Политика, 5. 8. 2025, „Олуја” угасила и српска села у Федерацији БиХ

Бихаћка регија: Остаци српског насеља Фото М. Пилиповић

Хрватска војска је августа 1995. године прешла државну границу са Босном и Херцеговином и удружена са Бошњацима напала места где су живели Срби

Бихаћ – Десетине српских села у бихаћкој регији, данас Унско-сански кантону Федерације БиХ, опустело је августа 1995. године. Попаљене су куће, уништене цркве и школе, убијено или протерано становништво. Већина, која се придружила колони из Книна, Далмације и Лике, настанила се у Србији и Републици Српској, без могућности да се врате у завичај. Зато су српска села у општинама Велика Кладуша, Цазин, Босанска Крупа, Дрвар, Босанско Грахово, Ливно, Гламоч, према попису из 2013. године, без становника. Такав пример је Грмуша код Бихаћа. Саво Бркљач из овог села каже да Срби из западног дела Федерације БиХ увелико деле судбину протераних сународника из Хрватске током „Олује”.

„Хрватска војска је августа 1995. године прешла државну границу са БиХ и удружена са Бошњацима напала српска подручја. Били смо принуђени да се придружимо избегличким колонама из Лике и Далмације и кренемо у неизвесност само да би спасили животе”, прича за „Политику” Бркљач, који је заједно са још 30 породица из Грмуше нову средину пронашао у околини Нове Тополе, у Републици Српској.

У Бањалуци, према подацима удружења Бишћана „Уна” живи 12.000 избеглица из бихаћког краја, које су у овај град, већином дошле крајем рата.

Бошко Стојисављевић, председник овог удружења, каже да су они преживели све страхоте „Олује” и да се нерадо подсећају на те догађаје.

„Наше страдање је големо, почев од Другог светског рата и масовних злочина, о чему сведочи стратиште на Гаравицама. У овом рату, током ’Олује’ и непосредно пре тих догађаја, опустошена су српска насеља у долини Уне. То су Штрбачки Бук, Мартин Брод, Кулен Вакуф, Дољани, Лохово, Притока…”, казао нам је Стојисављевић.

У српским селима кладушке општине, на граници са Банијом и Кордуном, живот је коначно угашен у аугусту 1995. године. Многе куће у Босанској Бојни, Градини, Глиници, Буковљу, опустеле су, а бивши становници, настањени су већином у Новом Саду, Зрењанину, Руми, Футогу, Ветернику, потом Београду, Нишу, Бањалуци, али и целом свету.

Правник Миле Грмуша из Босанске Бојне, некада секретар Дома здравља у Глини, са супругом и троје деце, на трактору је дошао у Футог. Ту је изградио кућу и кренуо од почетка.

„До ’Олује’, ми смо углавном били код куће, у Бојни. Село је на територији БиХ, али гравитира ка Глини, на Банији. Када је наступила ’Олуја’, изгубили смо ослонац и подршку српског народа у тадашњој Српској Крајини. Придружили смо се колони у Жировцу, заједно са комшијама из Крајине, и кренули за Србију. Другога решења нисмо имали”, каже Грмуша, који родно село, испод Петрове горе, где су многа имања продата, посећује једном годишње.

„Овде одавно нема живота. Наша школа, обновљена након рата, празна је. Некада је било осам разреда са по два одељења, а сада нема никога. На вратима је жбуње израсло”, прича Миле Грмуша, у селу где је 27. јула 1941. године подигнут устанак у Крајини.

На сваком месту, у разговору са Србима из Крајине, исте приче. Милорад Пилиповић је пре рата живео у селу Врело код Цазина. Ради на грађевини.

„У Врелу, не живи ниједан Србин. А пре рата било нас је, по попису из 1991. године, 126. десет година раније, било нас је дупло више. ’Олуја’ је ставила тачку на српско постојање у Врелу, где се православна црква урушава, као последњи траг, осим гробља, о српском постојању на том подручју”, сетно приповеда Милорад Пилиповић, који се са породицом скућио у Новој Тополи, у Лијевче пољу.

Милан Пилиповић
Специјално за „Политику”