Искра, ИН4С, 28. 4. 2028, „Наше ће сјене…“: Бесмртни Гаврило Принцип је умро за слободу и своје принципе

Гаврило Принцип (1895-1918) Фото: Википедија, Zoupan

„И да нису постојали Гаврило Принцип и ‘Млада Босна’, Србија би била нападнута“, каже Гаћиновић.

На данашњи дан 28. априла 1918. у чешком затвору преминуо српски револуционар и припадник „Младе Босне“. Пуцњем у Фердинанда желео да ослободи свој народ.

Мислио сам да се атентатима скреће пажња интелигенцији, да најпре међу интелигентним људима треба створити расположење за револуцију и ослобођење, а тек после међу масама. Нисам желео да постанем херој, хтео сам само да умрем за своју идеју.

Велики српски револуционар Гаврило Принцип рекао је ово у исповести др Пупенхајму, који га је повремено посећивао у затворској ћелији у чешком граду Терезину. У тој ћелији Принцип је умро пре тачно сто година – 28. априла 1918.

Дечак из сиромашне српске породице, рођен у Грахову 1894, песник, српски родољуб и припадник омладинског ослободилачког покрета „Млада Босна“, у затвор је доспео након што је убио аустријског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију на Видовдан 1914. Пошто је био малолетан, није могао бити осуђен на смрт, па му је следовало 20 година тешке робије. У затвору је био под страшном тортуром, а умро је од туберкулозе у 24. години, не дочекавши крај Првог светског рата, који је почео после његовог пуцња у Фединанда, што искоришћено као повод за Велики рат.

Принципов младалачки идеал било је рушење Аустоугарске монархије путем револуције и уједињење словенских народа у једну државу.

„Принцип је уградио свој живот у српску историју“, каже, за „Новости“, професор Радослав Гаћиновић, чији је предак Владимир Гаћиновић био главни идеолог „Младе Босне“. „Верујем да ће Принципова идеја, његова одлучност, слободарски дух и смисао постојања остати будућим генерацијама као аманет и велика школа из које ће се моћи да извлаче поуке.

Гаћиновић наводи да је Гаврило Принцип оставио незаобилазну историјску, политиколошку, филозофску и правну тековину, која подсећа на слободу, храброст, достојанство и национализам у најпозитивнијем смислу речи, и на све оне највеће европске вредности тога времена.

И док се Принцип код слободарског света третира као херој и борац за слободу, у неким круговима он је означен као – терориста.

„Свака прича о Принципу као терористи је злонамерна и у функцији је ревизије историје, или, пак, њени протагонисти испољавају елементарно незнање“, одлучан је Гаћиновић.

„‘Млада Босна’ је била једна велика идеја, коју су разумели радници, сељаци и интелектуалци у БиХ. Ту идеју су добро разумели и странци, и зато неки од њих злонамерно нападају ‘Младу Босну’ и негирају њен ослободилачки карактер“

Гаћиновић негира и наводе да је Први светски рат избио због атентата на Фердинанда.

„И да нису постојали Гаврило Принцип и ‘Млада Босна’, Србија би била нападнута“, каже Гаћиновић.

Са овим се слаже и историчар Чедомир Антић:

„Узроци и поводи се увек разликују. Рат је био одавно припреман и свет се налазио над његовим амбисом више пута током деценије која је претходила 1914“.

Говорећи о атентату, Антић истиче да Принцип није убио демократског председника или уставног монарха у његовој држави.

„БиХ је била нелегално окупирана и анектирани део Аустроугарске, чији грађани нису имали чак ни ограничена права која су уживали други народи монархије – који су, у односу на Немце и Мађаре и сами били обесправљени. Да ли је атентат био у интересу Срба и Србији? Није. Да ли га су Принцип и другови извршили имајући потпуно погрешну процену намера и циљева Фердинанда? Јесу. Да ли су последице биле добре по српски народ? Нису“, наводи Антић.

Неки му још име помињу шапатом

Чедомир Антић сматра да Принцип није заборављен и да је само питање ко како цени његово дело, док је Гаћиновић мишљења да су Срби велики грешници према свом великом јунаку.

„Био је заборављен у неким деловима српских земаља. Међутим, 2014. године, тадашња Влада Србије је, у сарадњи са Републиком Српском, подигла споменик у Београду, и тиме је показано поштовање према Принципу“, каже Гаћиновић.

Он међутим упозорава, да се и данас у неким деловима нашег друштва Принципово име помиње шапатом, а то, каже, није начин на који се чува лик и дело градитеља историје.