Политика, 1.6.2018, Српкиња се не одриче Отаџбине за чанак сочива.

Даница Марковић Фото ГБ ДИС Чачак

Даница Марковић Фото ГБ ДИС Чачак

„Добре, добре, ће видиме”, узвратио је бугарски пуковник бунтовној књижевници Даници Марковић, о јесени 1917. у поробљеном Прокупљу

Чачак – Отаџбина је ступала из рата у рат, а Даница Марковић о јесени 1913. оставила Београд и осванула у Прокупљу. Са шесторо деце и изабраником животним, Момчилом Татићем, који ту бејаше постављен за окружног начелника. У новом станишту, попут хеленских јунакиња, прикључила се бунтовницима. И, много година касније написала: „Никад не осетих живот тако интензивно, као у паланци за време окупације.”

Овако Милица Баковић, библиотекарка из Чачка, отвара причу о ратној части и усуду прве модерне српске песникиње. Кћи чачанског учитеља, Даница Марковић (Чачак 1879 – Београд 1932), пролећа 1917. стала је уз раме топличким устаницима, али је после слома буне почео нови круг пакла за њу. Те судбинске дане лепе књижевнице описује, у сећањима 1932, њена учитељица Милена Бојовић. Овако…

Прва последица устанка била је долазак 21. пука бугарске војске. Оставише згаришта и крваве трагове наследницима. То је био 11. пук „ополчежаца”, а за њима у јесен, као у најгорим збитијима, дођоше комитаџије, да доврше ако је шта остало. Прочуше се, по злу и нечину, имена пуковника Атанасова, Николова, Оровчанина, Крума...

У Прокупљу је седео неки пуковник, нерад да се подигне против комитског беса, па Даница реши да иде у молбу, генералу Тасову који је столовао у Нишу. Рече, да би је пустили, да у Ниш носи ракију а трампиће је за со. Те крете пешице са још три сиротне жене, које су терале једно натоварено магаре. Даница се срела са генералом и представила му сву несрећу коју трпи њен народ, молила је и неке бугарске журналисте да служе истини, добила адресу бугарског романописца Ивана Вазова, те му писала о злом стању. Мало умирена, и с нешто наде, врати се кући и деци.

Тасов је обећао да ће зулум прекратити, а Даницу је у Прокупљу сачекао пуковник Атанасов и стао испитивати: зашто је ишла у Ниш, с ким се виђала, шта рекла. Једном је претио – одвојићу те од деце и интернирати „в стара Блгарија”. Мотрио је куд се креће. Па окренуо причу. Вели, сад, да ће јој набавити све намирнице, шта треба. Она, овако отпоздравља бугарском пуковнику: „Ви тражите од мене, као Српкиње, да се за чанак сочива одрекнем своје дужности. То нећу никада учинити, ни по цену живота своје деце.”

Јунаштво је било разговарати на тај начин с нечовеком који је водио крваво коло.

„Добре, добре, ће видиме”, отпоздравио је пуковник Чачанки.

Али, генерал Тасов беше од речи, покушао је да домороце реши комитског ига. А једина душевна одбрана несрећницима православним указа се у Кости Војиновићу. И утеха. Часом, онако око Јастрепца против Аустријанаца, часом са ове стране Топлице око Видоваче против бугарских комита. И, тако из дана у дан, док не погибе близу Гргура, на концу 1917. То је било неминовно. Онаки јунаци морају погинути.

Комите се на ту погибију помамише од радости и дадоше у нови бес, трпајући народ у неки подрум у Прекадину код Прокупља, где их је мучио комита Лазар, веома у вољи Атанасову. Очајни народ још једаред моли Даницу да иде у Ниш код генерала, и опет је успела да прође кроз те двери. Срећом, у повратку Атанасов не беше у Прокупљу, Тасов је тамо послао неког пуковника Рајева да ствар испита, а Даница јавила Топличанима: „Доћи ће изасланик генералов и треба ићи пред њега, жалбом против злочина, и молбом да се наши људи отргну из руку Атанасова и Лазара, и спроведу у Белољин где ће поступати командант ’ополчежаца’. Дигоше се жене јер су људи били покупљени, а Рајев се показа као приступачан, и њему је било комита преко главе.

„Чим је стигао Рајев, долетео је и Атанасов да штити своје ’војводе’. Наши беху проведени у оближњи Белоњин, где осташе до почетка јуна. После тих догађаја мене су Бугари протерали на аустријску територију преко Блаца, и више се никад не видех са сиротом Даницом” – забележила је њена учитељица.

У време Топличког устанка, бугарске власти ухапсиле су Даницу Марковић, утамничиле у Нишкој тврђави и осудили на смрт, а ослобођена је благодарећи залагању Црвеног крста, холандске краљице Вилхелмине и бугарског књижевника Ивана Вазова. Све до краја окупације није успела да побегне из Прокупља и у то време умире јој син Слободан.

По повратку у Београд развела се од мужа који је отишао с другом, изгубивши при томе и здравље и прилично имање, па је убрзо умро, остављајући Даницу саму у престоници и немаштини, са петоро деце. У размаку од неколико лета преминуле су и њихове две кћери, Милица и Љубица, а књижевница је скончала 9. јула 1932. на клиници доктора Антића у престоници Србије.

 

Гвозден Оташевић

 

 

 

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed