Покрет за одбрану Косова и Метохије, 5. 11. 2025, Митра Рељић: Болница у Грачаници

„Клинички“ болнички центар Приштина у Грачаници Фото: Euronews Srbija, screenshot

Прилично фреквентан простор на ободу Грачанице више од две и по деценије препознатљив је по монтажним баракама и тесним гвозденим контејнерима – конзервама, како су их називали Срби, ту смештени непосредно по Мартовском погрому 2004. године. Надомак контејнера су плаво-беле металне бараке – нека врста скромне ратне болнице отворене заслугом Грка 1999. године која је понела лепо име „Симонида“. Ту су отпочели рад из Приштине избегли здравствени радници, након што су тројицу њихових колега погромаши усмртили, а двојицу отели.

„Ја сам из породице поморских капетана, знам где ми је место кад брод тоне“ – одговорио је начелник Хируршке клинике, професор Андрија Томановић на упозорење своје сараднице да мора напустити Приштину. Поред свега, наду је подгревала чињеница да је у својој витешкој каријери спасао и животе хиљаде Албанаца. Слично су размишљали и остали његови састрадалници чија су имена исписана на белој мермерној плочи – подсетнику на њихов усправан живот и жртву, постављеној при улазу у једну од барака. Кад год се сетим страшних погибија својих суграђана – Лековића, Младеновића, Стаменковића, Ристића, Вујовића…, те одвођења у неповрат Томановића, Недељковића, Симовића, Секулића…, сетим се и тога да су Албанци гласније правдали своја злодела него што смо их ми осуђивали. Кад год ми у сећању искрсне Саша Перенић, брат отетог Ранка, како се у центру Грачанице надвикује са својим болом, Јованке из Сливова, мајке отетог Живојина Павића, па Добриле Стевић из Новог Бадовца, мајке Славишине, Дивне Славковић из Рабовца са фотографијом у руци свог супруга и домаћина Драгољуба, Надице Недељковић, супруге отетог Светислава, Љиљане Вукмировић, супруге Драганове и толиких других који су првих година протектората с фотографијама својих најмилијих тумарали од немила до недрага (чине то и данас), увек искрсне и питање: како смо тако тихо одлазили и умирали?

Онда кад држава беше окупирана бригом како да се додвори хашким џелатима, а престонички новинари – западни „извођачи радова“ на терену с пуно жара трагаху за масовним гробницама у којима су, унапред се и „поуздано“ знало, одреда албански цивили, схвативши да су сасвим остављени, косовскометохијски Срби су, уместо протестом и отпором, па „коме ум за морем, коме смрт за вратом“, реаговали ћутањем и избегличким колонама. А могао се спасити макар понеки живот. На памети ми оно што је урадио Раиф звани Рајко, храбри Ром из Косовске Каменице. Пошто су му киднаповали сина и брата, Рајко је пресрео прва три Албанца, склонио их на тајно и безбедно место, хранио и чувао све док његове најближе нису вратили, Рајко јесте одлежао у затвору, али су његови брат и син остали живи. А шта је тек могла држава! Сетићемо се да није, попут Рајка, морала да их пресреће; у рукама је имала довољно терориста да врати највећи број киднапованих.

Онда кад држава беше окупирана бригом како да се додвори хашким џелатима, а престонички новинари – западни „извођачи радова“ на терену с пуно жара трагаху за масовним гробницама у којима су, унапред се и „поуздано“ знало, одреда албански цивили, схвативши да су сасвим остављени, косовскометохијски Срби су, уместо протестом и отпором, па „коме ум за морем, коме смрт за вратом“, реаговали ћутњом и избегличким колонама. А могао се спасити макар понеки живот. На памети ми оно што је урадио Раиф звани Рајко, храбри Ром из Косовске Каменице. Пошто су му киднаповали сина и брата, Рајко је пресрео прва три Албанца, склонио их на тајно и безбедно место, хранио и чувао све док његове најближе нису вратили, Рајко јесте одлежао у затвору, али су његови брат и син остали живи. А шта је тек могла држава! Сетићемо се да није, попут Рајка, морала да их пресреће; у рукама је имала довољно терориста да врати највећи број киднапованих.

 

Отад па до данас, свачег су се запослени у „Симониди“ нагледали. Доживљавали и то да им Нато криминалци, свикли да се, не би ли преусмерили кривицу, после терористичких аката својих штићеника обрачунавају са Србима, из болничког кревета отимају тешко рањеног српског младића. Слика згаженог чаршава, пресечене цеви за инфузију и безочно ишчупаног катетера из тела рањеног Небојше Стојановића те прве недеље јуна 2000. године (само у тој недељи, поред ко зна колико рањених, усмрћено је осам Срба, међу којима и Милош Петровић, дете од четири године) до данас ми је у живом памћењу. А свима нам је у свежем сећању грозничави дрхтај маленог тела, у грачаничку болницу довезеног, једанаестогодишњег Стефана Стојановића из Готовуше, пострадалог заједно са презимењаком Милошем од руке албанског „чувара реда“ на Бадњи дан 2023. Небројено је ванредних несрећа са којима су се, уз редовне послове, здравствени радници у Грачаници сусретали.

Уз Руску војну болницу у Косовом Пољу, било је то једино место у којем су се рађала српска деца, збрињавали рањени и лечили болесни. Руску су вандали 2004. спалили а ова је, не би ли се јавност изван покрајине обманула, „унапређена“ у Клиничко-болнички центар. Два клиничка центра – у Грачаници и онај у Косовској Митровици – куд ћеш више и боље – помислиће свако неупућен у жалосне здравствене прилике на Косову и Метохији. После више узастопних обећања, Александар Вучић је за говорницом Скупштине 2021. године изјавио како је за изградњу Клиничко-болничког центра у Грачаници издвојено шест милиона евра. Будући да „што обећа, он и испуни“, грађани у остатку Србије су уверени у то да се народ на Косову и Метохији одавно лечи у новој и скупо опремљеној болници. Кад би се неко и пожалио на услове рада и недостатак опреме, увек се, нажалост, и међу овдашњим лекарима нашао онај који би, демонстрирајући оданост вођи, то хитро демантовао. Нема веће штете и несреће од оне коју ће нам, вођен личним интересом, приредити онај који овде живи. Кад виде колону „хероја“ која корача ка Новом Саду тобоже представљајући Србе са Косова и Метохије, многи ће помислити: тако вам и треба, боље и нисте заслужили!

„Клинички“ болнички центар Приштина у Грачаници Фото: Euronews Srbija, screenshot

Бараке су у међувремену оронуле, а унутрашњост болничког простора са тесним ходницима који служе за одлагање инвалидских колица и друге опреме, али и за боравак дежурних медицинских радника, као наручен је ентеријер за филмску причу о остављенима и заборављенима.

Поред неописивих услова у којима раде, недостатак медицинског кадра највећи је проблем „Клиничко-болничког центра“ у Грачаници. Примера ради, у њему је запослен један једини грудни хирург који петнаест дана у месецу „опслужује“ болесне са читавог простора Косова и Метохије, будући да стручњака тог профила косовско-митровачка болница нема. У тих петнаест дана са њим је на задатку и један једини анестезиолог, па кад због хитног случаја мора да отрчи на Гинеколошко-акушерско одељење у суседну бараку, за операцију већ припремљен пацијент на Хируршком одељењу мора сачекати следећи дан.

Светла тачка у описаним околностима јесте несебична пожртвованост, професионалност и љубазност запослених у овој болничкој установи – почев од лекара преко медицинских техничара и сестара, па до сервирки и радница које настоје да и у таквим условима одрже чистоћу. На Хируршком одељењу под управом доктора Драгана Перића, дечијег хирурга, сваког пацијента стрпљиво ће саслушати проф. Јовица Васић, једнако као одељењски лекар Никола Митровић, анестезиолог Бобан Токић (као што ће то, у својој смени, учинити проф. Слађана Трпковић), потом одговорити на постављена питања, а сутрадан по операцији подробно образложити оно на шта се током хируршког захвата наишло. Ретко где ће пацијент доживети да се, за сваки случај, три пута проверава на шта је алергичан, поготово то да му се при уручењу отпусне листе детаљно објасни даљи ток лечења и поступања. А још ређе да га насмејана сестра Биља васцелу ноћ обилази, понамешта и пита боли ли, а сестра Верица, девојчурак из Преоца, уредно пакује ствари, па, доводећи га у нелагоду, увежбано закопчава и обува као да је и то неопходан део њеног посла. Како би тек да имају нормалну болницу!

Проф. др Митра Рељић