Вечерње новости, 30.4.2020, ИНТЕРВЈУ Академик Василије Крестић: Морамо да излечимо трагичну неслогу

Академик Василије Крестић Фото: Вечерње новости

Нама су у пресудним тренуцима важнији партијско-политички и лични интереси од државних и националних

Одељење историјских наука САНУ има неколико чланова који се баве питањем геноцида у НДХ
НЕЗДРАВИ односи између Срба и Хрвата, који су и довели до Јасеновца, са извесним прекидима трају вековима. Они нису настали случајно, преко ноћи, и неће преко ноћи ни нестати. Зато недавно признање хрватског председника Милановића, изречено поводом 75. годишњице пробоја логораша из Јасеновца, да су се „у том логору дешавале најгрозније ствари током Другог светског рата“, апсолутно не треба да нам подстиче илузију да једна таква изјава може чинити било какву прекретницу у српско-хрватским односима.

Овим речима академик Василије Ђ. Крестић, угледни историчар и најбољи познавалац тематике српско-хрватских односа које деценијама помно изучава, осврнуо се у интервјуу „Новостима“ на недавну изјаву хрватског председника Зорана Милановића. Он је ранијих година заузимао и потпуно другачији став у вези са јасеновачким геноцидом НДХ над Србима, Ромима и Јеврејима.

Да ли би, ипак, овакво Милановићево признање могло поколебати савремене хрватске историчаре ревизионисте који се упињу да објасне свом народу и остатку света како су логори НДХ за децу, заправо, били нека врста обданишта и да је у Јасеновцу убијено свега неколико хиљада људи?

– Историчари који игноришу историјске изворе и научно проверене чињенице, који с јасним политичким циљевима фалсификују прошлост, представљају знатан део хрватског друштва које, како се у Хрватској на разне начине из дана у дан исказује, имају задатак да прикрију или бар умање злочине који су се десили у НДХ од 1941. до 1945. године.

Према томе, изјава актуелног председника Хрватске морала би најпре да поколеба немали део хрватског друштва, па тек онда историчаре који су продужена рука тога друштва. Ми немамо права да после свега шта нам се током историје дешавало са Хрватима будемо наивни и да верујемо да ће дубоко укорењена антисрпска политика бити поколебана било чијом изјавом.

Ако би Милановић желео да устраје у свом најновијем ставу, шта би требало да буде његов наредни корак у циљу расветљавања злочина НДХ?

– Нисам сигуран да је хрватском председнику циљ да расветљава „грозоте које је починила НДХ“. А ако јесте, питање је да ли ће он стићи да предузме наредни корак, или ће га у томе претећи они којима се није допала његова изјава.

У својим истраживањима ослањали сте се на архиве Беча, Будимпеште, Прага, Новог Сада, Сремских Карловаца и Београда, али и Загреба. Каква искуства имате у вези са добијањем на увид хрватских докумената?

– У време када сам у Државном архиву Хрватске, Свеучилишној библиотеци и Архиву ЈАЗУ, вршио истраживања током шездесетих година прошлог века, нисам имао никаквих проблема.

Међутим, имао сам проблема са Каптолским архивом. Желео сам да прегледам списе првог загребачког надбискупа Јурја Хаулика, који је почетком шездесетих година 19. века имао знчајну политичку улогу. Знао сам да се у његовим списима налазе драгоцени материјали за тему моје докторске дисертације.

Међутим, добио сам 12 архивских кутија у којима су биле само божићне и ускршње честитке. Када сам се пожалио једном од задужених архивиста, он ми је рекао: „Знате, ми имамо три врсте докумената. Једну коју дајемо сваком, другу коју дајемо само некоме и трећу коју не дајемо никоме. Ви сте добили ону прву“. Тиме је било завршено моје истраживање у загребачком Каптолском архиву.

Вирус корона осујетио је најаву Ватикана о отварању архива из Другог светског рата а у вези са папом Пијем Дванаестим. Хоће ли Света столица заиста искористити ову прилику да расветли човечанству злочине НДХ, као и улогу коју имају у њима Католичка црква и Степинац?

– Морам да признам да сам веома скептичан. Волео бих да се варам, али сумњам да ће архив папе Пија Дванаестог бити доступан свим заинтересованим истраживачима. Слутим да ће и ту, као и у Каптолском архиву у Загребу, бити три врсте докумената.

У расветљавању Степинчеве улоге СПЦ је, у оквиру мешовите комисије у којој је била и Католичка црква, настојала да се улога кардинала расветли, али због потеза хрватске стране, тај напор није дао жељени резултат. Да ли је САНУ, са своје стране, на том плану дала довољан допринос?

– САНУ је у своје време имала посебан одбор за изучавање геноцида почињеног у НДХ. Његов оснивач и први председник био је покојни академик Владимир Дедијер. После његове смрти председик одбора био је академик Радован Самарџић. Одбор је одржао и један научни скуп посвећен геноциду. Не знам из којих разлога, јер тада нисам био члан САНУ, Одбор се угасио. Не искључујем могућност да је Одбор угашен на нечији захтев, из политичких разлога. САНУ је 2016. одржала свечану академију посвећену Јасеновцу, а 2017. објавила је на српском и енглеском књигу „Јасеновац“. Одељење историјских наука има неколико чланова који се баве тим питањем и о геноциду су објавили више књига и расправа.

Непрестано указујете на опасност од неслоге у Српству. Немамо дефинисане највише националне циљеве, ни Свети Сава, ни Србија, ни Космет – нису нам довољно свети?

– Ми смо до трагичних размера духовно разбијени, национално-политички и идеолошки нејединствени и поцепани. Једним делом смо Срби, другим Југословени, трећим Црногорци, четвртим Војвођани. Потом смо четници и партизани, комунисти и антикомунисти, републиканци и монархисти, аутономаши и антиаутономаши, интернационалисти и космополити, глобалисти и антиглобалисти, евроатлантисти и евроскептици, теисти и атеисти и тако унедоглед. Нама су у многим пресудним тренуцима важнији партијско-политички, регионални и лични интереси, од државних и националних интереса. Ми бисмо морали да почнемо да лечимо нашу трагичну неслогу.

ЛУПАЈУ У ШЕРПЕ ДОК СЕ ЛЕКАРИ БОРЕ

ИСПОСТАВИЛО се да смо међу ретким народима које ни изненадна појава вируса корона није подстакла на јединство…

– Бескрајно се споримо у вези са начином лечења, мерама током пандемије… Држава ради једно, опозиција супротно – спочитава начин лечења, мере, изолацију, мада читав свет примењује управо такве мере. Док лекари, даноноћно изложени могућностима заразе, спасавају животе, опозиција форсира лупање у шерпе и лонце. Све се подређује личним интересима, не постоји осећај патриотске дужности. А поштовање мера у време пандемије је ситна жртва коју ми можемо да учинимо за свој народ и своју земљу.

АКАДЕМИЈА ЈЕ ОЖИВЕЛА
Пре две године, уочи избора за САНУ, рекли сте да неко жели намерно да руши углед ове институције. Да ли је у међувремену њен углед порастао или се додатно урушава?

– Изјаву коју помињете дао сам поводом неуобичајено великог броја кандидата за избор у Одељењу друштвених наука. После последње промене руководећег тима САНУ, стање у њој се битније изменило набоље. Академија је оживела. Она је на многим пољима којима је посвећена активнија и ангажованија. Иако на њен рачун не недостају критике, њен углед је порастао.

Јованка СИМИЋ