Вечерње новости, 29-30. 6. 2023, Дејан Медаковић: Суноврат правног поретка: Доласком нове власти наступила је фаза убиства правосуђа…

ЗАИСТА сам необично животно искуство стицао у два музеја у којима сам служио, у Музеју кнеза Павла за време рата и сада у Музеју града Београда.

Као да су ти стални сусрети с нечим што је минуло крепили моју душу да лакше поднесем сва збивања наше искривљене стварности, а посебно оне тако опасне привиде који су гушили свачију, па и моју личност.

На улици срећем свог рођака, адвоката др Душана Максимовића. Дуго се нисмо видели и ја сам жељан да чујем како се снашао у овом преокрету. У породици се о њему говорило као о изузетно даровитом адвокату, о личности којој су сви прорицали сјајну правничку будућност. Неретко, неки су чланови породице ишли даље и сматрали да је наш Душко готово предодређен за политичку каријеру. За такво опредељење он је поседовао све предуслове: добро породично порекло, знање, проницљивост, широку културу и, разуме се, познавање језика. Све те лепе замисли и већ осигурану будућност из корена је изменио светски рат, окупација и ово новонастало стање после ослобођења. Ништа није било природније него да у узбурканим, преломним збивањима нагло порасте углед и насушна потреба за добрим адвокатима.

„Глупо је питање”, рекох му приликом случајног сусрета, „али сам уверен да имаш пуне руке посла, на све стране трче некакви кривци, свакодневно чујем да откривају увек нове народне непријатеље. Дошло је време да се једино исплати ако је човек ловац на кривце или њихов бранитељ.”

„ОСТАВИ шале”, рече ми Душко, „доиста имам пуне руке посла, не знам где ми је глава, али сам свакодневно натеран да схватим какве су се све промене десиле и још се дешавају у том нашем законодавству. У старој Аустрији то се звало Јустизморд (убиство правосуђа) а било би немогуће и у Краљевини Југославији. Каква одбрана и доказивање некакве невиности наших брањеника, све саме фарсе, јер је све унапред одређено. Каква независност судова! Судије добијају телефонске наредбе, ко зна из чијег центра моћи, мој адвокатски позив пада све дубље, не могу ни да предвидим на каквим ћемо се гранама уопште и зауставити. Налазимо се у акутној фази правог државног терора. Верујеш ли ти у те прве пресуде ратним злочинцима изречене од некаквих војних судова? Све којешта. Људе су једноставно покупили и стрељали, а све остало је накнадно измишљено. Уосталом, тек накнадно је и проглашен Закон о кривичним делима против народа и државе, који је предвиђао кажњавање за дела која су извршена пре ступања на снагу тог закона, па чак која нису никад раније била описана као кривична дела. Хвали Бога што се не бавиш овим адвокатским пословима, већ истражујеш уметност. Моја професија у овом систему нема будућност.” Продужио је јетко:

„СХВАТИО сам то брзо, већ на Првој конференцији адвоката која је сазвана после ослобођења. Њени организатори били су Воја Лукић и Миодраг Поповић. Било је много говорника, али је као главна тачка најављен др Иван Рибар, који је до рата и сам био адвокат и члан управе адвокатске коморе. На скупу се појавио у улози председника Президијума, дакле, био је у том тренутку формални шеф државе.

„Али Душко”, покушавам да му протуречим, а чиним то не из убеђења, већ из потајне жеље да што више чујем од свог рођака који је очигледно савршено обавештен како функционише наш правни систем, „па ваљда није све тако црно, немогуће је да су нови господари тако брзо сломили и порушили цео правни поредак, све оне принципе које је европски дух мукотрпно градио још од римских времена. Honeste vivere, neminem ledere,suum cuique tribuere, (Поштено живети, никога не вређати, свакоме дати његово ), па зар то нису непомериве истине, јуче, данас и сутра и довека?”

„Баш си ти неки шаљивџија или наивац”, одговара ми мој рођак др Душко Максимовић.

„Све то што причаш учи се из уџбеника и то је теорија, а у свакодневном животу све се то мења и примењује према жељама оних који су узели власт, а учинили су то у име народа и искључиво због његове овоземаљске среће. А ко сме да смета тој срећи? Јеси ли већ чуо за мудрост: ’Нема слободе за непријатеље слободе’? Тиме је све речено, а сваки коментар је сувишан. Хоћеш ли примере? Да ли памтиш процес против оптужених, против омладинаца чланова тзв. Националне револуционарне српске омладине? Њима је стављено на терет да су у августу 1945. године у друштву са илегалцем Михајлом Станковићем, командосом Драже Михаиловића, организовали илегалну организацију са фашистичким циљевима ради вршења кривичних дела против народа и државе.

НИ ИЗ оптужнице коју је тада заступао помоћник јавног тужиоца за град Београд Мирослав Видаковић и његов заменик Мирко Перовић није се видело да је наводна организација икад прорадила. Утврдило се да су у марту 1945. године примили на конак тог Михајла Станковића, али ни на процесу није разјашњено по чему је тај Станковић био `илегалац и командос`. А све се то дешава у почетку владавине нове власти, у марту 1945, када грађански рат у Југославији још није био ни завршен, јер је он окончан тек након заузимања Загреба 8. маја 1945. године.

Било је то време када смо ми, адвокати, још веровали да нашом одбраном можемо нешто да постигнемо, а у то су били убеђени и оптужени. Зато су оптужени преко чланова својих породица тражили да адвокати који ће их бранити не буду `фронтовци` тј. чланови Народног фронта, организације коју је строго контролисала Комунистичка партија Југославије. Разуме се, све је то било крајње наивно. Сви оптужени бранили су се из притвора, а притвор је за неке почео већ 2. јануара 1945, а тада је лишен слободе и први члан ове инкриминисане организације. Претрес је одржан 15, 16, 17. и 18. маја 1946. у сали општине у Узун-Мирковој улици, јер су просторије Окружног суда биле сувише мале да приме бројну публику, која је већим делом била организована.

На самом претресу ми, адвокати, осећали смо се као да смо и сами оптужени за саучешће с окривљенима.

РАЗУМЕ се да су сви браниоци тражили да се оптужени ослободе, сматрајући да нема кривичног дела, односно ако га има, да је незнатно и да тражи да се благо казне и то условно.”

(Занимљиво заменик јавног тужиоца Мирко Перовић направио је касније завидну каријеру. Перовић је постао чак и председник Врховног суда Југославије и професор Правног факултета, а председник већа на том процесу Владислав Поповић постао је професор Правног факултета.)

„Па какав је био крајњи исход овог процеса?” питам свог рођака.

„Оптужнице су ослобођени Ђорђе Стефановић, Петар Стојанкић и Обрен Шобајић, док су остали осуђени на казне од шест месеци до четири године затвора, а све се то збило без стварних доказа. Ослањали су се и на исказе дате у претходном поступку, а тај поступак је водила Озна. У току истраге оптужени нису имали браниоце и ислеђење је вршено искључиво у Озни, дакле у политичкој полицији. Суд није уважио одбрану оптужених да су имали намеру да ту своју организацију легализују и да се прикључе опозиционим странкама, па да као део опозиционог блока изађу на изборе.

 
ИГРА РЕЧИ

НА ПРВОЈ конференцији адвоката др Иван Рибар је одржао ватрени говор, вешто интониран и добио је многе аплаузе. Ипак, највећи се пљесак заорио када је говорио о Македонији.

„3нам“, рекао је свечано, „да вас све много интересује питање Македоније. Не треба да бринете! Македонија ће и надаље бити толико српска као и до сада“. Не зна се колико су присутни у сали разумели ову његову игру речи, али појединцима је све постало јасно.

 

 

СУНОВРАТ ПОРАТНОГ ПРАВНОГ ПОРЕТКА: На затвор осуђен министар Велизар Јанковић због трке коју је организивао Владислав Рибникар

 

ЗАИСТА, драги мој рођаче, штета што ниси забележио све те занимљиве случајеве из твоје богате адвокатске праксе. Било би то сјајно сведочанство нашег времена. Можеш ли да ми испричаш још неке случајеве упитао сам др Душана Максимовића.

„Могу”, одговара мој рођак. „Слушај случај бившег министра др Велизара Јанковића. Иако је још пре рата испао из политичког живота Краљевине Југославије, Јанковић је у јавном животу земље био познат једино као председник Ауто-клуба. Баш та функција, доста споредна, довела га је после рата пред суд. Између два рата др Јанковић је понео жиг корупционаша, а та етикета пратила га је до смрти. А почео је своју политичку каријеру управо блиставо. Био је миљеник Николе Пашића који му је био венчани кум и крстио његову децу. У влади везаној за аустроугарски ултиматум 1914. био је најмлађи министар….

У јавности се сматрало да је јако богат човек и та прича донела му је после рата многе невоље. Темељно су му претресали кућу, бушили зидове у подруму, куцкали по зидовима, све у нади да ће се коначно пронаћи неко скривено благо. Узалуд. Ништа није нађено. На крају, покренута је оптужница с намером да буде осуђен и да му се заплени имовина. Оптужница га је теретила за три дела и то: да је као председник Ауто-клуба био делегат Југославије на изложби моторизације у Берлину 1939. године, да је као председник Ауто-клуба дозволио да се одржи трка око Калемегдана на дан када је избио рат Немачке против Пољске и, коначно, да је као председник Ауто-клуба учествовао у ауто-колони, која је пратила туристичку ауто-колону Немаца кроз Југославију за Грчку 1938. године.

КАО браниоци појавили смо се др Савко Дуканац, бивши народни посланик и ранији политички противник Велизара Јанковића, и ја. Изнели смо одбрану у уверењу да су наши докази чврсти и убедљиви.

На изложбу моторизације ишао је по наређењу владе, у званичној делегацији. Да је немачка влада била увређена на тако низак ранг делегације, па је на основу захтева посланика у Берлину Иве Андрића делегација хитно подигнута на виши ранг на тај начин што јој је придодат тадашњи министар за физичко васпитање Јеврем Томић и генерал, командант моторизованих јединица. Према томе, одлазак др Велизара Јанковића није била његова одлука, него је он извршавао наређење југословенске владе.

Што се тиче трке око Калемегдана, изнели смо да ово такмичење није организовао Ауто-клуб него лист ’Политика’ и да је њен главни уредник Влада Рибникар предао победнику Фон Браухичу ловоров венац. Др Велизар Јанковић је на дан одржавања трке отишао у Министарство спољних послова и тражио сагласност да се трка због избијања рата откаже, али је његов предлог одлучно одбијен. За учествовање у колони с немачким аутомобилистима кроз Југославију речено је да је то био спортски догађај без икаквих политичких намера, а уколико су неки од немачких учесника то путовање користили за друге циљеве то је било ван надлежности Ауто-клуба и њега као председника.

ТРАЖИЛИ смо као браниоци да се изведу докази преслушавањем сведока Иве Андрића и Владислава Рибникара. Тражили смо да се саслуша Владислав Рибникар о томе да ли је он као директор `Политике`, која је била приређивач трке, тражио да се она одложи или, напротив, да се такмичење ипак одржи. Суд је оба предлога усвојио. Међутим, до њиховог саслушања није дошло. Једноставно, они се нису одазвали позиву, а суд није ништа предузео да их принуди да дођу у судницу. Суд је тада ослободио др Велизара Јанковића, али га није пустио из притвора јер је јавни тужилац најавио жалбу. По жалби је пресуда укинута и наређено је ново суђење. Догодила се иста прича. Поново је Јанковић био ослобођен и поново се тужилац жалио. Дошло је и до трећег суђења и опет је био ослобођен.

Тада је поводом жалбе јавног тужиоца Врховни суд једноставно преиначио пресуду и изјавио да је проведеним поступком довољно утврђено да је оптужени Јанковић крив за дела за која се терети па му је изрекао казну од три и по године затвора и конфискацију целокупне имовине. Наравно, сва тројица судија који су донели ослобађајуће пресуде били су смењени. Приликом извршења конфискације утврђено је да од имовине има само породичну кућу коју је добио као мираз у првом браку, и та је кућа конфискована.

Досуђену је казну издржао у Сремској Митровици до краја. С њим је у затвору био, међу осталима, и бранилац на процесу Дражи Михаиловићу, др Драгић Јоксимовић, који је тамо и умро. Лепа епизода, зар не?”

„СВЕ ПРИЧЕ су ми јасне, али бих те молио да ми из овог стања извучеш неке опште закључке. Како се даље одвијао процес разарања нашег правног система, даљи развој државног терора над грађанима?” питам упорно свог рођака, уверен да ћу од њега добити тачне процене.

„Већ сам ти споменуо како је то изгледало на почетку. Грађани, а и ми адвокати, још смо веровали у вредност аргумената, због чега су странке тражиле најбоље адвокате. Међутим, убрзо смо се сви уверили да је наступило време обичног бесправља. Није било ретко да смо као браниоци чули од председника већа упозорење да немамо право да бранимо дело него само његовог починиоца. То је практички значила да нисмо никад смели да укажемо да дело за које се оптужени окривљује није кривично дело, да није друштвено опасно, па да није нигде ни предвиђено као забрањено и кажњиво. Ово је посебно долазило до изражаја код суђења за бекство преко границе. То дело није било нигде предвиђено, чак ни у новом кривичном законику… Ипак, то је дело кажњавано као тешко кривично дело, оно је напунило затворе и било основа за бројне конфискације. Кратко речено, илузија о стручној и савесној одбрани морала је да уступи место тражењу веза.

НАСТУПИЛИ су тада нови дани у нашој професији. Критериј за бирање браниоца није више била његова спрема него његове политичке везе. Сада су се појавили разни активисти Народног фронта, који су се увукли у редове адвоката и рекламирали се својим везама.

Њихови хонорари били су фантастични. Плаћали су се често у преосталим златницима бивше буржоазије, сребрним посуђем, теписима и клавирима. Кривични предмети постали су прави монопол тих адвоката. Трајало је дуго, док су остали адвокати могли да се снађу и у кривичним стварима, а и то је било само у онима који нису имали везе с политиком. Махом, то су били имовински и крвни деликти. Лично сам искусио када је требало да браним једног угледног директора, да су његова жена, иначе стари члан партије, и директоров заменик који је у предузеће дошао из полиције, тражили од мене да им саветујем којег адвоката с политичким везама да узму. Било ми је јасно да и чланови партије више не верују у своје сопствено законодавство и да су се без већег моралног колебања одлучили да прихвате методе адвоката интервенциониста. Тако се неумољивом логиком рушио правни поредак у овој земљи.

 

БРОЈНЕ НЕПРАВДЕ

У СИСТЕМУ какав је стварала комунистичка власт цео наш живот је затрпан, па и загађен безбројним неправдама. Све су оне стекле право грађанства и није било те силе која је наше друштво могла да врати на неке почетне станице када се с неком чедном надом ишчекивао нови, праведнији поредак. Све је отишло у суноврат и безнађе, а нико то није могао да уочи у таквом обиму као адвокатски сталеж. Они су ту дволичну игру прозрели до краја, до дна и без остатка.”

 

Академик Дејан Медаковић