21 година од убиства Милоша Петровића (3,5), 29.5.2021. Фото: КМ Новине
Срби у Церници су попут Исуса Христа – сви до једног распети, предати на искушење, јер другачије се не може описати то што је свако остајањем на своме крвљу заливеном имању и дому унапријед принио жртву, наводи парох Зоран Којић.
ГЊИЛАНЕ, 5. НОВЕМБРА /СРНА/ – У селу Церница код Гњилана, у коме у апсолутној изолацији преживљава двадесетак српских породица са само двоје дјеце школског узраста, албански екстремисти у црно су завили стотинак српских породица, колико их је живјело до повлачења српске војске и полиције у јуну 1999. године.
„Нема улице, сокака или дворишта које није крвљу натопљено. Нема куће нити дома у коме није убијен или киднапован члан породице или близак рођак“, истиче за Срну локални парох Зоран Којић.
Подсјећајући да је маја 2000. године у присуству америчких војника стационираних на пункту удаљеном педесетак метара од „штале“, у којој је организована настава за српску дјецу, убијено троје Срба, међу којима и троипогодишњи Милош Петровић, Којић каже да моли Бога да рука правде стигне злочинце.
„Tешко је и мени, као проти и као човеку, да свакодневно, иако спреман на праштање, ишчекујем неки нови злочин, неки напад, јер је очигледно да све док је и последњег Србина у Церници злотвори неће одустати од намере да очисте ово село од православља“, наводи он.
Којић истиче да је „народ веран цркви, одан Богу и својој вери, али се неки усуд обрушио и чини му се да су Срби попут Исуса Христа – сви до једног распети, предати на искушење, јер другачије не може описати то што је свако остајањем на своме крвљу заливеном имању и дому унапред принео жртву“.
Он наводи да је преосталим Церничанима једини лијек одлазак у цркву, прислуживање свијећа и молитва Богу.
Мајског поподнева 2000. године из аутоматског оружја убијени су мјештани Војин Васић /57/, Tихомир Симијоновић /43/ и дијете од три и по године Милош Петровић, док је Петко Јанковић /35/ тешко рањен.
Срби су, како каже Милошев отац, знали да је злочин починио „црни бомбардер“ Африм Зећири, којег су полицајци Унмика одмах лишили слободе, али је послије непуне двије године „усљед недостатка доказа“ пуштен на слободу.
„Ослобођен је и плаћена му је енормна одштета“, истиче Петровић и појашњава да колико га боли угашен живот његовог мезимца толико му душу пара слободно кретање и слављеничко држање Зећирија, који и дан-данас по Церници и гњиланској општини чини зулум над Србима.
О безвлашћу говори и обијање и пљачка Храма Христа Спаса која се догодила прије неколико година.
„Звонар на локалној цркви је затекао Албанца који је обио црквена врата док у џепове ставља новац са иконе. Успео је да му умакне и покушао да прескочи ограду од бодљикаве жице којом су Американци опасали нашу светињу. Закачио се на огради и остао да виси.
Дошла је полиција и скинула га, али уместо да буде поднета пријава, звонар је морао да плати 300 евра одштете за нанете повреде лопову“, истиче парох Којић потврђујући Петровићеве ријечи да су Срби у Церници „глинени голубови“.
Ипак, колико год да су преостали Срби живе мете, јача одлучност да опстану и преживе „арбанашки зулум“.
Имају школу, једину српску институцију која функционише, а тридесетак, углавном млађих, просвјетних радника зарађује плате које их задржавају у селу.
Срби се надају да ће са обновом цркве из 12. вијека бити изграђена и школа на плацу који им је у непосредној близини цркве поклонила косовска општина Гњилане И њен предсједник Љутву Хазири.
„За разлику од многих Срба, функционера, који су долазили да упале свеће на гробу малог Милоша, обећавали градњу школе и обнову цркве, Хазири је много учинио за нас. За шта год да му се обратимо помогне, али он не може да буде стражар и чувар сваког дома у нашем селу“, наводи парох Којић.
Педагог у Основној школи „Бранко Радичевић“ Ана Раистић, каже да се одлуком да остане у Церници сврстала у групу Срба који су свој живот, ма како то звучало, ставили у Божије руке.
„Знамо да Албанцима највише сметамо ми просветни радници јер су свесни да све док је школе и док се уз црквена звона оглашава и школско звоно, у Церници живе Срби“, напомиње она.
Tрачак радости Церничкој дјеци унијели су представници Хуманитарне организације „Сви за Космет“, у чије име је ђакон Братислав Богдановић уручио комплете школског прибора, свеске и друга наставна помагала са жељом да се поново виде о Божићу и Светом Сави.
Неђељко ЗЕЈАК
