Пуковник Тодор Љ. Павловић (Јагодина 1876–?(северна Албанија) 1915) Фото: Историјски архив Јагодина
О ПЕШАДИЈСКОМ пуковнику, социологу и професору Тодору Љ. Павловићу из Јагодине, првом српском официру који је докторирао на Сорбони и првом српском школованом социологу, готово да ништа није написано, чак се и не помиње у Споменици погинулих и умрлих српских официра 1912-1918. године.
– Чак нема ни одредницу у Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој, у којој су обрађени многи заслужни српски официри, од којих је већина испод његовог нивоа – наводи пуковник у пензији мр Велимир Иветић у тексту „Официри из Јагодине – најзаступљенији припадници врха војне интелектуалне елите Краљевине Србије у 20. веку“ у часопису „Корени“ јагодинског Историјског архива „Средње Поморавље“, објављеног 2003. године. Павловић је и први грађанин Србије који је одликован француском Легијом части, са три Карађорђеве звезде за храброст и војничке заслуге, Златном медаљом за храброст и са четири споменице.
Једна улица у Београду понела је његово име, али јој је 1948. године дат назив Есад-Пашина. Дипломирао је у Паризу 1909. године на Високој школи друштвених наука, социолошко-педагошком одсеку, а докторирао на Сорбони 1911. године тезом „Демократски идеал и војна дисциплина“.
Дисертација је одмах штампана у Паризу, постала је део обавезне литературе у француским војним школама и стигла у библиотеке многих земаља, међу којима су били и многи универзитети у САД. Тему је посветио краљевићу Ђорђу.
– Био је истакнути војни писац, професор Војне академије и најмлађи члан њеног савета у 20. веку, један од најспособнијих и најзаслужнијих ратних команданата, који је увек јуришао на челу свог батаљона и пука, а био последњи у одступању.
Погинуо је када је био на зачељу заштитнице приликом повлачења преко Албаније крајем 1915. године. Није било никога ко би извукао тело, па је оно постало плен Арнаута – каже за Новости историчар Драгослав Дедић, који је о њему писао у недавно објављеној књизи „Јагодина у Првом светском рату“ и додаје да је донедавно било непознато да је Павловић био и најутицајнији члан уређивачког одбора војног листа Војска.
Инспирисан Дедићевим текстом, Александар Рацић, који ради презентацију Историјског архива на интернету и одржава друштвене мреже и сајт ове установе, на јутјуб-каналу „Непокорив“ урадио је видео о пуковнику Павловићу и „филмски“ оживео његову причу.
Тешко рањен на Мачковом камену
НАЖАЛОСТ, пуковник Павловић нема директне потомке, у јагодинским матичним књигама се не помиње да је имао браће ни сестара. Могуће је, али мало вероватно, да има родбину у Књажевцу. Рођен је у старој српској патријархалној и родољубивој породици у Јагодини. Мајка Милева и отац Љубомир избегли су из Књажевца у Јагодину 1876. године у време масовних турских злочина. „У балканским ратовима истакао се у Кумановској и Брегалничкој бици и у ослобођењу Једрена.
У Великом рату био је командант пука у дивизијама које су биле најангажованије и најуспешније. У Церској бици његов Пети прекобројни пук први је избио на врх Цера. Исто је учинио у бојевима за Мачков камен, али је тешко рањен јер је јуришао на челу пука. Иако се није опоравио, на властити захтев је постављен за команданта Трећег пука Моравске дивизије другог позива и истицао се од првог дана офанзиве у Колубарској бици“, наводи мр Велимир Иветић.
З. Глигоријевић
