Mon, Sep 12, 2016 at 3:34 PM
To: info@srpski-memorijal.rs
Од: Dragica Nenadov <dadanenadov@>
Предмет: POTOMCI USTASKIH ZRTAVA
Poštovani,
Unuka sam OSTOJE ŠAJIĆA, koji je rođen u selu Gornje Ratkovo, zaselak Šajići Koćićevo Zmijanje, Republika Srpska, najverovatnije prvih godina 20. veka, jer je prvo dete dobio 1925. Ostoja je imao šestoro dece sa ženom Stanom koja je bila iz istog sela, 3 sina i 3 kćerke. Sinovi su bili Drago, učesnik NOB-a, Novo i MIle, kćeri Bosiljka, Sara i Grozda – moja majka. Žive su samo kćeri Sara u Beogradu i Grozda u Somboru. Ostoja Šajić ima 22 unučadi.
Moja majka je rođena 1939. godine i svog oca nije ni upamtila. Po njenoj, a i priči njegove starije dece, ustaše su dedu kao i ostale pravoslavne Srbe sa Zmijanja, 1941. skupili u SITNICI, mesto gde je bio mesni ured i matičar, i odveli ih. Niko ne zna gde su odvedeni ni kako su ti mučenici završili. Pretpostavlja se da su ih zločinci ubili ili u Staroj Gradišci ili u Jasenovcu.
Sa dedom je odveden i njegov najstariji sin Drago. Baka je išla za njima do Sitnice i tamo je uspela da vrarti sina koji je imao 16 godina. Pomogao joj je poznanik musliman, koji je kao ustaša, sprovodio skupljene mučenike. Ujak Drago se, odmah posle tog događaja, priključio Partizanima. Sa svojom jedinicom učestvovao je u oslobađanju Banja Luke od Nemaca i ustaša.
O tegobnom životu moje bake i njenih šestoro siročića na malom parčetu zemlje, koji im je preostao posle Titovih agrarnih reformi, slušala sam neprekidno, od moje majke. Pričala mi je da je po visokom snegu, bosa, išla do škole koja je bila udaljena oko 6 kilometara. Moji preponosni Zmijanjci, nisu se odrekli Boga, hrišćanstva ni svojih svetaca i Slava. Mnogi su, kao moj ujak i deda po ocu, takodje sa Zmijanja, bili u partizanima ali nisu voleli Tita ni novu vlast. Kazna je bila život u nemaštini, mukotrpan i težak. Struju su dobili 1977. Put od Banja Luke preko Zmijanja dug je oko 40 km, Tito i njegovi drugovi nisu hteli da naprave. Asfalt su dobili tek u Republici Srpskoj. Zmijanje, predivno srpsko gnezdo, je raseljeno i pusto ali još diše.
Volela bih, kao i moja braća i seste, da saznamo gde je grob našeg dede.
Neizmerno sam zahvalna akademiku Krestiću kao i svim divnim ljudima koji nas okupljaju. Svi mi, pričajući priče iz naših porodica pišemo istinitu istoriju našeg roda, koju su dugo pokušavali da sakriju, iskrive i umanje, uglavnom gubitnici svih ratova, koji su ubijali na najmonstruoznije načine u svojim radionicama smrti ali su na vreme bežali što pacovskim kanalima što pod skute trostrukog narodnog heroja i Maršala Broza.
Večna slava svim nedužnim mučenicima.
Dragica Nenadov rođena Mačkić
Beograd,
telefon: ******
