Борба за веру, Глас Косова и Метохије, 3. 9. 2025, Петар М. Милосављевић: Стварање македонске државе, македонске нације и македонског језика

Никола Минчев, који је био председник Собрања, изјавио је да су нове уставне промене и амандмани у уставу Македоније довели до националистичких појава и објаснио је да су биле „резултат претеране емотивности. Повезане са националном афирмацијом македонског народа, али то ствара услове за развијање класног непријатеља“.

Лазар Колишевски, који је по уклањању Црвенковског, свог највећег непријатеља, избио на чело комунистичке хијерархије Југославије, изјавио је своје незадовољство због недовољно одлучних ставова појединаца према национализму, а ако се то потцени можда ће скупо коштати Македонију, ако не данас, онда сигурно сутра. А Колишевски зна добро да је Јужна Србија одувек била везана за Србију.

Један од македонских шефова, који је 1976, у првом плану комунистичке Југославије, Димче Беловски изјавио је да би било апсурдно, штетно и неодрживо ако би се тврдило да у социјалистичкој републици Македонији нема ни изражаја, ни упоришта национализма и сепаратизма. Он је дословно рекао; „Ми смо нација која је мукотрпно потврдила и потврђује своје постојање“. У суштини, нико у свету није признао. У издању УНЕСКА 1975. (издање за Југославију) Македонија није ни поменута као република федерације. Димче Беловски је такође признао да стање кризе у Југославији узбуђује човека, који са зебњом прати развој догађаја и пита се са страхом: „Куда иде Југославија и шта се са њом дешава?“ Та забринутост се по Беловском претвара у душевну драму македонског човека, засновану на безрезервном уверењу да су македонски национални интереси, национална егзистенција Македоније и просперитет судбински везани за будућност Југославије (комунистичке). Беловски види, исто као и Црвенковски у пропасти комунистичке Југославије пропаст и Македоније. У томе се не вара.

Лазар Колишевски је подвукао да је у време „ниформбировске кампање (после 1948. кад је избио сукоб Тита и Коминформа) била покренута парола о уједињењу Македоније у некој федерацији, али не у југословенској“. То опет потврђује питање стварања велике Македоније у некој совјетској федерацији. Колишевски је иначе, један од ретких македонских шефова комуниста, за њено везивање са Србијом и одлучно је против сваког отуђивања.

Киро Глигоров, данас у 1976. најистакнутији македонски комунистички шеф и председник југословенске Народне скупштине, подвлачи да су „данашњи односи и позиције Македоније означени као судбински за македонски народ и да у тој светлости треба сагледати какву тежину и вредност имају пароле „слободна Македонија“ или „свеколика Македонија“. То потврђује да ни Глигоров није за Бугарску, јер је зет Стојана Мишева, који је после 1918. био пребегао у Бугарску, тамо се разочарао и искористио амнестију краља Александра да се врати у Јужну Србију 1925. године.

Димче Беловски је на седници Централног комитета Савеза комуниста Македоније 1973. сам поставио питање: „Каква представа Македоније постоји у другим деловима Југославије?“ И одмах одговорио: „Чини ми се и то треба да признамо отворено да је представа у опадању тренутно и да би требало показати изузетну способност да се таква представа о нама измени и побољша“. То значи да и друге области Југославије не виде користи од постојања једне такве вештачке творевине, економске и политичке, као што је Македонија.

• извесни „Македонци“ су се јавно жалили што нису изједначени са Србима, Хрватима и Словенцима у погледу издавања књига на „македонском језику“, у преводу „македонских дела“ на друге југословенске језике и у погледу штампе на „македонском језику“.

Председник Централног комитета Савеза комуниста Македоније Чемерски признао је и подвукао постојање „лидерства“ и „групашења“ у Македонији 1973,  јер извесне групе и појединци теже да постојање проблема искористе за личну афирмацију и сопствено натурање. Он је циљао на Црвенковског и његову пробугарашку групу и подвукао је „трулост македонског комунистичког друштва“. На то је указао и Никола Минчев. Александар Грличков, нова звезда југословенског комунизма, који одржава везу са Совјетима, Комеконом и Варшавским пактом (иначе је проказао и оптужио свог рођеног оца 1945. комунистима) изразио је опасност због „продора малограђанских идеја и схватања у македонском друштву, које нагризају и нападају класне основе Савеза комуниста“.

Генерал-пуковник и председник Македонске академије наука Михаило Апостолски (пре рата Митић) напада 1976. бугарске ђенерале Маринова и Сиракова, који су били фашистички ђенерали, а 1944. постали комунистички ђенерали. А заборавља да је сам био краљевски југословенски ђенерал штабни мајор, а затим прво Бугарин. Па Македонац и најзад комуниста. Он се 1976. жали да македонски нацију и данас 1976. многи прећуткују или својатају њену историју и културу.

На све то нису потребни многи коментари, јер сами данашњи комунистички шефови немају веру у ту Македонију, коју су створили само на штету српских интереса. Они јој чак не виде ни дуг век и тесно је везују са опстанком комунистичког режима. Македонија стоји на стакленим ногама и преживљује најтежу економску и друштвену кризу, коју не може да преброди без помоћи Србије.

Отворен сукоб између Бугарске и Југославије, по питању Македоније, њеног стварања, њеног „ослобођења“, њеног састава, њене мањине у Бугарској и узајамна клеветања и оптужбе бугарских и југословенско-македонских комуниста допринели су опадању утицаја Савеза комуниста. Народ Јужне Србије никад није примио и прихватио комунизам, али му сада још више окреће леђа, јер сматра да је комунизам крив за најтежу економску кризу, која је створена. Зато се уопште не интересује за идеолошке проблеме и марксистичко васпитање, већ га интересује његов јадан живот и најгори услови истог, без слобода и права човека. Осећа се све веће скретања курса Скопља ка Београду и Србији.

По уклањању Крсте Црвенковског и његове групе, у Македонији сад играју прву улогу Лазар Колишевски, Киро Григоров, Александар Грличков, Ангел Чемерски, Благоје Талевски и Благоје Попов. Колишевски, Григорев и Грличков су и у првом плану комунистичке Југославије и Савеза комуниста Југославије, а тиме се и објашњава њихов став против Бугарске, јер би тамо изгубили у престижу. Уклоњени су из првог плана Никола Минчев, Стахил Гигов, Љубчо Арсов, Михаило Апостолски и многи други, у оквиру разних чишћења и због припадништва и везивања са разним групама и фракцијама, ван Македоније.

На прослави „Илиндена“ 2. августа 1974. Благоје Талевски је поновио да је Македонија створена уз помоћ комунистичке партије Југославије.

Јула 1974. под председништвом Чемерског одржано је велико заседање Централног комитета Савеза комуниста Македоније и других шефова и тела Македоније, у присуству секретара Извршног комитета Централног комитета Савеза комуниста Југославије Тоде Куртовића, у вези идеолошког успостављања чланства Савеза комуниста Македоније „јер се то чланство одбило од Савеза комуниста и уопште се не интересује за марксистичко васпитање“. Пре тога је градски комитет Савеза комуниста Скопља одлучио примену јачег марксистичког васпитања и верну примену Титовог писма и одредаба новог устава, ради сузбијања оних који коче самоуправни систем, а тих је много.

„Нова Македонија“ из Скопља је 22. 2. 1974. писала да „није озбиљно схваћена привредна ситуација у Македонији“.

• објављено је да се власти у Струмици не интересују за марксистичко васпитање и то отежава решење за просветне кредите. Такође у исто време преко штампе је објављено да се народ у околини Битоља, а нарочито у Габрову, Петрову и Ђевђелији не интересује ни за Савез комуниста ни за Социјалистички савез. У данашњој Македонији, 1975, српски народ не чита „македонску штампу“ и „македонске књиге“. Радио Скопље – на тражење својих слушалаца из Македоније – често даје српске народне песме и српску музику, а позориште у Скопљу – опет по тражењу гледалаца – ставља на репертоар дела српских писаца, а на првом месту Бранислава Нушића („Растко Немањић“, „Госпођа министарка“, „Др“ итд).

Народ Јужне Србије, српски народ, води и осећа неправду, коју су над њим извршили ВМРО, бугараши и комунизирани ВМРО-вци од 1944. до 1976. Три деценије је мали период за историју, али за једну генерацију значи много. Тај исти српски народ зна шта значи страна управа. Он је имао над главом Турке вековима, затим Егзархију, бугарске учитеље и свештенике, крвав терор ВМРО-а и комитаџија и најзад комунистичку тиранију. У току више векова провео је свега десетак година од 1929. до 1941. године слободног живота, али те су му године остале у најбољем сећању, оне му дају наду и снаге да издржи до успоставе слободе, јер му је доста лажне пропаганде, лажног убеђивања и лажних обећања.

Није чудо што се свуда и на сваком месту изражава осећај који није могло ништа да сломи. У Скопској Црној Гори комунистички македонствујушчи нису могли да поколебају чврст став српског народа: 60% народа носи српску шајкачу, 85% се презивају на „ић“, неколико основних српских школа одржавају српски дух и више цркава српску веру.

У Скопљу, Душановој престоници и данас се све назива српским именима и ако су комунисти званично сва имена прекрстили. Народ се служи српским језиком само 50% служби и власти примењују „службени македонски језик“. Једина српска гимназија није у стању да прими све ученике, који желе да уђу у њу, по жељи и ученика и родитеља. Где год је потребан специјалиста, стручњак и научник, тражи се Србин, исто тако у спорту, у техници и другим изражајима. У Штипу, Струмици, Куманову, Велесу, Тетову, Гостивару, Битољу, Ђевђелији, Дебру и другим местима су у живом сећању имена српских првака и њихових породица. Сви се сећају „лепих дана пре рата“. Охрид, највећи туристички центар Македоније, пун је Срба, ту се српски говори и осећа. Мештани употребљавају само српски језик и то им годи, јер од Срба опет живе.

Комунистички шефови признају да је Македонија створена од комунистичке партије и Тита. Значи са падом комунистичког режима ствари ће се поставити на своје место. Народ ће добити право да се слободно изрази, како би обезбедио свој опстанак и своју будућност. То је нада свих Срба, било да су из Србије, Јужне Србије, Војводине. Босне и Херцеговине, Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Крбаве, Славоније и других покрајина Југославије. Наравно по паду комунистичког режима прво ће се организовати српска национална територија и повући границе, како би се сви Срби нашли у безбедности.

 

 

Страни утицаји на Балкану

Балкан преставља природну везу Европе са Блиским и Средњим Истоком, у другом плану са Африком и Азијом. Због тога је велика његова стратегијска и економска важност. По свом географском положају Балкан је вековима вукао све странце, поготову освајаче, било што им је био препрека на путу освајања, било што им је требао као оперативна основа или као комуникациони правац.

Најважније подручје Балкана је област Скопља са Јужном Србијом. Називају је „балканским језгром“, јер ко влада том облашћу влада и Балканом.

Од краја XIX века европске велике силе почеле су да показују интересовање за стварање једне области на Балкану, која би увек могла да се користи као повод за интервенције. Та је област названа „Македонијом“, без да се помишљало на стварање неког македонског народа. Заинтересована је Немачка због продирања на Исток. Царска Русија ради силаска на топло море, а то ће наследити и комунистички Совјетски Савез. Аустроугарска да би доминирала Централном Европом и Балканом. Енглеска ради присуства у свима европским збивањима и због везе са Средњим Истоком. Француска је такође имала својих разлога да се интересује за Балкан, још од крсташких ратова до продора Наполеона у Далмацију. Једино Турска никад није помишљала да ствара Македонију, јер је знала да је Балкан освојила победом на Косову пољу, победивши Србију. У току целе окупације од пет векова. Турска је знала само за покорене српске, грчке и бугарске територије, а Јужну Србију је освојила од Србије. При крају своје владавине Турска је осетила да ће јој Србија поново бити опасна у будућности и зато је одлучила да искористи амбицију Бугарске, оснивањем Егзархата, ради сузбијања српског духа у Јужној Србији. Бугарској је то добро дошло.

Све велике силе које су имале интереса на Балкану користиле су ту бугарску амбицију, на штету интереса Србије и Грчке. Немачка, Аустроугарска и Царска Русија увек су подржавале Бугарску. Царска Русија у извесним моментима, можда је имала и осећаја за Србију, али је политички интерес увек превлађивао. У Балканском рату Бугарска је рачунала на лавовски део, али велики успеси српске војске а и њени (бугарски – прим. приређивача) слаби војни изражаји натерали су је 1913. да зарати са Србијом, Грчком и Црном Гором. ВМРО је био бугарска творевина, али после прве окупације 1915-1918, Бугарска више није могла да рачуна са том организацијом. Зато од 1941. до 1976. опет наставља чисту бугарску политику, без помињања „македонизма“. Ово је довело Бугарску од 1974. у отворен и тежак сукоб са комунистичком Југославијом, која наставља са Титовим планом велике Македоније, што је уперено против интереса Грчке и Бугарске. Иза комунистичке Бугарске стоји Совјетски Савез, коме такође одговара формула велике Македоније, што Брежњев и Громико вешто повезују са „одбраном социјалистичких интереса“ и „Доктрином Брежњева“ која је 1968. примењена у Чехословачкој. У 1976. се поставља више него икад потреба Совјета за војне базе у Македонији и луке на Јадрану. Сада постоји једна нова сила која се интересује за „балканско језгро“, а то су Сједињене Америчке Државе са Северо-атлантским пактом. Од 1960, за Балкан се интересује и једна трећа светска сила, комунистичка Кина, која је узела под окриље комунистичку Албанију.

Тако Балкан опет улази у први план светског интересовања, а у њему кључно место заузима „македонско питање“. Даљи развоји ће донети и нове догађаје, али једно је тачно – Јужна Србија, данашња Македонија, увек је била и остала српска национална територија. Српство не може и не сме да је изгуби, јер ту станују Срби и то подручје је српска колевка.

Турци су били поштенији од осталих. Кад су 1912. изгубили рат и доминацију на Балкану они су кроз уста председника општине Скопља Решад беја рекли краљу Петру I: „Пет векова је како су овај град Отомани од Вас отели мачем. Сада се ратна срећа окренула Вама, против отоманског оружја. То што смо мачем узели, мачем и предајемо. Од кога смо узели томе и дајемо“. Тиме су признали да су Скопље и Јужна Србија српски.

По пробоју Солунског фронта 1918. Французи и Енглези спасли су Бугарску, јер нису дозволили Србима и Грцима да уђу на њену територију и да је окупирају. Бугари су 1941. опет били уз Немце и против европских савезника.

У току Другог светског рата уништене су све моралне вредности у свету, уз свесну или несвесну помоћ двојице несавесних државника Черчила и Рузвелта. Тај рат донео је највеће зло старој хришћанској цивилизованој Европи. Међународни комунизам је добио од савезника одрешене руке да успостави свој поредак у Централној и Источној Европи и већем делу Балкана. српски народ је опет бачен у једно ново, незаслужено, ропство. Бугарска је опет спасена од новог заштитника, Совјетског Савеза. Усташе су постали Титова „ослободилачка војска“, а бугарска фашистичка војска „народна ослободилачка војска“. Обе помогнуте од борних кола маршала Црвене Армије Толбухина завеле су нов комунистички поредак на Балкану. Ђенерал Дража Михаиловић и српски народ су избрисани из списка савезника, створена је комунистичка федеративна Југославија, а уз њу и република Македонија од наше горде Јужне Србије. Нико није дозволио Србима да слободним гласањем изразе шта желе и да сами одреде своју судбину. Они су 1944-45. доживели најбестиднију издају у историји, нису признали и не признају створено стање, настало после неморалне трговине са државама и народима. Српски народ је знао да живи у слободи, знао је да робује, али је знао и да се бори за повратак слободе. Он је стекао искуства, која ће знати да користи. Ток историје се не зауставља, доћи ће опет дани слободе за српски народ и за толике поробљене народе Европе и целог света. Ми Срби у слободи, као прави легитимни представници поробљеног Српства, дижемо свој глас и тражимо правду, успоставу демократије, самоопредељење народа и права човека.

 

 

Закључак о српском карактеру Јужне Србије

Из овог дела, које је засновано на историји, веродостојним и провереним подацима, на истини и неоспорној стварности, без икаквих шовинистичких побуда, сваки човек добре воље, непристрасан и демократа по убеђењу, моћи ће да види да је Јужна Србија, данашња Македонија, била и остала српска земља. Кад народ Јужне Србије буде имао прилику да слободним и јавним гласањем изрази своју вољу он ће то учинити, да би манифестовао своју жељу да се врати у окриље мајке Србије.

Срби никада нису тражили туђе, али нису давали своје. Балкан је једно од најлепших подручја света, његови становници имају све услове да живе у миру и деле радости, добра и благостање истог.

Између Срба, Грка и Румуна увек је било разумевања, осећаја и пријатељства. И Словенци имају исте осећаје. На њих би требало да се угледају Бугари, Хрвати и Албанци, који желе увек да грабе територије од других и да намећу вољу која се заснива на сили и обмани. Сваки народ може да живи у својим границама у миру и благостању. Идеал човечанства је демократија, кроз њу могу да се стварају и шире заједнице народа. Није искључено да ће у будућности, после пада тоталитаризма доћи и до ширих заједница, по примеру Сједињених Америчких Држава. У Европи је јак покрет за стварање Уједињене Европе, а почетак за то је Европска Економска Заједница, или Заједничко Тржиште и Европски Савет, са Европским Парламентом у Штразбургу.

 

 

 

Петар М. Милосављевић, Јужна Србија, Мелбурн, 1976, стр. 145–166.