Вечерње новости, 4. 8. 2025, Никола Жутић: Поводом 30. годишњице ’Олује‘ – Како је на основу историјских фалсификата припремано стварање хрватске државе

 

Дворски вајар Карађорђевића подупире хрватски романтизам

ДОНАТОРСКА АКТИВНОСТи уметничка ангажованост вајара Ивана Мештровића, везана за подизање Звонимирове спомен-цркве у Бискупији 1938. године, открива нам његову у јавности доста потиснуту приврженост римокатолицизму и хрватству. Наиме, Мештровић је у раздобљу Краљевине Југославије од наивног Београда представљан великим Југословеном, дворским вајаром династије Карађорђевић, који је у првим деценијама XX века био присталица хрватско-српске коалиције и члан Југословенског одбора, те чак стварао дела везана за српски јуначки косовски циклус. Међутим, Мештровићев национално-романтичарски старохрватски циклус, уз који су везани вајарски мотиви римокатоличке тематике, доминира у његовом стваралачком опусу, поготово у раздобљу између два светска рата. Изражени хрватски национални романтизам очитује се у делима „Домагојеви стријелци“ (1917), „Гргур Нински“ (1929), „Повијест Хрвата“ (1932), „Петар Бериславић“ (1933) … С друге стране, наглашен верски момент и његово изражено римокатоличко опредељење, видљиви су у бројним радовима сакралне тематике („Магдалена под крижем“, „Богородица с дјецом“, „Еванђелист Иван“, „Еванђелист Лука“, скулптурални украс Цркве св. Марко у Загребу, „Пиета“, „Полагање у гроб“ итд). Мештровић је одређен број радова посветио црквеним великодостојницима (нпр. Штросмајеру) и истакнутим редовницима (језуити-научнику Руђеру Бошковићу). У папском Илирском (који је данас под хрватским именом) Заводу св. Јеронима преовлађују скулптуре Ивана Мештровића („Св. Јероним“, 1942; „Сиксто V“, 1942; „Пио XII“, 1942).  Док су Мештровићеви кипови српских јунака из косовског циклуса само у виду попрсја или торзованих биста (без руку и ногу), његови римокатолички свеци или хрватски великани извајани су у целини обличја.

ТРИДЕСЕТИХ ГОДИНА овог века Мештровић је био нарочито активан по питању изградње зграде Музеја хрватских повијесних старина у Книну. Далеке 1911. године он је дао фра Луји Маруну понуду за израду нацрта Музеја у книнској тврђави. Мештровић се заносио идејом да на Лопушкој главици у Бискупији подигне храм „с бројним киповима из хрватске повијести“. Тако се родила идеја да се у српској Бискупији подигне хрватско верско и „повијесно“ Госпино светилиште посвећено краљу Звонимиру. (И сам Ј. А.Солдо пише да се „Фрањевци нису жељели упустити у велебни, а и скупи подухват, непримјерен средини с малим бројем католика; тих година било је тридесетак обитељи“.)

Најзаслужнији за подизање спомен-цркве “Наша Госпа“ у Бискупији био је вајар Иван Мештровић, који је, уз највећу новчану помоћ (са пријатељима дао 200.000 динара или 45% вредности спомен-цркве), бесплатно направио нацрт цркве, ликовне радове и статуе „Наше Госпе“. Мештровићева „Госпа“ (Богородица) одевена је у стилизовану српску книнско-дрнишку ношњу с великим рупцем око главе. По речима Ј.А. Солде, кип „Наше Госпе“ стилски је близак Мештровићевој „Повијести Хрвата“ и представља жену из села Петрова Поља. Насликани ликови сељака, који се моле Богу, обучени су у народну ношњу далматинских Срба. Посебно је апсурдно да се сва та српска етнолошка знамења користе за оживљавање представе из легендарних „старохрватских времена“. Звонимиров лик подсећа на хајдучке и ускочке јунаке из српских епских песама, док му одећа, с елементима далматинске српске ношње, даје изглед котарских српских јунака.

Иван Мештровић, због болести није присуствовао прослави отворења спомен-цркве „Наша Госпа“ али је зато је скупу послао посланицу која је била сва у духу хрватске „повијесне“ романтике из Звонимирових времена и верске оданости „Богу и мајци Божјој – Краљици Хрвата која је сачувала лозу хрватску“.

 

Утицај радикалног католицизма на културни живот Дубровника

ПРИЛОГ „проучавању“ старохрватске „повијести“ дао је и председник Републике Хрватске (иначе доктор историјских наука) Фрањо Туђман, који се у потпуности уклапа у фантастично сновиђење археолога-редовника. Он проглашава Книн старим хрватским градом који је после „Олује“ (1995. година) постао чист као у време краља Звонимира. „Олујом“ су постигнути „повијесни резултати“, јер је Книн „враћен у наручје мајке Хрватске“. Уз то је старину хрватства изједначио са старином амебе тврдећи да је Хрватска „већ XIV стољећа дио средње Европе“ и то поткрепио тврдњама о хрватској култури која је старија од култура многих европских народа. Хрватска је, по Туђману, имала писце (!) који су писали и били превођени на друге језике и пре Шекспира и Молијера.

На обликовање историјске свести Хрвата нарочито је утицала културна елита која је популарисала и усвајала вредности књижевних дела која су својим садржајем извирала из „радикалног католицизма“. (У делима савремених хрватских књижевника и књижевних историчара Дубровник је представљан као старо хрватско културно средиште, иако он у раздобљу од XVI до XIX века није имао никакво хрватско народносно обележје.) У то време Дубровник је био римокатолички град мешане латинско-српске културе, са доминацијом романских културних елемената. Католичанство, па потом и хрватство Дубровника, захваљујући интензивној вековној активности фрањеваца и језуита, нарочито у раздобљу тзв. „католичке обнове“ (противреформације), успешно је укорењено у савремени Дубровник. Нарочито се осећао утицај исусоваца на културни и политички живот Дубровника. Бројни дубровачки књижевници, научници и мислиоци имали су потпуно верско образовање и припадали су монашком или световном свештенству као нпр. српски књижевници Марин и Џоре Држић, Јаков Бона-Бунић, филозоф и физичар Руђер Бошковић, филозоф Никола Гучетић (1549-1610) и други. У побожним стиховима Пажанина, исусовца Бартола Кашића, осећа се Дубровник, град у којем је активни радник „католичке обнове“ дуго боравио. Дубровачком књижевношћу надахњивао се и босански фрањевац Матија Дивковић (1563-1631). Дубровачки песник, Србин католик Игњат Ђурђевић (1675-1737), ступио је у Риму 1698. године у исусовачки ред, да би, по повратку у Дубровник 1705, приступио бенедиктинцима.

Рефлексије данашњег хрватства у далеку прошлост интензивно су преносили хрватски грађански и клерикални политичари, а нарочито хрватски књижевници и књижевни историчари. У говору који је одржао у Дубровнику 2. фебруара 1926. Стјепан Радић је о српству Дубровника изрекао низ негативних одређења: „Овај дивни Дубровник родио је једну чудну чету господе, која је у оној реакционарној Аустрији Талијанима жртвовала овај дивни наш говор и језик. Тих је било пола процента!, и сви су они били господари. Они су пошли равно у Београд преко Хрватске и против Хрватске. Тако је настало католичко српство Дубровника“,  (Политика, 3.II 1926).

 

Милош Обилић и Краљевић Марко осванули међу Хрватима

МАРИН ФРАНИЧЕВИЋ је приписао дубровачком песнику Мавру Ветрановићу (1482-1576) да се он обраћа „славним Хрватима, браниоцима Клиса“, иако је непобитна историјска чињеница да су у Клису живели и Клис бранили ускоци – православни Срби, који после пада града, 1537. године, прелазе у Сењ, и, временом, прозелитским чином постају унијати настањени у Жумберку. На сличан начин, пораз мађарске војске на Крбавском пољу 1493, коју је водио мађарски бан Емерик Деренчин, М. Франичевић, преко стихова Ветрановића, интерпретира као „хрватску славу“. 

Јунаке косовског, хајдучког и ускочког епског циклуса, хрватски књижевни теоретичари, нарочито они монашког фрањевачког порекла, знали су приписати хрватској јуначкој епици. Котарски и сењски српски ускоци и епски јунаци (Стојан Јанковић, Вук Мандушић, Илија Смиљанић, Комљен барјактар, Тадија Сењанин, Иван Сењанин, Ускок Радојица) насилно су уклапани у хрватске епске песме и носили хрватско народносно име. Клерикалац Драгутин Нежић прогласио је Сењ „средиштем најљепшег циклуса хрватске народне епике из доба турских ратова“. Зато и град православних ускока проглашава „најхрватскијим хрватским градом“. За Илију Смиљанића се обично говорило да је син хрватског јунака Петра Смиљанића и да је био харамбаша хрватских ускока. Песма о Смиљанићима („Смиљанићу, Смиљанићу покисло ти перје“) у савременој хрватској верзији третира се као стара католичка далматинска (хрватска) песма.

ПРЕВИЂА СЕ ПОДАТАК да су Смиљанићи били пореклом са српске Удбине у Лици. Вук Мандушић је такође представљан као хрватски јунак и одбацивано је његово српско порекло. Фрањевачка свехрватска национална пропаганда представљала је српске муслиманске („турске“) јунаке Будалину Талу, браћу Хрњице и Мустајбега Личког, као „јунаке хрватских муслиманских народних песама“. Слично су радили и световни хрватски књижевни историчари. Рафо Богишић је, на пример, истицао да се „поред фрањевачке католичке књижевности, и неовисно од ње, јавља у Босни крајем 16. ст, а обилније у 17. столећу, и друга једна књижевност на хрватском језику: књижевност босанских муслимана писана арапским писмом“. Називамо је ‘аљамиадо поезија’ према арапској ријечи ‘алаxамије’, која значи страни, неарапски, ’Хрват муслиманске вере‘, ’обзораш‘ Мухамед Хаxијахић пише о почецима хрватског муслиманског пјесништва и о „Хрватској муслиманској књижевности прије 1878. године“.

Далматински „Српски глас“ био је нарочито огорчен када је Матица хрватска 1897. и 1898. године под хрватским именом објавила две књиге српских народних песама о Краљевићу Марку, Милошу Обилићу и другим српским јунацима. Сличан фалсификат Матица је направила и 1888. објавивши „Искрице“ Николе Томазеа. У овом издању српско илирско име је замењено хрватским. „Српски глас“ је овај поступак оштро осудио и поменуо издање „Искрице“ у коме је Томазео илирско име заменио српским. Томазеова српска осећања доказивала су његова дела: иако је под илирским називом објавио песме о Косову и Краљевићу Марку, он је наглашавао да су то српске песме. „Српски глас“ је цитирао и одломак из Томазеовог речника Nuovo dizionario della lingua italiana у коме је под одредницом „serbico“ писало: „Српски језик није дијалект, него је један од четири славенска језика; милозвучнији је од пољског и чешког, језгровитији је од руског; српске песме могу се упоредити са најљепшим пјесмама било ког народа. Говор Босне и Херцеговине и планинске Далмације говор је српски; хрватски је дијалекат, као и раса, једна дегенерација“.

 

 
ОСТВАРЕЊЕ ВЕЛИКОХРВАТСКИХ ПРЕТЕНЗИЈА ПРЕКО КРАЂЕ СРПСКЕ ЕПИКЕ
НАСИЛНО ПОХРВАЋИВАЊЕ ЈУНАЧКИХ НАРОДНИХ ПЕСАМА

У СВРХЕ стварања хрватске јуначке епске књижевности, у Загребу се од 1896. почиње објављивати зборник „Хрватске народне пјесме“. До 1939. године објављено је укупно осам томова. Крајем XIX и почетком XX века фрањевци у Босни и Далмацији почињу да промовишу и истичу „хрватске гусларе“ и „хрватске јуначке пјесме“. Фрањевац Силвестар Кутлеша из Имотског чак је 1939. године објавио јуначке народне (хрватске) песме из Имотске крајине.“Хрватска ревија“ 1940. године такође објављује јуначке народне пјесме из Имотске крајине подводећи их под хрватске народне пјесме. Др Мате Ујевић објавио је у Загребу 1938. године „Хрватску народну пјесмарицу“. Нови импулс похрваћивању српских епских народних песама дала је 1964. године Матица хрватска објављивањем „Народних епских пјесама“ (у два тома!) које су изашле у оквиру вишетомне едиције „Пет стољећа хрватске књижевности“. У предговору Олинко Дероко истиче да слава „наше“ (хрватске) епске поезије започиње са „Асанагиницом те неким Качићевим пјесмама за које је Талијан Фортис мислио да су народне… Први познати запис наших (хрватских) епских народних пјесама настао је у 17. стољећу, а начинио га је хрватски великаш и уротник Петар Зрињски“. (Зрињски је заправо био мађарског поријекла -“Зрињи“). Међу хрватске епске песме уредништво Матице хрватске уврстило је песме српског јуначког епског циклуса које певају о међусобној борби српских ускока и хајдука са муслиманским јунацима. Типичан пример таквог епског садржаја је песма „Писма од Нуке барјактара“ у којој се помињу српски јунаци из Равних Котара (девет Вучковића, Илија Жарковић и други) који се сукобљавају са турским ратницима. „Данак у крви“ постаје „потресни призор“ везан искључиво, ако се изузме „шпањолска народна романса“, за хрватску епску поезију. Не помиње се никакав хрватски епски лик, али зато „Матичино“ уредништво, у правашком и ендехазијском маниру, под Хрвате насилно подводи и српске јунаке исламске вере (муслимане).

ПОКАТОЛИЧЕНИ СРПСКИ гуслари из Имотске крајине, српског презимена а католичког имена (Мате Галић, Иван Кутлеша, Мијо Шкоро, Анте Лончар, Иван Марић, Иван Вучковић) одједном, према фрањевачкој епској верзији, „пјевају лијепим хрватским језиком“ о „крвавим окршајима између хрватских кршћанских и муслиманских јунака“. О Србима, српском имену и православљу нема ни помена. Српско становништво, које је патило под турским ропством, у најбољем случају називано је „кршћанским“, па се обично помињу „кршћани Крајишници“. Ствараоцима „хрватске народне епике“ био је у тим тренуцима потребан свехришћански екуменизам како би се искористила православна (српска) епика за великохрватске националне претензије. Фрањевац Силвестар Кутлеша је чак ијекавски језички облик, који су употребљавали поменути гуслари, преводио на икавицу која је временом од српског претворена у језички облик католика (Хрвата). С друге стране, „Матичин“ приређивач „хрватских јуначких народних пјесама“, Олинко Дероко, комотно тврди да су Вук Караџић, фра Грга Мартић и Б. Богишић икавске језичке облике претварали у ијекавске.

Поједини теоретичари и историчари књижевности истицали су да су „хрватске“ јуначке пјесме из Имотске крајине преузете „из других наших крајева“ и из других зборника јуначких песама. Антун Шимчик је упозоравао да у Кутлешиној „Пјесмарици“ има песама преузетих из Караџићевог зборника („Женидба Милић-барјактара„, „Женидба Ивана-Илије Смиљанића„, „Сестра Шурковић сердара и Зукан барјактар„, „Бајо Пивљанин и бег Љубовић“ итд). За овакву Шимчикову констатацију није потребна никаква додатна аргументација, јер је из њиховог назива очито да наведене песме припадају српском епском јуначком циклусу.

У својој немоћи да аргументовано побију српски карактер јуначких народних песама, римокатолички књижевни „стручњаци“ су стално понављали тврдњу да је Вук Караџић „посрбљавао“ народне песме и да их је „мијењао према својим граматичким, лексикалним и естетским начелима“.

 

 

Потчињавање омладине идеологији хрватског колектива

НАЈЗНАЧАЈНИЈИ И НАЈПЛОДНИЈИ писац „хрватских повијесних приповијести“ Аугуст Шеноа уопште није био хрватског порекла. Његовог оца, посластичара Алојза, довео је 1830. из Будима у Загреб загребачки бискуп Александар Алаговић. Чешки језик својих предака Алојз је у потпуности заборавио, а говорио је само немачки и мађарски. Шеноина мајка Терезија била је ћерка Мађара Максимилијана Едуарда Рабача. Међутим, нехрватско порекло није му сметало да напише бројне историјске романе и приповетке у којима је истицао и величао Хрвате, хрватство и римокатолицизам. У историјској приповијетки „Чувај се сењске руке“ Хрватима, додуше преко јуначких подвига српских ускока, оставља следећи аманет: „Сине хрватски! И у твом срцу гори божји пламен, и твоје груди су крути камен; сине хрватски, памти до гроба старинску пјесму: Чувај се сењске руке!“ )
Истакнути центри моћи у хрватској нацији, нарочито црква и националне установе, великим финансијским средствима подупирали су националну издавачку делатност. У раздобљу Краљевине Југославије, Матица хрватска је издавала око 30 књига годишње у тиражима који су били незамисливи у другим југословенским центрима.

РЕКОРДНИ ТИРАЖИ су се кретали око 10.000 примерака, док је уобичајен тираж износио између две и пет хиљада примерака. Међутим, та књижевност, заједно са огромном продукцијом католичког „Друштва св. Јеронима“, својим садржајима попуњавала је готово искључиво школске и универзитетске уџбенике, како би се омладина у најранијем узрасту и у што већој мери потчинила идеологији „народног (хрватског) колектива“. Тиме се зачињала целокупна друштвена свест код Хрвата, радикално супротстављена свим другим нацијама и вероисповестима. До отворене мржње био је само један корак.

Важан сегмент ове добро смишљене и плански усмерене књижевности, а далеко од тога нису биле ни историографија и географија, била је продукција књига и брошура за народ, за сељаке нарочито. „Дубоки вјерски осјећај народни и стољетни културни утјецај католицизма на књижевност, припадају међу најважније факторе хрватске књижевне повјести“ – категоричан је језуита др Антун Бонефачић у својим написима о хрватској књижевности који су излазили у „Хрватском листу“, почевши од 25. децембра 1941. „Друштво св. Јеронима“ је за 73 године постојања штампало близу десет милиона примерака књига „за народ“, у 633 издања. Под окриљем цркве ове књиге су, како истиче проф. др Станковић, под девизом „Књига у сваки хрватски дом“, дељене сељацима бесплатно…Зато не чуди, пише Станковић, са колико ревности су у Краљевини Југославији осниване читаонице, покретне библиотеке; што се у свакој хрватској кући могао наћи или „Пучки календар“ или „Даница“ или по неколико књига Друштва св. Јеронима и Матице хрватске. На томе се градила развијеност хрватских културних установа и митологија о културној супериорности хрватског над српским народом, без обзира на садржај и естетске вредности ’произведених дела‘. Била је важна њихова политичка и национална функционалност.

 

 

 

 

 
Др Никола Жутић