Српско наслеђе, број 10, октобар 1998, Васа Казимировић: Нискост ропских душа

Велики рат: Припадници Централних сила: Немачка, Турска, Аустрија и Угарска. Натпис се налази у неколико верзија: „Желимо да победимо и ми морамо победити!“, „Много непријатеља, много части...“, „Нека Бог казни издајничку Италију“... пропагандна дописница из 1915. године Фото: Архива, Еуропеана

Велики рат: Припадници Централних сила: Немачка, Турска, Аустрија и Угарска. Натпис се налази у неколико верзија: „Желимо да победимо и ми морамо победити!“, „Много непријатеља, много части…“, „Нека Бог казни издајничку Италију“… пропагандна дописница из 1915. године Фото: Архива, Еуропеана

За разлику од Чеха, из Осмог (прашког) корпуса аустроугарске војске, борци Тринаестог (загребачког), никад се нису предавали, најчешће се борећи до последнјег метка. Беч је овако рачунао, гурајући Хрвате, Словенце и Личане против Србије: ако наши пукови победе, нема шта да бринемо, а ако србијански пукови потуку наше, код словенског живља Монархије остаће страшна мржња на Србију. И заиста. Како пише Душан Николајевић, „Хрвати, опљачкани и деградирани и пред Бечом и пред Пештом, пуцали су на свој Исток, а Личанин, који у Аустрији може бити само пандур или подерани исељеник, бранио је своје господаре! Уместо да на аустријску објаву рата Србији одговоре крвавим незадовољством, аустријски Словени кренули су на Србију с ропском мржњом“

 

За разлику од Чеха, из Осмог (прашког) корпуса аустроугарске војске, борци Тринаестог (загребачког), никад се нису предавали, најчешће се борећи до последнјег метка. Беч је овако рачунао, гурајући Хрвате, Словенце и Личане против Србије: ако наши пукови победе, нема шта да бринемо, а ако србијански пукови потуку наше, код словенског живља Монархије остаће страшна мржња на Србију. И заиста. Како пише Душан Николајевић, „Хрвати, опљачкани и деградирани и пред Бечом и пред Пештом, пуцали су на свој Исток, а Личанин, који у Аустрији може бити само пандур или подерани исељеник, бранио је своје господаре! Уместо да на аустријску објаву рата Србији одговоре крвавим незадовољством, аустријски Словени кренули су на Србију с ропском мржњом“.

Како су се држали Јужни Словени, припадници аустроугарских јединица које су у лето 1914. године кренуле да поробе Србију, униште је као државу, можда најбоље илуструју подаци о броју одликованих војника и официра – Хрвата, муслимана, Словенаца, па и Срба – за подвиге у том походу. Само за „јуначко држање“ у Мачви, 1. новембра 1914. године, одликовано је на стотине Јужних Словена разним медаљама и орденима, а на стотине је унапређено у „корпорале“, „фелдвебеле“ и „цугсфирере“… Неки су добили и највиша одликовања која су уопште постојала у царству Хабсбурга – Орден витеза Марије Терезије, који је одликованом аутоматски доносио баронску титулу, аустријско, односно мађарско племство. Међу онима који су проглашени за витеза Марије Терезије за показано јунаштво у рату против Србије 1914. године налазио се и поручник Гојкомир Глоговац, Хрват из Билећа.

 

Како је митраљезац Гојкомир добио баронску титулу

У борбама код Љига, Глоговац је учествовао као заповедник митраљеског одељења 3. батаљона Друге босанскохерцеговачке пешадијске регименте. У једном тренутку, он се са својим митраљезом нашао сам пред јуришајућим Србима, војницима Моравске дивизије II позива. Кад су му се српски војници приближили на неких стотинак корака, он је отворио ватру… Како се износи у једном зборнику објављеном у Бечу, а на основу службених аката, испред Глоговца и његовог митраљеза избројано је после повлачења јединица Моравске дивизије са тог положаја, преко 400 лешава српских војника

 

 

Полазак у поход на Србију: „Биће то лака летња шетња!“

Пишући о Јужним Словенима у аустроугарској војсци, учесницима у рату против Србије, Јован Бањанин је, у једном чланку објављеном 27. маја 1915. године, рекао да су се они „борили храбро“, да им је то „с лицемерном хвалом и злурадошћу признавано у Аустрији“, а с болом у души истицано у Србији, и да у томе „лежи највећа трагика овог рата за све нас Јужне Словене, нарочито за нас Србе…“

У односу на Чехе, мобилисане у Осми корпус (прашки), Јужни Словени су се најчешће тукли до последнјег метка и много пута одбијали да се предају српским војницима чак и кад би им преостало само хладно оружје… Такво њихово држање било је, поготову код Хрвата, резултат и планског распламсавања мржње према Србији.

Што се тиче Срба са територије Аустроугарске, припадника царско-краљевских корпуса, они су били, према наводима у једном извештају Министарства војске Краљевине Србије, састављеном после Церске битке, по четама измешани са Хрватима и Мађарима, држани су врло строго и стрељани су за најмању погрешку. Услед тога, и они су углавном послушно и беспоговорно извршавали свако наређење и тукли се и сами док год су им то снага и оружје дозвољавали… Само су се појединци, ређе мање групе, усуђивали, већ и због фамилија код куће, да пребегну на српску страну, односно да се предају без борбе.

Узимајући под лупу Хрвате и њихово држање у рату против Србије 1914. године, Никола Ђурђевић је написао:“Широке масе народа хрватскога ишле су са истим одушевљењем у свети бој за уништење народа српскога као и широке масе народа мађарског и немачког. Са истим свирепством убијали су српске жене и нејачад, палили српска села и пљачкали српску имовину. Лелек и јаук српске сиротиње није гануо ни могао ганути камен-срце њених крвних непријатеља, а оглушиле су се томе лелеку и јауку и оне странке, у којима су седели људи, који су били крв њене крви, али које су подупирале политику крвних непријатеља народа српскога и ако су до тог времена исповедале идеју народног јединства…“

 

На српску браћу, препуни ропске мржње

У „Политици“, у броју од 1. августа 1914. године објављен је чланак на тему „употребе“ Јужних Словена од стране Аустроугарске у рату против Србије („Аустрија је гурнула Словене на Србију“), у којем је истакнуто да је Аустрија правила овакав рачун: „Ако наши словенски пукови победе Србију, онда нема шта да се брине. Али ако Србија потуче њих, онда ће код тих потучених аустријских Словена остати страшња мржња на Србију…“

Услед свега реченог о држању Јужних Словена у рату против Србије 1914. године, и посебно услед њиховог управо несхватљиво суровог и нељудског односа према цивилном становништву, у Србији је, крајем 1914. године, разочарење у „браћу“ преко Дрине, Саве и Дунава било – опште. У листу „Пијемонт“, у броју од 20. 1. 1915, Душан С. Николајевић је писао:“У овоме страшном рату најгори су били Словени из Аустрије, они за чију слободу Србија, после два рата (мисли се на балканске ратове, пр. а.) и уђе у ову борбу. То је њена трагичност… Ружна и цинична Монархија успела је да затрује добре нагоне Словена. И Личанин, и Хрват, и Словенац, и Војвођанин, и сви остали, показали су у овоме рату једну ниску мржњу на земљу слободе… Хрвати који не изилазе из ванредних режима, опљачкани и деградирани и пред Бечом и пред Пештом, пуцали су на свој Исток, а Личанин, који у Аустрији може бити само пандур или подерани исељеник, бранио је свога госу… Уместо да на аустријску објаву рата Србији одговоре крвавим незадовољством, аустријски Словени пошли су на Србију с ропском мржњом…“

 

Како је Јелачићев пук збрисан са лица земље

С каквом су мржњом јуришали Јужни Словени у аустроугарској војсци, изузев Срба, на положаје српске војске, како су кидисали на српске војнике, по правилу никад им не дајући „пардона“, видело се то свуда, на свим местима на којима су вођене борбе 1914. године. Само кад би били сасвим разбијени, и кад би им преостало још једино да изаберу смрт или да се предају, они су дизали руке увис… Такав је случај био пред Београдом, у децембру 1914. године, у оним жестоким борбама на Торлаку, где је свој гроб нашао највећи део 79. Јелачићевог пука аустроугарске војске. У овом пуку, састављеном највећим делом од Хрвата, а који је био остављен да штити одступницу главнини аустроугарске војске која је напуштала Београд, било је нарочито много Личана. Засипани артиљеријском ватром са српске стране без престанка, они су решили да се предају тек кад их је на ногама остало још само неколико стотина…

Разочарење у Србији у Јужне Словене постало је потпуно кад се сазнало за злочине које су они, заједно са мађарским и аустаријским војницима, починили у Мачви над цивилним становништвом. Упадајући у села попут војника Џингис-кана, истеривали су из кућа читаве породице, не обзирући се на узраст и здравствено стање, да би их затим везане конопцима, које су носили са собом, гонили испред себе кад су наступали према положајима српске војске. Тако су поступили, између осталог, у селу Лешници, где су, претходно, убили више сељака, сељанки и деце… Према извештају учитеља Вел. Јонеића, међу становницима Лешнице, који су употребљени као живи заштитни зид налазило се и више жена са децом која још нису била проходала.

Други босанскохерцеговачки пук сматран је најбољом борбеном јединицом аустроугарске војске. Припадници овог пука понели су 42 медаље за храброст – највише у читавој армади. Други пукови добили су седам-осам ових ордена. Златна медаља за храброст била је ретко одликовање, па ипак красила је груди 106 солдата из Босне. А 33 хиљаде разних одликовања, добили су Бошњаци из Беча и Пеште, за храбро држање у борбама против Србије.

Перо Блашковић, командант батаљона у Трећој босанскохерцеговачкој регименти у лето 1914. године, изнео је у својим успоменама да су његови војници, и уопште сви припадници његове регименте, у рату против Србије показали да спадају међу најбоље војнике на свету.
Повратак из похода на Србију: Поћорекови војници после пораза, напуштају своју „лаку шетњу“. Биће то нови повод да „храброст“ искале на босанским Србима

Већину у Блашковићевом батаљону, па и регименти, чинили су муслимани и Хрвати, први углавном из Тузланског округа.

Пун хвале за храброст својих бораца, Блашковић није могао да прећути да су и они, као и војници других аустроугарских јединица, починили у Мачви, посебно у Шапцу, многа зла. Делом што су то сами хтели, а делом што им је то било заповеђено… Шабац је, наиме, био први град у који су ушле аустроугарске трупе и, истовремено први град у којем је пљачка била наређена. Улазећи у Шабац са својом јединицом, у зору 18. августа 1914. године, Блашковић се суочио са језивом сликом…

„Свугдје смо наишли на каотичан неред. Тако пијано стање војске у једном освојеном граду нисам могао ни замислити. Док смо марширали улицама прилазили су војницима и официрима пијани санитеци и трењаки па су им нудили вина, женских ципела, рубља и шешира, дјечјих играчака, крзна и тепиха, све то опљачкано по домовима одбјеглог становништва…“

 

Вражја дивизија против Дринске дивизије

Наводећи примере „јуначког држања“ Хрвата и муслимана из своје јединице при нападима на положаје српске војске, Блашковић је поменуо и Гвида Стипетића, активног поручника, који је са исуканом сабљом повео своју чету на јуриш на једној висоравни између Горње Врањске и Церовца. Кад је он пао, освета Босанаца над Србима била је – „врло тешка…“

Као главни доказ за велику борбеност Хрвата и муслимана у сукобима са српском војском, Блашковић је навео податак да је од око 80 официра и 3 хиљаде војника његове регименте – половина официра и око 1200 војника остала на бојном пољу у Мачви…

Међу трупама аустроугарске војске које су се с нарочито великом жестином устремљивале на српске војнике налазила се и 42. домобранска дивизија из Загреба. При другом преласку преко Дрине, 2. септембра 1914. године, она је пуна три дана као фанатизована налетала на ровове српске војске на Ади Курјачици, настојећи да се пребаци на десну обалу Дрине и да дејством долином Јадра потпомогне акције трупа јужно од Лознице и северно од Лешнице. Она је нанела велике губитке јединицама Дринске дивизије II позива, које су јој се овде супротставиле. На српској страни пало је 9 официра, 6 подофицира и 550 војника…

У саставу ове аустроугарске дивизије, јуришао је на српске положаје и Јосип Броз, касније назван Тито, у то време припадник 10. чете 25. пуковније. Шта је тада све доживео и преживео, он о томе није никад хтео да говори, ништа није казао чак ни свом биографу Владимиру Дедијеру.

„Чињеница је“, изјавиће Дедијер после његове смрти, „да је Тито избегавао да ми говори на питања о свом учешћу у Првом светском рату. Он помиње како је био у 25. домобранској пуковнији и онда прескаче првих шест месеци рата и говори о Петроварадину…“

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed