Вечерње новости, 4. 8. 2025, Никола Жутић: Поводом 30. годишњице ’Олује‘ – Како је на основу историјских фалсификата припремано стварање хрватске државе

 

РИМОКАТОЛИЦИЗАМ ИНСПИРАТОР СТВАРАЊА ИСТОРИЈСКИХ ФАЛСИФИКАТА

ПАТОЛОШКО ШИРЕЊЕ ХРВАТСКОГ ИМЕНА

 
ИЗУЗЕТНУ доследност код заобилажења српског имена показао је римокатолички историчар, госпићки поп Миле Боговић. За српски народ Боговић употребљава властиту језичку кованицу – „кршћани бизантског обреда“, и поред тога што се у изворима такав назив не употребљава. У изворима се, поред назива rito Serviano, користи и назив rito greco, rito orientale, рeligiosis Schismaticis. Дакле, у позадини Боговићевог научног рада изражена је правашка и франковачка тенденција да се користи „модернији“ израз „Бизант“ и „бизантинци“, који с временом добија погрдан призвук по српски народ и „декадентну“ „балканску“ неримокатоличку културу. За Боговића, називи Власи и Морлаци су синоними које уопште не доводи у везу са Србима. Уобичајени назив Власи, за српско становништво Далмације у раздобљу од 18. до 19. века, Боговић искључиво веже за старороманско становништво које је, како он каже, у „хрватским крајевима“ било католичко и на тај начин „рано кроатизирано“. Боговић у својој књизи минимизира број припадника „бизантског обреда“, као и број њихових „обраћеника“ у римокатолицизам, истакавши да је „народ, који је као православни дошао у 17. и 18. стољећу на подручје Млетачке републике, остао, уз нека колебања и неизвесности, православни све до конца Дубровачке републике“.

Хрватска историчарка др Нада Клаић је у појединим расправама, чланцима и критикама, објављеним у часописима који нису побуђивали ширу медијску пажњу хрватских националних митомана и мегаломана, жестоко критиковала историчаре (нпр. фра Доминка Мандића) који су патолошки ширили хрватско име и у свему на Балкану, нарочито ако је римокатоличко, видели хрватство и Хрватску.

 

Фра Доминик Мандић је ширио хрватско и потискивао српско име

МЕЂУТИМ, У СТУДИЈАМА и монографијама, које су могле бити на удару комунистичко-великохрватских политичких кругова и шире савремене хрватске и југословенске јавности, у доброј мери нестаје Клаићкин почетни узоран критички замах из ранијих времена, па чак и она сама почиње да се служи историографским конструкцијама које је раније критиковала. Тако на пример када пише о друштвеним превирањима и бунама у Хрватској у XVI и XVII веку, она поистовећује „словине“ (Славене) са Хрватима, као што је то радио и од ње критиковани фра Доминик Мандић. Како год шири хрватско име, на исти начин брише и потискује српско, па је такав метод рада увлачи у круг хрватских историчара који су поистовећивали словенско и илирско име са хрватским и на тај начин ширили појам хрватства.

У књизи о бунама у Хрватској у XVI и XVII столећу, Нада Клаић српско име уопште не помиње већ искључиво употребљава назив „Власи“ и то не у функцији хомогеног народног или етничког појма, већ као некакав сталешки, народносни и верски конгломерат. За Н. Клаић, Власи су „оне скупине новог становништва које преузимају војничку службу“, па је назив Влах синоним за војника. Пошто су као војници уживали одређене повластице, у „влашку заједницу“, по Н. Клаић, укључивали су се и цивили различитог народносног и верског порекла. Таквом анализом појма „Влах“ Н. Клаић негира истоветност српског имена са влашким (у нововековном раздобљу), па таквим начином размишљања елиминише српско вековно битисање на просторима Хрватске, Славоније, Далмације, Истре и Војне крајине. Ипак Клаићка није могла да превиди велику масу „православних Влаха“ (Срба) на просторима Хрватске, Славоније и Војне крајине, па ту појаву тумачи следећим узроцима:

„Међутим, како је већина Влаха, који у почетку 17. столећа прелазе на териториј Славонске крајине, православне вјере и како од почетка с њима селе у ’кршћанство‘ и њихови црквени поглавари, те стога добивају и своју црквену организацију – то је позната епископија у Марчи – то се од тог времена употреба назива Влах све више сужава, и од широког појма странца, уопће, почиње се употребљавати све више за војнике православне вјероисповјести“. Будући да то влашко становништво долази понајвише из пограничног турског територија, из пакрачког и црничког санџаката, а не из Старе Србије, оно се по Клаићки у изворима 17. ст. никада не назива Србима.

 

Велико унијаћење на самом крају седамнаестог века

ПОЈАМ ВЛАХА ће се мењати од тридесетих година 17. века, тврди Нада Клаић, па закључује: „С намјером да буду што јачи у својој борби против својих заповједника, Власи захтјевају да се Статута (Валахорум, ’Влашки статути‘), која тада добијају, прошире и на Предавце и Словине (Хрвате), те ’влашка заједница‘ укључује отад и католичко становништво, односно староседеоце. Зато од 1630. поновно сви Власи нису православни, али су сви укључени, како споменусмо, у влашке тј. војничке повластице“. Видимо да „католичке Влахе“ Нада Клаић третира као становништво које је спојено са православним Власима, као нови страни елемент. Она не помиње могућност да су ти Власи-католици мисионарском (прозелитском) римокатоличком активношћу могли отпасти од српског („влашког“) православног језгра. За ове своје тезе Н. Клаић, што је најважније, не наводи никакве изворне податке.

У књизи Ј.Х. барона Бартенштајна, „О расејаном илирско-расцијанском народу“ (Нови Сад, 1866), појмови Рајци, Расцијани, Грци, Унијати и Неунијати, Власи, Рутени третирају се као синоними или истозначне речи. Приређивач Бартенштајнове књиге, академик Славко Гавриловић, назив Кроати – Хрвати, који се помиње у тексту књиге, означава као назив за Србе-крајишнике у XVI и XVII веку. Тај назив су добили они Срби који су живели на подручју географске Банске Хрватске. Сам Бартнштајн помиње граничаре-крајишнике које већ онда по обичају називаху Кроатима. Бартенштајн помиње и категорију Хрвата унијата и неунијата. Пошто су унијати могли бити само Срби или припадници неког другог православног народа, произлази да су унијати и неунијати Хрвати у ствари Срби католици и Срби православни.

ПРЕВОДИЛЦ ТЕ КЊИГЕ, Александар Сандић, на следећи начин је објаснио истозначност тих имена: „Читаоци ће пак и сами из читања видети да се код првих пет имена нико други не разумева него само Срби и српски народ, а тако ће се и рећи: Илири и илирски најбоље заменити са придевом православни. Име Влах, где год долази у вараждинском и горње-карловачком генералату, замењује га такође име Србин. Друго је пак са оних 85.000 ‘влашких’ породица у Ердељу и са Рутенима. (Рушњацима, који су се после готово сви поунијатили), на које се српске привилегије никад нису простирале, макар што их Бартенштајн све ђутуре броји у ‘илирски’ народ; него су после и једни и други, кад им се митрополит Атанасије 1698. поунијати, оставши без своје црквене поглавице, и стајавши неко време под калвинским црквеним старешином подложен српској хијерархији овде у Аустрији…“.

Аустријске власти су доследно избегавале да Србе називају њиховим народним именом па су употребљавале, како наводи свештеник Васо Бановић, имена пребјези, ускоци, Власи, мартолози. Сем тога, забрањивали су им истицање и његовање народних обичаја, певање народних песама о пропасти српског царства, о другим значајним биткама и истакнутим јунацима.

 

 

Затамњење српске историје почиње са стварањем Југославије

СРБИ У РАСЕЈАЊУ, у другој половини прошлог века, имали су привилегију слободнијег писања, неспутаног интелектуалног стварања, али су зато били хендикепирани због недостатка југословенске архивске грађе и адекватне литературе. Српство се у емиграцији могло слободније изучавати и историографски обрађивати. Зато су нам од важности радови српских историчара емиграната, који нису били оптерећени комунистичким југословенством по концепту „братства и јединства“. Основни циљ тог југословенства био је, преко прокламованог федерализма, од српства откидати националне и територијалне делове и уклапао их у нове државне и националне творевине по Коминтернином моделу. Историографија је морала да служи том партијском задатку и зато су поједини српски историчари писали искључиво у категоријама величања несрпских народа и осуде „великосрпске хегемоније“.

Светао пример историчара који је настојао да рехабилитује српску затомњену историју (која је затирана од 1918) је правни историчар у емиграцији др Лазо М. Костић. Он посебно скреће пажњу истраживачима да литературу траже у времену од пре 1918. године, зато што се „доцније сматрало за национални грех, или бар националну некоректност, износити неке аргументе који не би били интегрално југословенски“. (У социјалистичкој Југославији таква радња се квалификовала као политички криминал). У раздобљу Краљевине Југославије Л. Костић је био професор уставног и административног права, да би у емиграцији постао и плодан писац историографских и политиколошких студија, расправа, чланака и прилога.

ЛАЗО М. КОСТИЋ у „студији“ Спорне територије Срба и Хрвата, наводи историографске фалсификате који су били у функцији ширења појма хрватства. Рад се односи на три покрајине (Хрватску, Славонију и Далмацију) тј. на тзв. „Троједницу“, односну Социјалистичку Републику Хрватску. Лазо Костић закључује, уз навођење мноштва документарних сведочанстава, да се народност хрватска стварала и ширила током XIX века.

Писац је књизи наменио сврху да покаже неприродан пораст хрватског народа као плод принудне асимилације, прозелитизма и инквизиције, као плод злочина и сталне опасности која Србима затирањем прети. Зато посебно истиче: „Видеће се колико је хрватски народ неприродно саздан, састављен махом од стране ‘натрухе’, колико је лажног и у његовој историји и у његовом бићу, колика је опасност заједничког живота с њима! Видеће се како како им је све саздано на лажи и у прошлости“. Нацији у стварању било је неопходно, почевши од средине XIX века, да нападно и неукусно истиче своју митолошку хиљадугодишњу државност и фантомско државно право. О томе Костић каже: „У културним и цивилизованим државама света сваки је појединац заштићен правним поретком зато што је човек, а сваки колектив (национални, верски итд.) зато што он такође постоји у свету стварности. Код Хрвата тога нема. Они не поштују никог до себе, и за сваки свој поступак конструишу нека небулозна права. Није узалуд речено да је то народ који је највише на свету имао странака под именом `права`“.

 

Разбијање стереотипа насталих у радионицама католичких редовника

ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ (Београд 1972), колективно дело српских историчара (Иван Божић, Милорад Екмечић, Владимир Дедијер), својим тезамама и истраживачким резултатима у одређеној мери одудара од интегрално југословенских конструкција историчара монархистичке Југославије и соцреалистичке историографије паралела, историјских националних кључева, теразијског вредновања и дозирања националних историја. Књига је зато доживела жестоке критике које су се одликовале идеолошком искључивошћу програмираних комунистичких цензора. Аутори су нападани у име „виших националних интереса“, а сам метод критике означаван „напредним“, „класним“. Ауторима је замерано што су у име научности одбацили принцип симетрије у историји и неједнаки простор посветили „југословенским нацијама“. Књига је добила епитет великосрпског пројекта, јер је Партија проценила да је историја српског народа добила доминантно место у односу на остале народе.

Студије „Изазов нове историје“ (у две књиге издате 1992. и 1994) професора београдског Филозофског факултета др Ђорђа Станковића, у којима аутор пажњу посвећује римокатолицизму као узрочнику стварања међуверске (а тиме и међунационалне) нетрпељивости, као творцу и утемељитељу хрватства преко прозелитских акција и нарочито преко стварања хрватских „повијесних“ фалсификата. Станковић је управо фактографском утемељеношћу својих исказа разбио бројне историографске стереотипе и митове који су настали у радионици римокатоличких редовника и световног свештенства. Доминантно место у Станковићевој књизи, том II, заузима микростудија „Егзодус Срба Златне долине„, у којој доминира римокатолички фактор као кључни узрочник народносног затирања славонских Срба пожешке котлине. Станковић побија тврдње хрватске историографије о искључивом хрватству тог територија, са чињенично заснованим доказима о малобројности римокатолика пре Великог бечког рата (1683-1699). Долазак језуита 1698. године у Пожегу ствара ембрион римокатолицизма, који с временом рађа хрватство. Настанак хрватства Ђорђе Станковић веже уз римокатолицизам, па зато истиче „хрватовање са изразито клерикалним обележјима“.

МИТОЛОШКО ХРВАТСТВО није спецификум само историјске науке. Оно је утемељено у хуманистичким наукама и културним областима (у археологији, филозофији, социологији, политикологији, историји музике, лингвистици, књижевности, историји драме, сликарству, вајарству… „Отац старохрватске археологије“, фра Лујо Марун (Скрадин, 1857 – Книн, 1939), и дон Фране Булић (1846-1934), потпуно су произвољно користећи камене натписе и остатке разноврсне материјалне културе (римске, византијске и романичке), у ствари, стварали хрватску средњовековну повијест. Као жупни помоћник у Дрнишу (1885), Марун је вршио прва ископавања у Грацу, на Петровцу и Цецели, јер је претпостављао да је на том подручју убијен легендарни хрватски краљ Звонимир. Године 1885. фра Стјепан Златовић настојао је да фрањевачка провинцијска управа именује фра Лују Маруна жупником Книна. Фра Л. Марун је накнадно признао да му је Златовић ставио као посебни завјет истраживање хрватских старина у книнској околици. Године 1886. почео је Марун ископавања у селу Бискупија код Книна, јер је коначно закључио да је на том месту убијен краљ Звонимир.

Са таквим Маруновим археолошким опредељењем почело је стварање хрватског националног ходочасног светилишта у Бискупији. Пронађени археолошки предмети послужили су Маруну као основни фонд за Први музеј хрватских споменика који је он отворио у Книну 1893. године. Поред њега и дон Фране Булић је добио прагматични задатак да у Далмацији, непоузданим археолошким историјским подацима, „докаже“ распрострањеност старохрватских споменика и, на тај начин, прикаже доминацију римокатолика (Хрвата) у српском далматинском залеђу.

 

 

КАТОЛИЧКИ РЕДОВНИЦИ СТВАРАЈУ НАЦИОНАЛНО ХОДОЧАСНО СВЕТИЛИШТЕ У КНИНУ

УТЕМЕЉЕЊЕ ХРВАТСТВА НА ИСКОНСКОМ СРПСКОМ ДАЛМАТИНСКОМ ПРОСТОРУ

ХРВАТСКИ археолози-свештеници (фрањевци и доминиканци) дали су пресудан допринос утемељењу хрватства на исконском српском далматинском простору. Археолошко ранороманичко налазиште у Бискупији код Книна постаје заветно седиште посвећено Мајци Божјој Марији – „краљици Хрвата“. Романичке натписе и скулптуре, са елементима византијског начина приказивања Богородице, фрањевачки археолози без много убедљивих аргумената претварају у хрватске. Сам археолог аматер Ј.А.Солдо каже да пронађени предмети припадају разним културама, али таква констатација не смета му да као хрватски национални романтичар закључи: „Израдба тих радова (предмета) је добра, тако да показује истанчан укус хрватског човјека у времену цвата културе у Бискупији“. Када описује „транзену“ (ограду), пронађену у Бискупији, А. С. Солдо је пун произвољности: „У доњем дијелу је голобради светац с тонзуром, а могао би бити Миховил, јер је изнад њега уписано МЛ. С друге стране је сачуван готово цијели лик ратника или боље(!) хрватског достојанственика оборужаног великим мачем“.

„Пет пронађених цркава“ (у ствари постоје остаци шест) на уском простору Бискупије, и опатијска црква испод „хрватског краљевског града Книна“, према тумачењу Ј.А. Солде, „свједоче о дубоком вјерском заносу старих Хрвата у вријеме Петра Крешимира IV и, још више, краља Звонимира“. Стварно су то врло „егзактни“ научни археолошки подаци и, што је нарочито комично, једини, такви какви су, који су употребљени код стварања митолошке представе о хрватству Книнске крајине и Книна као „хрватског краљевског града“. Није нам јасно на основу каквих елемената је створена хипотеза да је нпр. „хрватски достојанственик“ из Бискупије (XI век) стварно хрватски када уз такав археолошки фрагмент не постоји никакав натпис у камену. Хрватски археолози нам, такође, не објашњавају који су то препознатљиви „хрватски орнаменти“ који откривају хрватско порекло одређеног археолошког материјала.

TAKО, СЛЕДЕЋИМ РЕЧИМА. Ј.А.Солдо реконструише старохрватску државност: „Из земље су изишле двије плоче амбона, украшене мрежастим плетером, а натписима Светослава и Држислава ’великог кнеза‘. Други натпис ДУX ГЛО(риосус) убрзо је пронађен у Бискупији.

Ти су налази били прави почетак хрватске средњовековне археологије. Они су, с касније пронађеним натписом у Уздољу недалеко Бискупије који је дао израдити кнез Мунцимир, показали да је тај крај био један од средишта старохрватске државе“. Без помена хрватског имена, у тим временима, архелози-свештеници проглашавају ’словинске‘ српске кнезове за хрватске.

Идеја о градњи спомен-цркве у Бискупији никла је из верских али, у већој мери, и из великохрватских националних побуда. Такву идеју покренуо је чазмански каноник Матија Степинац (стриц познатијег Алојзија) написом у „Католичком листу“ из 1904. године. Ту истиче како би било „спасоносно“ кад би се на месту где је „вјероватно“ убијен краљ Звонимир, „прилозима свег хрватског католичког народа“ саградила пристојна црква. „Тиме би се“, како је мислио М. Степинац, „дала задовољштина Богу“ за тобожње убиство краља Звонимира и отклонио „неблагослов што вјеројатно на нама лежи“. ) Фра Петар Баћић говорио је 30-их година сјемеништарцима у сињској фрањевачкој гимназији о Звонимировој коби у Бискупији и о њезиним последицама за хрватски народ који, проклет од Звонимира, неће никада имати владара своје крви. Зато је градња спомен-цркве у Бискупији постала питање скидања божјег проклетства са хрватског народа. О Бискупији се почело говорити да је под собом чувала „свједочанства сјајног успона хрватског краљевства“. Она је постала „не само свједочанство културе и вјере, симбол сурадње краљева, свећеника и народа, него, и с краљевским градом Книном, сјајно свједочанство јакости средњовековне хрватске државе“.