Печат, 27. 3. 2026, Божидар Зечевић: Западна граница православља: Книн постаје српски град [IV]

Манастир Крупа, 1317. Фото: Светиње Браничева, Wikimedia Commons

О двеста година апсолутног континуитета српског православља у Далмацији пре навале Турака

Вратимо се сада временима када су српски манастири Крупа, Крка и Драговић за време Котроманића као настављача немањићке традиције учинили да православна васељена ухвати дубљег корена у земљама око река Крке и Цетине, у Далмацији. Када су после 1360. дакле знатно пре пропасти српског царства, велике масе Срба из Босне и Старе Србије прелазиле у Далмацију „народ је српски ту нашао браћу своју, ма и притешњену од латинштине, а нашао је ту и цркава и манастира од куда је он црпио духовну снагу да одоли туђину и да се кроз вијекове послије уздржи у вјери и народности својој“, пише свети владика Никодим Милаш, ослањајући се на још старији извор, далматинског епископа Симеона Кончаревића из XVIII и низ страних, углавном млетачких и католичких извора (Никодим Милаш, Православна Далмација, Нови Сад, 1901, стр. 135 passim).

Од Велебита до Котора

„Најзначајнија је била и јест 1350. година када у Скрадину влада у име малољетнога сина кнегиња Јелена, сестра српскога цара Душана“ која је „на двору имала и свога духовника, којега љетопис зове калуђером Рувимом (Руфинь)“, који је са још двојицом сабраће задужбине српског краља Милутина, из манастира Арханђела Михаила и Гаврила поврх Христовог гроба у Јерусалиму, донео прегршт Свете земље да га положи у основ најзападније православне обитељи коју буде засновао. Био је то манастир Крупа у Босни, којем је темељ ударио Милутин 1317. а довршио следећи српски краљ Стефан Дечански и укрепио његов син Душан 1345.

Манастир Крупа је сигурно постојао још 1494. када га је богато даровала српска деспотица Ангелина са сином, деспотом Јованом и о томе издала свечану грамоту где се помиње оснивање манастира 1317. и његова обнова 1345. Због честих ратова у Угарској, ова братија се преселила у долину Зрмање у Далмацији, у близину већ подигнутог манастира Крке, због „живог уплива на Далмацију светосавске цркве и велике побожности и оданости православној вјери Немањића… А не треба заборавити ни то да се у XIV вијеку спомињу у данашењем велебитском подгорју („српски васали“) поданици обровачкога дворца на земљама око данашњег Жегара (извјештај Пјетра Лоредана од 24. априла 1423), да је, дакле, ту било српског народа у томе вијеку и да су они калуђери из босанског манастира Крупе могли тада доћи као међу своје у поменуто данашње велебитско подгорје, те нови манастир саградити… Далматинска кроника биљежи да је 1371. прешло у Далмацију много српског народа и да су заузели на бријеговитим странама Далмације („prendono sede vele nostre terre montane“). За 1373. годину Фарлати спомиње да је тога народа било толико на граници Босне, спријемна за пријелаз у Далмацију да су на се обратили пажњу у папе, јер су били православне вјере („Vlachi schismatici“) (исто, 120,124 passim).

„За год. 1375. Луције (исти онај Lucis, кога данас крема сплитских повјесничара држи за „оснивача хрватске повијесне знаности“ Б. З) наводи да је много тога народа заузело било земље около Трогира и да је градска муниципија морала силом запријечити да не заузму и сам Трогир. Вјештина тих босанских Срба у Далмацији у радњама била је толика да су се становници неких приморских градова чаки отимали да би се међу њима настанили. Шибенска муниципија је 25. фебруара 1383 забранила улаз у град тим босанским Србима али је морала одмах и опозвати ту забрану јер су јој се многи грађани противили. И за кратко вријеме ти босански Срби имали су важан глас у свим јавним дјелима и Задра и Шибеника и Обровца и других важних далматинских мјеста. Овим сеобама босанских Срба у Далмацију било је за мало година спремљено (босанском краљу Б. З) сигурно земљиште. Кад су у највећем јеку били унутрашњи немири и у Мађарској, Твртко (Котроманић, Б. З) одлучи да изведе своју намјеру са Далмацијом. Почне с Клисом, који лако освоји, а затим му је пут био лако отворен у сву Далмацију. И збиља, 1390. Твртко је био господар све Далмације од Велебита до Котора, осим једнога Задра и Дубровника са околином“ (на истом месту).

Тврткова тврђава

Тако на сцену ступа нови господар, краљ Твртко I Котроманић (1338-1391), који се на Митровдан 1377, крунисао у манастиру Милешеви, над моштима Светог Саве, за краља „Срблиємь и Боснě и Поморих и Западнимь Странамь“ и као потомак Немањића „по танкој крви“ узео „прво име“ Стефан. Био је православни Србин. У политици је, међутим, бирао курс према околностима. Никад, међутим, на штету Српства и православља, за шта је, као прави Немањић, радо плаћао високу цену. „У време српских сеоба под Твртком утврдиле су се биле још јаче у Далмацији оне српске насеобине, које су почеле биле прије 100 година, а које су се оснажиле биле около половине овога вијека. Од Тврткова доба Книн постаје српских мјестом. Кад је Твртко освојио тај град, пише Фарлати, и не могући га ставити ни међу херцеговачке ни међу босанске градове, а завладао је био и дијелом Србије (Rasciae), згодним уписати тај град међу српске градове, и од тога времена Книн заузима мјесто међу српским градовима“ (исто, стр.144).

Титула „краљ Срба“ наводи се обавезно на првом месту у целој династији Котроманића почев од њеног родоначелника до последњег изданка. „У својим прерогативима (владарским овлашћењима) и он и његови насљедници представљали су се на овај начин:

– Стефан Твртко I Котроманић 1378: „Ја, у Исусу Христу благовјерни и Богом постављени Стефан, краљ Србљем Босне, Поморја и Западних крајева…“

– Стефан Дабиша (Котроманић) 1392: „Ја, Стефан Дабиша, по милости Божјој краљ Срба, Босне и Поморја…“

– Стефан Остоја (Котроманић) 1398: „Ја, Стефан Остоја. по милости Господа Бога мога благовјерни краљ Срба Босне, Поморја, Захумља. ‘Доњих крајева’, Усоре, Соли, Подриња, ‘Западних крајева’, Завршја итд“.

– Краљ Стефан Томаш (Котроманић) 1444: „Ја…господин краљ Стефан Томаш … по милости Божјој… У име Оца, Сина и Св. Духа Стефан Томаш, по Божјој милости краљ Срба Босне, Поморја, Захумља…“

– Краљ Стефан (Томашевић) 1461: „По милости Божјој, ми, господин Стефан Томашевић, краљ Срба Босне, Поморја, Захумља…“. „Био је и деспот Србије“.

(Саставио др Драган Ђокановић, 08.03.2026).

Од свих Котроманића само последња двојица бејаху католичке вере, док су се сви остали строго придржавали канонског православља како им је у наслеђе оставио родоначелник Твртко и митрополити дабробосански, како им је по реду спадало.

„За његово вријеме и православна се вјера јаче утврдила у Далмацији и чвршћи је коријен ухватила ту православна црква. Твртко је велики поштовалац и бранилац те вјере био. Наш љетопис (Кончаревићев, Б. З) биљежи да ‘краль Стефанъ Твердко бяше орудіе Божіяго Промысла ради утвержденія нашея святыя православныя вѣры въ нашемъ отечастві’. Наводи тада да су Турци напали били и на Босну, али како их је босанска војска исте 1389. потукла до ноге“ (Упади турских снага забележени су 1386. године, а први велики бој одиграо се 27. августа 1388. године код Билеће, између османлијских пљачкашких одреда предвођених Лала Шахином, који је водио Османлије у победи на Марици 1371. године, и одреда Краљевине Босне које су предводили Влатко Вуковић и Радич Санковић. Окончала се потпуним поразом Османлија у коме се и сам Лала Шахин једва спасао бекством, док су губици у победничким редовима били незнатни Б. З).

„Сувремено да је друга босанска војска славодобитно продрла преко ријеке Цетине све до Јадранског мора ‘И ради воспоминаниа“ продужава љетопис ‘славни победи над Турками, благочестиви Стефанъ Твердко возблагодари Господу новы церкви въ славу и честъ Христа Спасителя на рѣцѣ Цетини’. „Ови је без сумње она црква који 1512. Турци разорише, а чије се рушевне и данас виде на врелу Цетине и коју данас зову ‘Св. Спас“. Ради ове цркве, коју фратри на силу отеше, борили су се дуго православни Цетињани, док исти фратри не измамише у априлу 1699. проведиторски декрет д тобоже они имају право на ону порушену цркву, а не православни. Сили се православни Цетињани морадоше покорити премда су свјесни они и данас да је то њихова црква, коју ће они прије или послије морати добити за православље“ (исто, стр. 126-127). Рушевине ове „франачке цркве по стилу (касна готика)“ и данас стоје на врелу Цетине, око које су се и у последњем рату (1992-1995) гушали борци Српске Крајине са „бојном Чавоглаве“. Какав ће бити крајњи исход још не знамо.

Манастир Драговић израња из воде

После Тврткове смрти и млетачког „преузимања“ његове Далмације, хронике помињу још три сеобе српског народа преко Цетине. Једна почетком 1394. „када су Турци били ударили на Стефана Дабишу и продрли били са неколико страна у Босну, пљачкајући и гонећи народ, те је много тога народа пребјегло у Далмацију и продрло до кора около Спљета. Друга 1397. године када је за владања у Босни Дабишине удовице Јелене послао Бајазит на Босну јаку војску… Овога пута народ, који је прешао из Босне у Далмацију населио је четири мјеста около Книна: Книнско поље, Голубић, Пађене и Полачу. За трећу сеобу, која је била између 1413. и 1417. дознајемо из извјештаја далматинског проведитора Антонија Контарини од 28. децембра 1418. својој влади у Млецима, гдје каже да је од тога народа регрутовао 5.000 добрих војника, који ће осигурати коначну побједу млетачког оружја над Мађарима… При првој од сада поменутих сеоба основан је манастир Драговић… пет година кашње него што је основана била црква у част Вазнесења Господњег на врелу Цетине: а кад узмемо у обзир, какав је положај заузео онај латински спљетски арцибискуп наспрам православног народа онога краја, ми вјерујемо, да је исти манастир служио на утјеху околног православног народа, као што љетопис наш каже“ (исто, стр. 150).

Овим је започет нови процес насељавања српског народа у далматинском ареалу који је довео до значајног учешћа српских ратника у борбама Венеције и Хабсбурга против Турака, који ће их изнети на глас као одлучни фактор одбране хришћанског Запада против надируће отоманске силе. Силом ратних прилика однос Запада се донекле променио и постао нешто подношљивији према Србима и њиховој вери. „Сеобе Срба у Далмацију, почињући од пошљедњих година XIII вијека, слиједе такорећи непрестано и већ до половине XIV вијека, а и прије још. Толико је српског народа доселило у Далмацију да се већ и православни манастири туда подижу, а постају нове српске православне општине у Скрадину, Брибиру и Клису, поред старијих грчких општина Спљета, Задра, Шибеника и Макарске, а при крају истог вијека постају општине книнскопољска, пађенска, голубићка, полачка и цетинска“, наводи Милаш (исто, стр. 157).

Свуда из истог разлога, кога добро илуструје документ који је пронашао вредни чувар наше народне старине професор Грујић у венецијанском архиву: писмо дужда Франческа Фоскари од 20. децембра 1420. године задарском кнезу Александру и тамошњем капетану Марку, у коме се нарочито наглашава: да је усељавање Срба у њихове области врло корисно – quia concursus… ad terras nostras Dalmatie est utilissimus, не само за државну власт – pro nostro dominio – него и за млетачке поданике, староседеоце у тим земљама – pro subditis et fidelibus nostris dictarum patrium (курзиви ауторови – Радослав М. Грујић, Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове, Београд, 2020, стр. 95). О томе, међутим, другу страну медаље открива фатум манастира Драговић, који је шест векова стајао на стражи православља и хришћанства уопште. Данас лежи потопљен реком Цетином, као и последње српско село Кољани, чије је плодно земљиште одузето, а становништво највећим делом отерано са своје родне груде. Манастир је поново изграђен подаље од Цетине и данас у њему живе последња три монаха.

Нова хрватска власт нашла је да баш ту прокопа акумулационо језеро ХЕ Перућац, расели све српско становништво (1400 домова) и потопи манастир Драговић, чији зидови и олтар израњају из воде за време сваког сушног периода да сведоче о трагичној судбини српског света у данашњој Далмацији.

Божидар Зечевић

Печат, Број 877, 27. март 2026. године