Политика, 31. 1. 2026, Приче из Великог рата: Издржи, сине, Србија гледа у тебе.

Бојиште на Јагодњи после битке на Мачковом камену Фото: Архива, Војни музеј, Министарство одбране Р. Србије

У тексту који више личи на последњу молитву него на историјски запис, историчар и кустос Музеја Јадра у Лозници Зоран Тошић оживљава пакао Мачковог камена из септембра 1914. године, дајући глас потпоручнику Драгутину Дмитровићу, једној чети и једној Србији која је у најтежим тренуцима Великог рата гледала у леђа својих војника и молила их да издрже још који сат.

У јеку борби на Мачковом камену, док се над српским положајима надвијала „сва швапска сила”, један глас изнутра сведочи о дану који је био „дан за умирање“, а којим нас води Тошић.

После пораза на Церу, који је за непријатеља био тежак морални ударац, непријатељска команда одлучује се за нову офанзиву против Србије. Тог 8. септембра 1914. године отпочета је офанзива позната као „Битка на Дрини“. То је једна од најкрвавијих битака коју је водила српска војска у Првом светском рату. Кулминација Битке на Дрини био је Мачков камен на планини Јагодњи, изнад Крупња.

У војној историји борбе на Мачковом камену забележене су као најогорченије, најкрвавије и најдинамичније. У очајничком рвању, Мачков камен је као магнет привлачио обе стране и прелазио у руке час једне, час друге стране, и по неколико пута на дан.

„Трећи дан се тучемо са Швабама. Дошли су нам пред ровове. Плави ми се пред очима од царских униформи“, бележи потпоручник Драгутин Дмитровић, свестан да је опкољен, исцрпљен и готово сам. Борбе трају без престанка, муниције је све мање, а ровови су „све краћи, јер нас нема ни пола“.

Историчар Зоран Тошић истиче да у том опису Мачков камен престаје да буде географска тачка и постаје место где се, из часа у час, брише читава Дунавска дивизија, и објашњава да свестан да му се крај приближава, Дмитровић у свом ратном блокчићу исписује последње редове. То више није војни извештај, већ опроштајно писмо мајци Зори и сестри Јелени:

„Драге моје, последњи пут вам пишем… Ово је пакао, тешко да ће ко изаћи из њега жив“.

У неколико реченица стају неостварени снови, обећање дато девојци Милици, жеља да јој се каже да је „нисам обрукао“, и свест да од будућности више нема ништа. „Нема ништа од тога, збогом… Ваш Драгутин“, завршава писмо које мора бити кратко, јер време истиче.

Борба се, међутим, наставља. Артиљерија поново отвара ватру, Аустроугари крећу у нови напад.

Потпоручник шаље курира са поруком команданту, мајору Туцовићу, молећи дозволу за повлачење: „Две трећине људства сам изгубио… Више користимо бајонете него муницију“.

Одговор стиже брзо и кратко: „Не дозвољавам повлачење, издржите како знате и умете“.

Када бива погођен митраљеским рафалом преко обе ноге, Дмитровић тражи бар тренутак да превије ране. И та молба бива одбијена. Али уз наређење стижу и речи које превазилазе војну дисциплину. На полеђини цедуље, дрхтавим словима, мајор пише:
„Сине, потпоручниче, јуначе мој… Издржи још два сата, кумим те Богом, цела Србија гледа у твоја леђа…“

У тој реченици сабрана је сва тежина 1914. године, наређење да се остане, очински тон и свест да се иза једног човека налази читав народ. Потпоручник Драгутин Дмитровић не одговара речима. Он одговара поступком.

„Издржао сам“, последња је реченица овог записа, а у њој и лична судбина, и историја, и цена слободе.

О жестини борби на Дрини најречитије говоре обострани губици. Од 16. до 22. септембра, у огорченом рвању и клању, у борбама прса у прса, где су бајонети ломили кости ратника, кундаци разбијали лобање, зуби се заривали у месо, а прасак бомби и граната заглушивао бојну вику, поред војника изгинуо је и велики број елитних официра.

На Мачковом камену и околним положајима погинуло је 115 српских официра, а рањено 176 официра, међу којима и краљевић Ђорђе Карађорђевић. Укупни губици на српској страни износили су око 15.000 бораца избачених из строја. Само 22. септембра, непријатељ је пребројао 2.000 мртвих, од тога 1.200 својих и 800 српских војника.

О овој бици није се много говорило, јер то није била победа српске војске. Остала је у сенци великих победа на Церу и Колубари. Међутим, ова битка има велики значај, јер није дозволила непријатељу да за три дана, по Поћорековом наређењу, овлада Јагодњом и Соколским планинама. После 13 дана тешких борби непријатељ је био потпуно изморен и десеткован, са укупним губицима од 16.000 војника избачених из строја.

Српски народ није дозволио да кости изгинулих ратника-мученика остану разбацане по стратишту. Одужио се сенима својих очева достојним споменицима, црквом-спомен-костурницом у Крупњу и капелом на Мачковом камену.

Татјана Јовичић