Српски меморијал, Архив Војводине, Глас Српске, 22. 2. 2023, Промоције књиге „Благоје Јововић, српски херој у вучјој јазбини“ у Србији, Црној Гори и Републици Српској

Улица Благоја Јововића у Земуну Фото: Википедија

Боравак Марије Јововић, кћери Благоја Јововића, официра ЈкВ и атентатора на Анту Павелића 1957. године у Аргентини, у Српским Земљама, осим спомена на њеног оца, од чијег рођења се 24. јануара навршило 100 година, била је и прилика за промоцију њене књиге о оцу, официру, предузетнику и атентатору на ноторног ратног злочинца Анту Павелића и разговор Срба различитог порекла, светоназора и положаја о Благоју Јововићу, Србину који не престаје да буди интересовање.

На овом месту преносимо два извештаја, са две промоције: 8. фебруара у Архиву Војводине у Новом Саду и 20. фебруара у Српцу, срцу слободне територије у Другом светском рату.

Архив Војводине, 8. 2. 2023, Одржана промиција књиге „Благоје Јововић, српски херој у вучјој јазбини“

Данас 8. фебруара 2023. године је у Архиву Војводине одржана промоција књиге БЛАГОЈЕ ЈОВОВИЋ – СРПСКИ ХЕРОЈ У ВУЧИЈОЈ ЈАЗБИНИ ауторке Марије Јововић.

Према речима саме ауторке, разлози који су је навели да напише књигу Српски херој у вучјој јазбини су лични и односе се на сагледавање информација које су писане о њеном оцу Благоју Јововићу у различитим медијима и на друштвеним мрежама, често у недостатку правих информација, што је за последицу имало да се уз његову животну причу гради паралелна прича у којој је описиван са карактеристикама које нису имале много везе са његовом личношћу.

Марија, као ћерка Благоја Јововића, написала је ову биографију свога оца са циљем да се расветли истина о догађајима у вези са смрћу Анте Павелића, вође усташке нацистичке хрватске државе и да се задовољи потреба за правдом за личност њеног оца.

Како ауторка каже у уводу свога штива, ова књига се узда у истину као начин за реконструкцију историје. У њој се бави кључним питањима као што су:

Ко је био Благоје Јововић?

Ко га је подржавао и пратио у потрази за истином и правдом?

Какав је био његов живот у Аргентини након напада на Павелића?

Зашто је постојао пакт тишине у групи четника који су извршили напад?

Да ли је имао било какав однос са Удбом?

Сврха ове биографије је да пружи одговор на питање ко је био Благоје Јововић и како је провео живот педесетих година прошлог века, након емигрирања у Аргентину и у годинама пре и после напада на Анту Павелића. Такође, ова књига сагледава његову животну причу у контексту хладног рата на међународној политичкој сцени, у коме су многе државе након Другог светског рата функционисале у тајним савезима, заташкавањима и саучесништву. Ова прича га такође описује у локалном окружењу, у Аргентини, које је било у стању унутрашње конфронтације пре рата, током рата и у послератном периоду, са јаким идеолошким нетрпељивостима, са огромном подршком нацизму, под маском неутралности, и са ауторитарним председничким режимима.

Ауторка је уједно желела да скрене пажњу јавности на последице огромних миграција и дијаспоре, које је оставио Други светски рат, на судбину тих исељеника и мрежу колаборација и заштита које су нацисти и усташе добили у свом бекству.

Многи починиоци геноцида живели су некажњено у Јужној Америци која је била уточиште највећих ратних злочинаца у земљама попут Аргентине, Парагваја, Боливије, Чилеа, Уругваја, Перуа и Бразила.

Упозоравајуће је што су их заштитиле тадашње владе, у земљама попут Аргентине, које су им дале положаје, послове и куће, са новим именима и идентитетима, како би могли да се понашају као добри људи и родитељи, да живе широм ове земље као господари, да делују тајно дуги низ година, и да се владају некажњено концентришући своје снаге и користећи економске ресурсе мртвих и истребљених у разним концентрационим логорима.

Тако је Анте Павелић био трајно заштићен личном стражом у граду Ломас дел Паломар, прокрајини Буенос Ајреса, где је уживао све почасти и привилегије додељене од стране генерала Перона, све док га није идентификовао и пронашао Благоје Јововић.

Двадесет година након смрти Благоја Јововића, 2020. године, Београд је одао почаст његовом лику и свим жртвама усташких концентрационих логора, доделивши једној улици у Београду његово име. У њој се налази спомен-табла на којој пише следеће:

Благоје Јововић (1922–1999) пуцао је 10. априла 1957. године у Буенос Ајресу у Аргентини у Анту Павелића, вођу хрватских усташа, који је руководио геноцидом почињеним над Србима током Другог светског рата. У недостатку судског процеса и законске казне, Благоје Јововић, уз помоћ неколико пријатеља, правду је узео у своје руке и извршио атентат, од чијих је последица Павелић касније и умро. На тај начин, Благоје је симболично задовољио правду и осветио стотине хиљада Срба који су невини страдали од усташа Независне Државе Хрватске.

Благоје Јововић је имао живот пун жртава, туге, битака, губитака и отимања вољених од стране непријатеља, али и живот пун планова, јунаштва, иницијатива, радости и љубави.

Поред препуног галеријског простора заинтересованих посетилаца у коме је књига промовисана, међу присутнима био је и Миле Карановић, државни секретар из Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

О књизи су говорили: др Миша Ђурковић, др Немања Девић, др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине и ауторка Марија Јововић.

Снимак са промоције можете погледати овде

Глас Српске, 20. 2. 2023, Марија Јововић промовисала књигу о атентатору на Анту Павелића: Желим да сви знају истину о мом оцу

СРБАЦ – Благоје Јововић није био терориста, агент Удбе или плаћени убица, већ српски херој који је извршио напад на једног од најкрволочнијих злочинаца у историји чиме је осветио око милион страдалих Срба у Независној Држави Хрватској.

Ово је изјавила Марија Јововић, његова кћерка и ауторка првог дијела књиге Благоје Јововић – српски херој у вучјој јазбини, која говори о српском родољубу из Косића код Даниловграда у Црној Гори, из племена Бјелопавлића, а који је 1957. године у Аргентини извршио атентат на Анту Павелића, поглавника НДХ, оснивача и вођу усташког покрета.

Јововић је био припадник бјелопавлићке четничке бригаде, а пуцао је у Павелића у Ломас де Паламору, предграђу Буенос Ајреса, гдје се након завршетка Другог свјетског рата скривао усташки поглавник који је од повреда преминуо 1959. године у Мадриду.

Књига о његовом животном путу и потјери за нацистичким злочинцем, која је недавно изашла из штампе, представљена је у Српцу, у организацији Уједињеног равногорског покрета, а недавно су промоције одржане и у Београду, Новом Саду, Подгорици и Даниловграду.

– Мој отац је десет година трагао за Павелићем који се под окриљем Ватикана и тајних служби крио у Италији у једном католичком манастиру, а затим побјегао у Аргентину, гдје су се скривали и други усташки ратни криминалци. Од једног Црногорца који је тамо радио као полицајац, чуо је да је легитимисао човјека у чијим документима је писало аргентинско име, а заправо то није био нико други до Павелић и тако га је открио – рекла је Марија.

Са групом четника тада је организовао и извео атентат 10. априла 1957. испаливши пет метака у усташког поглавника, од чега су га погодила два.

– Јаучући и плачући, молио га је за милост, а мој отац га није докрајчио. Павелић, који је боловао од дијабетеса, никада се није опоравио – рекла је Марија и додала да ће више ријечи о томе бити у другој књизи која излази на љето ове године.

Осам година након атентата Благоје се оженио Аргентинком Гладом са којом је стекао троје дјеце, кћерке Марију и Габријелу и сина Гаврила. Никоме од њих није желио рећи да је управо он био атентатор на Павелића, а истина се сазнала 55 година касније када су колективно посјетили манастир Острог.

– Тамо се исповједио митрополиту Амфилохију, а затим је и нама све признао. Он га је охрабрио да своју причу подијели са јавношћу и од тада се трудимо да истину изнесемо на видјело јер су многи конструисали разне теорије да је био плаћеник, што нема везе са стварношћу. Он је био пажљив отац и муж који је био цијењен у друштву и велики патриота и желим да српски народ на овај начин сазна за његов подвиг – истакла је Марија.

Прије двије године присуствовала је у Београду откривању спомен-табле са његовим именом гдје је тамошња Загорска улица у Земуну добила назив улица Благоја Јововића, а у Сопоту је освануо мурал са његовим ликом.

– У Даниловграду сам била на трибини посвећеној њему у част и тамо планирају да му дигну споменик, а у Јагодини је прије три године отворен спомен-парк посвећен Благоју Јововићу и Гаврилу Принципу – истакла је она.

Слободан Марић, војвода мотајички из Уједињеног равногорског покрета Србац, рекао је да је у овој општини одржана једина промоција књиге за Републику Српску, и то с разлогом, јер је Србац први у Европи 10. септембра 1942. године ослобођен од усташа од стране четника и најдуже је био под влашћу Југословенске војске у отаџбини коју су чиниле четничке јединице Драже Михаиловића.

– Четници су ослободили Србац, највише захваљујући врсном стријелцу из краљеве војске који се попео на црквени звоник и ликвидирао до тада неприкосновеног усташког митраљесца, након чега су се усташе дале у бијег. Сматрам да би једна улица у Српцу требало да носи назив по једном од славних команданата из тог периода – рекао је Марић.

Војвода паљански Саша Николић истакао је да се ради о великом српском јунаку који је наш нови Гаврило Принцип и Милош Обилић.

– Дошао сам у Србац на промоцију испред потомака жртава Другог свјетског рата, јер су од мог дједа са мајчине стране усташе у Другом свјетском рату побиле сву фамилију. Убили су му брата од десет година, а сестру од 13 живу бацили у ватру. Захваљујем Благоју Јововићу који је пуцао на највећег крвника који је желио да уништи српски народ на овом простору – истакао је Николић.

Прича о Благоју Јововићу преточена је и у књигу Два метка за Павелића, аутора Тихомира Бурзановића, новинара и публицисте који је интервјуисао Јововића након његове посјете Острогу.

Углед

Боравећи у Аргентини, Благоје Јововић је радио разне послове, био је каменорезац, конобар, морнар, хотелијер и трговац, створивши значајан капитал. Био је утемељивач и добротвор црквене општине “Свети Сава”, један од оснивача Удружења бораца “Дража Михаиловић” и члан управе друштва “Његош”. Преминуо је 1999. године у Росарију, свега два мјесеца након што је први и посљедњи пут посјетио завичај након атентата.

Дејан Јовичић