Политика, 30. 8. 2022, Чедомир Антић: Историјске преваре

Geburtstag Hitlers 20. April 1941 (WK II) / Поклон Адолфу Хитлеру за 52. рођендан: Табла Видовданском јунаку Гаврилу Принципу Fotograf: Heinrich Hoffmann M”nichkirchen; FHQ Sonderzug; Geburtstag Hitlers 20. April 1941 (WK II); Gruppenbild (im Profil in Uniform m.verschr„nkten Armen; daneben Mittelmann; beim šberreichen d.steinernen Gedenktafel aus Sarajewo; im Zug); Hitler, Adolf [Politiker 1889-1945]; Mittelmann [Leutnant] [Leutnant] Material/Technik: Fotografie (m.Sperrvermerk; m.abgeschnittener Ecke) H”he x Breite 13 x 18 cm Inventar-Nr.: 50662

На страницама „Политике” објављен је мој текст о овогодишњем „Извештају о политичким правима српског народа у региону”. Међу реакцијама била је и она госпође Наташе Кандић, директорке Фонда за хуманитарно право. Она се осврнула на моју тврдњу да у средишњем току јавности политичког Запада превладава теза о колективној кривици српског народа за ратове из деведесетих година 20. века. Госпођа Кандић ју је оквалификовала као „никада доказану” и „ненаучну”.

Пре тридесет година у Сједињеним Државама објављена је књига дерматолога по имену Филип Џ. Коен под насловом „Тајни рат Србије: пропаганда и историјска превара”. Коен није био школован историчар, подржавао је хрватске и бошњачке националне циљеве. Написао је књигу у којој је „фашистичка нит” српске политике пронађена у деловању Илије Гарашанина (1812–1874) – дакле годинама пре појаве оснивача европског фашизма. У средишту пажње му је колаборационизам из времена Другог светског рата у окупираној Србији (који је међу многобројним поробљеним народима Европе био најмање распрострањен код Пољака и Срба). Иако су поједини историчари приметили њену неутемељеност и пристрасност, остаје чињеница да је ова књига до данас широко прихваћена у западној јавности. Њен предговор је написао Дејвид Рејзман, професор емеритус с Универзитета Харвард, а коментар на корицама потекао је из пера бивше британске премијерке Маргарет Тачер. Није забележено да је нека универзитетска библиотека одбила да прими „Тајни рат Србије. Историју Републике Српске” – коју смо написали професор Ненад Кецмановић и ја – одбило је, као поклон, више њих!

Кад сам питао Роберта Кокту, високорангираног америчког дипломату, на основу које историографије се америчке дипломате информишу о Косову и Метохији, сместа је одговорио да је реч о историји британског аутора Ноела Малколма. У Малколмовој књизи, на основу једног одавно критикованог секундарног извора, те тврдњи нашег савременика, опскурног географа с Косова Мухарема Церебрегуа, стоји да су Албанци учествовали у Косовској бици 1389. године. Према Малколму, Косово никад није било део Србије – пошто мировни уговори из прве половине 20. века нису ратификовани. Разуме се, мотиви, размере и значај злочина српске и албанске стране у ратовима током 20. века никада нису једнако мерени. Но, за разлику од утицајног Коена, Малколм је макар школован историчар.

Немачка културна дипломатија је много учинила да превод „Историје Србије у 19. и 20. веку” потекао из пера професора Холма Зундхаузена нађе своје место у српској јавности. Позивајући се на тезу једне словеначке научнице, Зундхаузен је тврдио да је у српској култури силовање жена распрострањено зато што су исти у ранијим вековима живели у задругама. Примећујем да су Србима суседни народи вероватно за то време живели у Њујорку. Ова глупост је требало да објасни „српски рат силовањем”, што је била пропагандистичка теза с почетка рата из 1992. године. Након рата се одустало од првобитних процена броја жртава. Ипак, сваки покушај да данас расправљамо о особи која је у САД ширила вести о „српском др Менгелeу” који фетусима силованих Бошњакиња усађује псеће главе (!), завршава подсећањем на истинска силовања која су се догодила у рату, увек у случају жртава искључиво једне националности.

О ставу Запада сведочи књига француског историчара Фредерика ле Мола о Србији у Првом светском рату из 2008. године. Аутор на почетку пише о злочину у Сребреници (извршеном 77 година након 1918. године). Да ли је неко 1948, приликом прославе века од револуције која је обликовала модерну Немачку, писао о Хитлеру и идеологији коју је иницирала управо фрустрација из времeна Пролећа народа? Није. Наравно – Немци су „културан народ”, код њих је и крива и одговорна „патологија појединаца”, а код Срба „контаминирана култура”. Можда је из ових разлога на паради у Паризу, поводом 90 година од победе, ступао и хрватски одред, а за српски је морао да се бори наш амбасадор.

Коначно, нисам морао оволико да се трудим. Госпођа Кандић тврди да идеја о колективној кривици српског народа није доминантно становиште јавности западних држава. Могао сам само да цитирам главног тужиоца Хашког трибунала Сержа Брамерца. Он је свакако неприкосновени ауторитет за стварање овог става. Брамерц је 21. децембра 2017. изјавио да „наше пресуде могу да уклоне терет колективне кривице”. Дакле, Срби – чији су политичари (с неколико за ову тему небитних изузетака) једино и осуђени – јесу колективно криви. Но, не знам како би та кривица могла бити уклоњена. Чак и кад би прихватили све тежње суседних национализама и западног империјализма, Карла дел Понте је, још давне 2002. године, као темељ Милошевићевих недела препознала рад извесног Душана С. Немањића умрлог 1355. године.

Проф. др  Чедомир Антић