Политика, 3. 5. 2025, Негативе ратних фотографија носио и у најтежим борбама

Малиша Стефановић (први слева) са регентом Александром (трећи слева) на Солунском фронту Фото: Политика, монографија „Породица Стефановић – задужбинари града Ужица”

У холу Музичке школе „Војислав Лале Стефановић” у Ужицу стоји спомен-табла са натписом: „Породица Стефановић, учитељи Даринка и Малиша и њихови, кћи др Олга и син Војислав, дарују ову зграду Музичкој школи”. Ужичани и сада памте тај гест задужбинара Војислава Стефановића, који је почетком овог миленијума школи тестаментом поклонио породичну кућу, у спомен на своје родитеље, цењене учитеље у овом граду.

Недовољно се, међутим, овде зна о ратном путешествију Војислављевог оца учитеља Малише Стефановића (1891–1968), који је носећи фото-апарат у Великом рату снимао дешавања у борбама и на фронту, прошавши кроз многе тешке битке. О томе је, поред осталог, у монографији „Породица Стефановић – задужбинари града Ужица” писала Десанка Дрндаревић, истичући допринос те породице развоју ове вароши.

Ту се може прочитати да су ови задужбинари, уз породичну кућу школи, поклонили музеју збирку од 117 негатива (стаклених плоча), те архивску и фото-документацију Малише Стефановића. „Иако невелика по обиму (у њој су рукописи, преписка, говори, фотографије са Солунског фронта и из заробљеништва 1941–1945), верно одражава многострука интересовања и живо присуство учитеља Малише Стефановића у свом времену”.

Поменуте негативе фотографија, упркос оперативним задацима које је као резервни официр у рату обављао, он је успео да сачува у врло тешким тренуцима. „Носио их је са собом и у најтежим борбама пробоја Солунског фронта и у борбама за ослобођење Србије. На Солунском фронту пратио је последње припреме за пробој фронта. Снимао је борце у тим активностима, обилазио положаје, упознавао се са војницима, посетио престолонаследника Александра Карађорђевића на положају… У току војних операција саучествовао је у болу због губитка другова, журио са својим Четвртим пешадијским пуком ’Стеван Немања’ да ослободи Београд и отаџбину Србију. Више од шест година Малиша Стефановић је провео на ратиштима борећи се за ослобођење отаџбине и за истиниту информацију о ономе шта се српском ратнику догађало на фронту”, бележи Десанка Дрндаревић.

Зна се да Малиша није био међу оним професионалним фотографима који су добијали дозволу за снимање на положајима, али је чињеница да је поседовао фото-апарат којим је најчешће снимао борце из свог пука. „Многи фотографи аматери до данас су остали анонимни. О њима нема сачуваних података, а једини сведоци њиховог рада су фотографије. По вредности оне не заостају за делима професионалних фотографа тог времена”.

Стефановић је призоре око себе почео да снима на Крфу и у Солуну: „Кад је формиран македонски фронт тражило се веће ангажовање фото-аматера због обимности посла у секцији. Вероватно се Малиша тада озбиљније укључио, јер неке од његових фотографија представљају стање у српским рововима на Кајмакчалану, градњу зимовника на положају, ослобођење Битоља, призоре на Солунском фронту од 1916. до 1918… Те фотографије дају слику страхота Великог рата. Један број њих, у које је унео део свог индивидуалног гледања на рат, потресне су слике о великом броју погинулих бораца пука ’Стеван Немања’ из времена Кајмакчаланске офанзиве септембра 1916. Фотографијом је изражавао и саосећање за патњу појединаца у тренуцима погибије најбољег друга или старешине”, пише у монографији.

О фотоаматерском Малишином ратном раду сведочи и учитељица ратница Љубица Чакаревић: „Ту је било доста Ужичана… Међу њима и Малиша Стефановић, учитељ, који се није одвајао од свог фото-апарата ни у судбоносним бојевима. Он нас је сликао испред ровова. Те фотографије су убрзо стигле на све наше положаје дуж фронта”.

Стефановићу је рововски начин ратовања олакшавао фотографисање изблиза, на борбеним линијама фронта. Тако је настао један број фотоса бораца у рату и старешина на положају. Од њих му је посебно драга била фотографија са регентом Александром на положају у току дејства Дринске дивизије на Солунском фронту. „Дело Малише Стефановића, неуморног ратника и ратног фотографа, биће драгоцено за све који се буду бавили фотографијом и интересовали за историјско наслеђе”, закључује Десанка Дрндаревић.

После Великог рата овај ужички учитељ наставио је да учитељује у школама овог краја, радећи и на народном просвећивању, задругарству, културном уздизању. Једно време био је школски надзорник. Конструисао је и своју „универзалну рачунаљку” (са комбинованом таблом и словарицом), која је заведена у Заводу за патенте 1938. године, те од министра препоручена за употребу у осмолеткама. Малиша је у Другом светском рату одведен у заробљеништво у Немачку, да би по повратку из ропства 1945. наставио да ради као учитељ у Ужицу. У пензију је отишао 1956, а преминуо 1968. године. Током целог живота остао је веран ономе што је праведно и поштено.

 
Бранко Пејовић