Српски меморијал, 20. 2. 2024, Владимир Умељић: Кад мртва уста проговоре – Исповест мученица из Јасеновца [Одломак]

Желим да почнем једним исказом, који заправо није остао сачуван. Стога његово кратко представљање нема експлицитну научно-историјску, већ превасходно једну опште људску конотацију.

Радило се о једној ухапшеној младој Сплићанки по имену Нирвана Бочина, која је прво била у логору у Старој Градишки а потом завршила у Јасеновцу, а после извесног времена била размењена за немачке војнике у партизанском заробљеништву.

Њен син се надао да су њени записи о том времену остали сачувани и да ће моћи да ми их стави на располагање, То нажалост није било тако и он се сећао да она не само да никада није желела да пред њим говори о том времену, већ и да је пре смрти и спаљивала разне забелешке.

Другим речима, она је и после преживљавања, одласка из земаљског пакла хрватске државе 1941-1945. и враћања животу, доживотно остала једна мученица логорског система Јасеновца, која је покушавала да свог сина поштеди тих стравичних сазнања. То се може разумети и мора поштовати, иако представља велики губитак за проучавање тог дела историје.

Но да ли је уопште могуће спалити, покопати, заувек сакрити истину?

Тако он сведочи о једном прислушкиваном казивању своје мајке и потврђује, поред осталог, да и деца тих логорских жртава исто тако припадају невиним и непитаним мученицима, који доживотно (и узалудно) траже објашњење људског зла и изопачености:

„Мајка је стегнутог грла причала о клању деце на том страшном месту и о крицима и молбама деце: „Чико, немој да нас кољеш“, на шта би кољачи одговарали: „Не брини, чика ће то полако…“

То сам чуо, када је причала иза затворених врата са својим другарицама из Удружења логораша Старе Градишке. После бих чуо како све заједно плачу. Имао сам тада можда осамнаест година и стајао сам испред затворених врата и прислушкивао.

Један други пут је било речи о малом детету, кога су усташе уз смех и поцикивање пресецали тестером…

А када су 1999. НАТО-авиони почели да бацају бомбе и шаљу ракете, када су одјекнуле прве експлозије у Београду, моја мајка је избезумљено трчала по стану и викала – опет почиње, све ће се поновити, опет почиње…

Потом се пала у кревет, није више јела и топила се сваким даном све више, постала непокретна, јер месо се губило, кожа припајала за кости… Ускоро је морала у болницу, инфузије, нега, јер непокретна и ништа није узимала у уста…

Једног јутра су ме позвали из болнице, отишао сам да се опростим.

Тада су ми рекли да је пред то јутро устала из кревета, тетурала се ходником и викала – долазе, опет долазе, склањајте децу, сакривајте их! Питао сам, како, па била је непокретна?

Лекар је раширио руке, сестре су слегале раменима…

Пријатељу, то је све тако страшно, да не може да стане у мозак а да га не оштети… Извини за ове редове, ако су преискрени, али изгледа да имам у себи неки резервоар „океанске“ туге и беса, за који је можда крив рецесивни ген, преко кога се преносе капсулиране трауме кроз седам генерација…“

Мој одговор је гласио, свако извињење је излишно, не постоје наиме преискрени, већ само претешки редови, увек наметнути спољним и по правилу насилним факторима. Њима се пак не сме приуштити задовољство, да се њихове жртве још и извињавају због свог „резервоара океанске туге и беса“, који је доживотно оптерећујући за погођене, дакле и за децу непосредних жртава, али очигледно не садржи ни трунку мржње према другима.

Чак и када ти други кољу малу децу уз бескрајно цинично, дословце нељудско подругивање, које човек не може назвати ни зверским, без да апсолутно неоправдано увреди животиње.

Тада сам се, иначе, подсетио на исказ Јеврејке Ете Хајфелд, приликом одржавања Прве међународне конференције о Јасеновцу у Њујорку 1997. (в. доле), која је поред осталог рекла при свом сведочењу:

„Мајку сам некако успела да извучем из Старе Градишке и да је доведем себи у Босну. Када је стигла, имала је ужасне ноћне море, врискала је у полусну и молила усташу и римокатоличког свештеника Мајсторовића да не коље српску децу.“

Сапатница Нирване Бочине из Јасеновца и доживотна пријатељица, филолог Ксенија Зелић Јовановић, рођена 1925. у Сплиту, ишла је другим путем и отворенo говорила својој деци о логорским ужасима.

Она је штавише 21. јуна 1998. дала видео-интервју Марлени Павловић (камера Душан Кривокапић), у дужини од преко четири сата, за Спилбергову фондацију (Survivors of the Shoah Visual History Foundation). То драгоцено сведочанство времена ми је њена ћерка Јелена Ђурић љубазно ставила на располагање.

Овде неколико извода:

„Да, истина је, рано сам се ангажовала у отпору, ту је у Сплиту била омладинска комунистичка организација СКОЈ, са мало чланова, и масовна антифашистичка организација. У СКОЈ-у се доста радило идеолошки.
(…)
Из гимназије су ме истерали 21. марта 1942, јер сам организовала ученике да не поздрављају фашистичким поздравом а била сам активна и при прикупљању хране за оне породице, где су очеви су били ухапшени или отишли у партизане (…) Сви смо гладовали.

(…)
Директор, наставници, били су Италијани (…)

А онда капитулација Италије 1943, долазе Немци и усташе (…) Какво је то само бомбардовање било од стране савезника, рушење, свуда мртви (…) Питали смо се, какви су то савезници, побише и порушише више за два дана, него Италијани за две године.

(…)
Чули смо после да је то уследило после договора Черчила и Стаљина о подели зона утицаја, по коме је све од линије Осијек-Сплит припадало Истоку и стога било немилосрдно бомбардовано. Док Љубљана и Загреб никад нису.
(…)
У Јасеновац су ме одвели почетком 1944, јануар или фебруар, не знам више, и тамо сам остала до 15. септембра 1944, када су ме пустили на интервенцију далматинског бискупа Квиринта Клемента Бонифачића а на молбу моје фамилије.

(…)
Ми смо биле прве Сплићанке, које су биле одведене у Јасеновац а младе (…) Сећам се, стигле смо у сумрак и још тихо певале: „Хопа-цупа, скочи, да ти видим очи…“ Ништа нисмо знале.

(…)
Све моје другарице, које су преживеле, била су замењене за Немце у партизанском заробљеништву, понеки, ретки су успевали да се откупе за велики новац, кроз корумпирање усташа. Другачије се није могло изаћи жив одатле.

(…)
Да, када смо стигли, ту насип а уједно и пут у логор, с друге стране Сава, и ту на насипу убијање чекићима, маљевима, камама (…) Женски логор у Јасеновцу је установљен 1943, ми смо биле у три велике бараке, у свакој по 250 жена, Јеврејке у одвојеној бараци (…) по три у једном боксу, кревету.

(…)
Мртве су у тим боксовима остављали по 4-5 дана, заједно са живима (…)

Храна два пута дневно, вода са мало пројаног брашна, устајање чим сване, у лето у три или четири ујутру, па до мрака радити (…) Кад смо стигли, вукли смо вагонете са ђубривом а један усташа, једва осамнаест година стар а у очима само зло, стално ме је млатио батином а онда моја Николина рече – што је бијеш, она је Хрватица и од тада ме више никад није ударио.

(…)
Да, Српкиње и Јеврејке су стално тукли (…)

У бараци нас 250, за све једна чесма испред а чим стигне нова група ухапшених, толико старих логораша се одмах ликвидира, да се направи место (…) А од нових одмах се убијају неспособни за рад – стари, болесни, деца.

(…)
Једном сам добила дезинтерију, температура од 40 степени, али мораш на рад, иначе… Организовали смо се, заробљени партизан Миле Бошковић из Црне Горе, лекар и народни херој, успевао је да некако утаји, набави лекове, па нам је делио (…)

Он нам је једном испричао шта су му двојица хрватских лекара, потајних комуниста, испричали о слављењима, гозбама и пијанчењима усташа, када су прослављали број од 1.000.000 убијених Срба у Јасеновцу (…)

Како су жене усташа при тим оргијањима лизале крваве ножеве (…)

После су их открили, неко их је денунцирао и били су обешени (…) само Бошковић није, он је успео да испровоцира тадашњег команданта Јасеновца Динка Шакића, рекавши му у лице: „Није се родио тај усташа, који ће да обеси Црногорца!“ Шакић на то извади пиштољ и право у чело.

(…)
Радили смо и недељом и само једном смо се пријавиле за цркву, да бисмо имале слободно поподне (…) Свештеник је био у усташкој униформи, довели су Јевреје у оковима и они су на својим виолинама свирали предивну Бахову музику.

(…)
Сећам се, једног дана су довели све Србе из села Шуметница – труднице, старе, децу и већ следећег дана били су сви поклани, јер неспособни за рад (…) Не, то је био логор за Србе а само успут и за Јевреје.

(…)
Од Хрвата, ту су били само комунисти и проститутке (…)

Цигане никад нисам видела, говорило се да их користе као гробаре, па када би ископали гробове и закопали побијене, онда су и њих одмах убијали, да не остану сведоци.

(…)
Некада смо, када су нас водили на пољски рад, сретали хрватске сељаке из околине и када би нас они угледали, одмах су потезали бусење са земље и гађали нас, псовали и грдили.

(…)
И увек у стрепњи, хоћемо ли преживети, јер они нас построје, па некад кажу да свака пета иступи, некад свака десета, једном само Јеврејке, једном само Српкиње (…) Уживали су, када су видели да се људи плаше (…)

Када су нас скелом превозили на другу, босанску страну на рад, ту су биле усташе, мушки логораши и мртваци, по 40 и више њих, послагани као цепанице, један изнад другог (…)

Усташе су увек имали митраљезе са собом (…)

Једна усташица, надзорница по имену Маја Буждан, прави крволок, читаво време је тукла Српкиње и Јеврејке а специјалитет јој је био да скалпира затворенице, читаву кожу са главе им је скидала.

(…)
После је више пута ишла на лечење, нерви би јој били, да, ментално обољење (…) И Вјекослав Макс Лубурић, који је лично убио масу људи, често је ишао лекару због менталних тегоба, да.

(…)
Једна сцена се редовно понављала, ми радимо на пољу а онда прва од нас прошапуће. „Ево их!“ и онда се појављују Макс Лубурић, Динко Шакић, Андрија Артуковић, како кад, главешине на коњима, иза њих наоружана пратња, усташе (…) Дођу на око двадесет метара од нас, зауставе коње, ћуте и гледају нас, тако и по пола сата.

(…)
И – знало се, сутра је ликвидација, одабрали су (…)

Једном, то никада нећу заборавити, радимо ми на пољу (…) долази један старији усташа, можда око педесет година, то је за нас био стар, седи у чезама са два коња (…) Ћаћић се звао а прати га 5-6 наоружаних усташа у њиховим жутим, браон униформама и још 5-6 у другачијим, зеленим, сивкастим.

(…)
Такве су им панталоне, другачије, а горе само кошуље, заврнути рукави (…) грмаљи, двометраши, за појасима каме (…) Ми претрнуле, мени не знам зашто иде кроз главу – Херцеговци.

(…)
Овај старији викну: „Наступ! Јеврејке на једну страну!“ Раздвајају мајке од ћерки, моја другарица Сидонија хоће код мајке, да заједно (…) Једна мала, мршава, четрнаест година, пружа руке ка мајци, пада на земљу и пузи, хоће да љуби чизме усташи, само да је пусти да умре заједно с мајком.

(…)
Овај је шутира оним тешким чизмама, једном, двапут, трипут (…) њено лице обливено крвљу, одбацио је ударцима у неки поток, који је ту текао, она пузи назад, хоће мајци, цвили, трза се.

(…)
Одведоше их, не далеко, изгубисмо их са видика (…) Није прошло ваљда ни двадесет минута, усташе се враћају (…) Они грмаљи, крваве каме за појасом, чакшире испрскане крвљу, исти израз лица, очију (…) ничег људског у њима, ничег.

(…)
До мрака смо ћутале, нисмо проговориле ниједну реч (…)

Како Српкиње, тако су и Јеврејке ћутке одлазиле на клање (…) Није то била храброст, није био кукавичлук, човек некако одрвени (…) То не може нико схватити, ко тамо није био (…) свакодневно ужас, сваког тренутка можеш да изгубиш главу.

(…)
Само „Наступ! Српкиње лево, Јеврејке десно! Или свака пета напред!“ и – нестану (…)

Стално смо се питале, надале да ће нас партизани ослободити (…) избавити из пакла (…) То нас је ваљда држало и заједница (…) и најмање смо делили (…) мада када би неког ухватили да је украо једну шљиву или главицу лука, онда бичевање пред стројем логораша, до бесвести.

(…)
Моја другарица, Јеврејка Вера Грин када су јој заклали ћерку полудела, изгубила памет (…) некако се за време рада попела на кров једне напуштене сељачке кућице, трчала по њему и јаукала.

(…)
Тек су је пушкама, мецимаа скинули доле (…)

Док Нада Соломон, Берта Петровић, оне су некако успеле да у очима усташа важе као Хрватице, тако да су биле другачије третиране, јер само су Српкиње и Јеврејке биле пребијане и убијане, да.

(…)
А моја Сидонија, презивала се Елазар, њен брат-близанац је био у мушком делу логора и свако вече када смо се враћале с поља стајао је иза жице, само да види сестру, је ли још жива.

(…)
После рата, он је по размени био у партизанима и преживео, дошао је у Сплиту једне вечери код мене и питао ме о судбини мајке и сестре (…) све сам му испричала (…) он је слушао убледелог лица и стиснутих зуба (…) Онда се захвалио и отишао (…)

Да, отпустили су ме 15. септембра 1944, далматински бискуп је покушавао да помогне својим Сплићанима а моја породица је била стара, угледна, дуги низ генерација у граду и само по добру позната.

(…)
Онда сам отишла у Загреб и већ сутрадан у партизане, у Загорски одред (…) Никакву обуку нисмо прошли, одмах у прве редове (…) Ја додуше никада нисам држала пушку у рукама, била сам прво секретар СКОЈ-а а потом изучила за болничарку.

(…)
Страшно се гинуло, од Вировитице до Загреба гинуло је дневно и по 200 партизана (…) Попуне су стизале од младих Хрвата из околних села, који никако нису хтели да буду мобилисани, на сваки начин избегавали, али нико их није питао.

(…)
Стигли смо онда до Загреба, али предухитрила нас је дивизија Коче Поповића, они су 08. маја први ушли у Загреб (…) Немци су одступили, усташе се разбежале, тако смо мислили (…) Дошло је ослобођење.

(…)
Када смо ми 09. маја ушли и марширали улицом, неко је из зграде поред, са другог спрата бацио ручну бомбу на нас (..) било је доста погинулих, међу њима и наш барјактар, носилац заставе.

(…)
То нам је била добродошлица у Загребу (…)“

 

 
Др sci др Владимир Умељић