СПОНА, 13. 1. 2026, Ко ти извади око, Јоване?! – Не поганим уста тим именом…

Даскаљ (учитељ) Јован Цветковић ( – †1904) Фото: СПОНА, архива Зорице Пелеш

Код нас Срба одувек је тако било, вера ил‘ невера. И данас је у Србији видно приметан цват неверних тикви и тиквана, које за шаку долара продаше браћу своју српску и своју Отаџбину.

Вероватно сте прочитали како је Станислав Краков описао погибију учитеља Јована Цветковића, а сад прочитајте шта је предходило тој његовој погибији и како је Србин издао брата Србина доброчинитеља.

Прота Стева Димитријевић је 18. августа 1904. г. био постављен за директора Српске мушке гимназије и директора Мушке учитељске школе у Скопљу.

Два дана по ступању на дужност директора Српске гимназије, добио је писмо од свог бившег ученика Јована Цветковића, који је био учитељ у селу Кокошињу. Прота је Јовану био професор и ректор у Богословско-учитељској школи у Призрену:
„Пречасни господине Прото,

Поред посла о коме смо разговарали, имао сам Вас молити за једног мог ђака, који је достојан препоруке да га примите ове године у пансионату у I р. Он је свршио IV р. са одличним успехом иако га нису прилике остављале да буде у помоћи најредовнији ученик. Што је најважније његов је отац створен да учитељу буде у помоћи при вођењу и свршавању деликатних послова.

Са те Овче-пољске крајине такорећи немамо ученика, па сам мишљења да би врло добро било, када би се тај ученик – Петар Спасић примио у пансионат.

Његова молба и Сведоџба доћи ће до Ваших руку, па за то Вас најучтивије молим имајте га у виду.

С најодличнијим поштовањем,

Ваш бивши ђак
Јован Цветковић
Учитељ у Кокошињу.
18 – VIII – 1904. год. у Скопљу

О наведеном сам заборавио да Вам усмено кажем с тога написах ово писмо.“

Ово писмо се чува у Архив САНУ и на његовој левој полеђини педантни прота Стева је написао „примљен“.

На десној страни те полеђине је Протина забелешка о трагичном крају његовог вољеног ђака Јована Цветковића:

„Отац овог детета, за кога је пок. Јова молио, био је тај који је увео бугарску чету у село и издао пок. Јована, те га убили на неколико дана после овог писма.“

Мислим да је овде сваки коментар, драги моjи пријатељи, сувишан. Верујем да можете из овог трагичног догађаја извући поуку. Зато, памет у главу и будите опрезни!

У Архиву САНУ налази се попис становника села Кокошиња, који је 1904. године урадио учитељ Јован Цветковић и послао га био проти Стеви. Из тог пописа се види да је у Кокошињу било 100% српско становништво.

Прота Стева је иначе био врло активан у Четничком покрету у Македонији као и млади учитељ Јован и због тога је био оштро критикован од србског конзула у Скопљу, препотентног Михајла Ристића, зета Слободана Јовановића, који је за време Првог светског рата, као нераспоређени дипломата, живео у Греноблу са супругом и сином. И веселио се баш лепо у Ници 1917.године са супругом Правдом и сином Андром на свадби Пашићеве ћерке, док су наше прадеде видале ране на Крфу и у Бизерти спремајући се за пробој Солунског фронта и за слободу Србије. Због тог смећа од човека М. Ристића, Петар Кочић је напустио био Скопље, где је предавао у Српској гимназији и био Протин велики поштовалац. Ристић је иначе хтео Кочића и Проту да пошаље у изгнанство у Битољ.

Ово писмо сам нашла у Протиној заоставштини у Архиву САНУ и када сам прочитала Протину забелешку најежила сам се.

На левој страни полеђине овог писма Прота је написао „Примљен“ и подвукао то два пута. На десној страни писма Прота је записао:

„Отац овог детета, за кога је пок. Јова молио, био је тај који је увео бугарску чету у село и издао јој пок. Јована, те га убили на неколико дана после овог писма“.

Звучи заиста сурово сазнање из ове Протин забелешке, да је отац овог детета, за кога је учитељ молио да буде примљен у школу и у интернат школски, дозволио себи да поткаже учитеља свога сина, који је био у четничком покрету, и да дозволи да он настрада.

Кренула сам после тога да још истражујем и ево какав сам податак нашла о храбром Србину учитељу Јовану Цветковићу и целом догађају у Кокошињу.

Дакле, отац тог дечака Петра Симића увео је у село Кокошиње бугарску чету на чијем челу је био комитски војвода и мајор бугарске војске Атанас Бабота и прво му показао сеоског учитеља Јована Цветковића. Војвода Атанас Бабота је одмах уперио пушку на учитеља Јована и нож на врху пушке, добро наоштрен, био је прислоњен на груди учитељеве. Пошто су Бугари увек волели да све живо око себе побугарче тако се и овај бугарски војвода Атанас обратио учитељу Јовану: „Блгари сте!?“

Јован: „Срби смо!“

Војвода Атанас: „А, бре, рекни аз сам Булгарин, па бди Србин ти аризан живота“.

Јован: „Не поганим уста тим именом!“.

Јован је био везан и пошто му је оштрица ножа била већ на грудима рекао је затим Бугарину:

„Шта мрцвариш?!“

И на запрепашћење и Атанасова и осталих Бугара, који су били ту, као и свих Срба из села, Јован се свом тежином тела бацио на бајонет, који му је направио дубоке ране, уз страшан мушки крик и Атанасов је једва успео да нож извуче из Јованових груди из којих је крв липтала.

Бугари су тада у селу направили прави покољ Срба и тај покољ је остао као чувени „Кокошињски покољ„.

***

Нека је вечна слава овом изузетно храбром Србину!

Вјечнаја памјат!

Зорица Пелеш