области културе и медија осим спољашње јако је била изражена и унутрашња цензура која је ефикасно спречавала испољавање јавног критичког односа према негативном искуству комунистичке власти.

Револуционарна парола о једнакости, односно унифицираности људи важила је до упостављања новог поретка у којем се веома брзо показало колико су они који ништа нису имали хтели да имају све и да се стварањем „нове класе“ потврдила Орвелова визија из „Животињске фарме“ да у таквом друштво постоје они који су једнакији од других. У односу на друге, то су у новом комунистичком друштву били чланови Комунистичке партије. Супруга југословенског комунистичког деспота, Јованка, својим изгледом, била је, према сведочењу њене сестре када ју је први пут видела после рата у новом статусу, оличење буржујке. Хиљаде њих је у комунистичком погрому страдало управо због свог однегованог изгледа, сређеног грађанског живота и имовине стечене поштеним радом више генерација.

Разарајући аспект комунистичког владања огледа се у огромној националној штети коју је починио српском народу. Трагичност послератног комунистичког доба се огледа у перманентном оптуживању Срба за национализам, који се није могао ни у симболичном облику да испољи, док се у малигном виду развијао у свим другим републикама и нацијама. У том контексту су и српски четници као први антифашистички покрет у Србији, којим је руководио генерал Дража Михаиловић, одликован од стране савезника и заслужан за њихову коначну победу, оптуживани за сарадњу са непријатељима и изједначени са усташама који су у НДХ били покретачи и главни извршиоци геноцида над српским народом.

Препуштена неблагонаклоном комунистичком режиму, Србија је после овог терора прихватила своје територијално умањење и интелектуалну обезглављеност и тонула у деспотију оличену доживотном неограниченом влашћу комунистичког деспота Тита.

Без праве слободе за критички односа према таквом режиму, успостављен је менталитет послушности и покорности у којем је страх од кршења неупитних митологема комунистичке власти створио висок степен аутоцензуре. Некритички однос према комунистичким злочинима и одсуство званичног става као историјске истине о њима, отворило је поље кичизиране историје и продукцију фолклорне слике реалности која оправдава, глорификује и митологизује период у којем се Тито представља као творац животног благостања. Тиме се исказује недовољна свест о значају утемељења независних институција као гаранта сигурности сваком појединцу који задовољење те потребе види у некој јакој личности, па уместо институционалном и имперсоналном, већи значај и вредност даје персоналном и конкретном. Последица тога је разочарење једним и прибегавање другом принципу, а њихово наизменично деловање ствара животни вртлог непрекидног понављања истог који се у ковитлацу над нацијом схвата као њено судбинско одређење безнадежности и немоћи суштинске промене. Зато је критички однос према титоистичком поретку и сагледавање свих негативних последица комунистичке власти претпоставка друштвеног, економског и културног обнављања као основе извеснијег колективног и индивидуалног живота.

 

 

 

Др Бојан Јовановић

Печат, 28.02.2025, Број 847