Битка са сипахима (турска, селџутска а затим отоманска, тешка коњица) Битка за турски барјак, Јузеф Брандт (Józef Brandt), уље на платну, 1905. Фото: Национални музеј Краков MNK II-a-1318, Wikimedia Commons
После олује, кад нико не очекује напад, турска војска се неопажено привукла и српски логор окружила са свих страна
Крајем 1355. године, у децембру, преминуо је цар Стефан Душан. Сан о јединственом царству „Србаља и Ромеја” није трајао ни једну деценију. Врло брзо се показало да до тада највећа држава Балкана – Србија – више није била и најопаснија претња Византији. Под управом нејаког Душановог наследника Србија је сама од себе почела да се раздваја на саставне делове. Византијски хроничар и бивши цар Јован Кантакузин записао је:
„…У исто време умро је и краљ, владар Трибала (то јест цар Душан) и не мали метеж се распламса међу Трибалима (то јест Србима). Наиме и Симеон (Немањић), краљев брат… тежио је за читавом влашћу над Трибалима… и краљев син Урош заратио је на стрица… И најмоћнији од великаша код њих (Срба) оне слабије уклонише са власти и сваки себи потчињавајући оближње градове, једни су у борби Краљу (Урошу) помагали… а други су помагали стрицу Симеону…”
У то доба у патуљастој Византији, држави с „великом главом” (Цариградом) и са све мањим „телом”, на власти се већ петнаест година, уз прекиде, налазио Јован V Палеолог. У суседној Бугарској Душанов шурак (брат Душанове жене Јелене) цар Јован Александар Асен владао је такође већ дуже од две деценије (од 1331. године) али над све слабијом и поделама растројеном земљом. Већ око 1356. године његов син Јован Страцимир постао је практично независан владар уз пределе на Дунаву као „видински цар”. Влашка и Добруџа, некада делови Бугарског царства, такође су се осамосталиле.
Насупрот слабим и разједињеним хришћанским државама, емир Орхан, син Османов, већ више од две деценије владао је све већом османском државом.
Под зидинама Цариграда
Само годину дана пре смрти цара Душана, Орханов предузимљиви син – Сулејман–паша – заузео је Галипоље, византијску луку на европској страни Дарданелског пролаза. Од тада су Турци све дрскије и бројније насељавали Тракију. Њихови брзи одреди коњаника акинџија залетали су се дубоко и у Бугарску и Византију, пљачкајући, палећи и купећи робље. Понекад су стизали готово до самих зидина Цариграда изазивајући панику код становника. У једном сукобу са Бугарима близу Софије (тада Средица), око 1355. године, погинуо је најстарији син бугарског цара Михаило Асен. Шест година раније, у сличном сукобу, погинуо је и његов брат Иван Асен IV.
Емир Орхан градио је чврсту, централизовану државу с јаком војском чије језгро није чинила лака и брза коњица (као у почетку турских освајања), него професионална пешадија под именом „нова војска”, односно јаничари. Један дервиш који им је дао име прорекао је будуће успехе јаничара:
„Њихова лица биће блистава и бела, њихове руке чврсте, њихове сабље оштре а стреле тачне. Имаће велике успехе у борби и никада неће напустити бојно поље пре победе.”
Арапски путописац Ибн Батута посетио је тадашњу османску престоницу Бурсу, где је видео и њеног господара (Орхана):
„Тај султан је најмоћнији од свих туркменских владара (у Анадолији), има највише богатства, градова и војника. Поседује стотину утврђења која стално обилази. Проводи неколико дана у сваком од њих, како би их проверио. Кажу да ни у једном месту не проводи више од месец дана. Бори се против неверника и стално их опседа…”
Слабост Византије била је толика да је априла 1355. године млетачки дужд најозбиљније разматрао могућност да Венеција присаједини Цариград и остатке византијске државе како би предухитрила Османлије и заштитила своје интересе на Средоземљу.
Једна беседа ретора и државника Димитрија Кидона приказује стање какво су видели становници Византије у то доба. Турци су, каже се, господари Галипоља и дела Тракије. Становници Цариграда живе затворени као у тамници или као животиње у кавезу. Не помаже никакав уговор, никакав данак, никаква удаја принцезе за турског емира. Никакве помоћи нема у близини. Моћ Татара је у опадању. Срби и Бугари су близу, исте вере, али то су сиромашни народи који немају обичај да ратују у далеким земљама… Помоћи може само запад, отаџбина крсташа, који је богат новцем и људима – Италијани и Угари.
Отимачина царства
Цар Јован V је готово у паници на све стране тражио савезнике. Тако је 1355. године у знак савеза са Бугарском договорено венчање царског наследника Андроника (IV) и бугарске принцезе Кереце Марије. Двоје младенаца било је у узрасту од тек седам година. Савезништво са Бугарима, међутим, било је кратког века, па се цар Јован V обратио на удаљеније и моћније адресе на западу Европе. Тако је у једном писму папи Инокентију VI молио да му пошаље пет галија и хиљаду петсто војника. Заузврат је обећао да ће за шест месеци своје поданике превести у римокатоличку веру, при чему је, као залогу, нудио да на папин двор пошаље свог петогодишњег сина, а да папа у Цариград пошаље посебног представника и отвори латинске школе за децу високих грчких угледника.
Папа је одговорио слањем црквеног изасланства које се упустило у један од оних периодичних теолошко-дипломатских преговора између Рима и Цариграда који су обично трајали годинама и давали увек само делимичне и мутне резултате. И док су источни и западни теолози расправљали о важности коришћења квасног или бесквасног хлеба у црквеној литургији, Турци су на Балкану освајали град за градом: Дидимотика је пала 1361. године, Једрене је први пут заузето 1362, а Филипоље (Пловдив) 1363. године.
Емир Орхан умро је у дубокој старости 1362. године. У смрти га је претекао најстарији син, предузетни и знаменити освајач Галипоља Сулејман, који је страдао током лова тако што је пао с коња у галопу. Вођа Османлија постао је султан Мурат I, млађи син Орхана и једне Гркиње. Нови емир наставио је походе и освајања тамо где су стали његов отац и брат.
Током прве деценије после смрти цара Душана, од Српског царства остало је само име и симболична фигура слабог владара Стефана Уроша V за ког је летописац писао да је „млад разумом”, што је вероватно значило да је био донекле ментално ограничен. У западној Србији брзо се као најмоћнији обласни господар наметнуо „велики кнез” Војислав Војиновић који је постао и најближи сарадник немоћног цара. Након Војислављеве смрти (1363) постепено се као најважнији великаш царства уздигао Вукашин Мрњавчевић, човек ниског порекла који се у време цара Душана помиње као жупан Прилепа. У историји Дубровчанина Мавра Орбина Краљевство Словина приповеда се да су „неки великаши Рашке, користећи смрт цара Стефана, настојали да постану већи него што су били. Међу њима је био деспот Вукашин и његов брат Угљеша”. Урошу су њему верни дворани саветовали да у тамницу затвори Вукашина „и неке друге који су у својим делима показивали велику охолост…“ Међутим, „Урош не само да није хтео послушати ове савете него их је открио“. И народна традиција је у песми „Урош и Мрњавчевићи” запамтила борбе око власти након смрти цара Стефана Душана. „Цареви се отимљу о царство; међусе се хоће да поморе, злаћанима да пободу ножи, а не знаду на коме је царство”.
Косово пре Косова
Вукашин је постао тако моћан да је проглашен за савладара цара Уроша и краља „Срба и Ромеја“. Негде у исто време, његов брат Угљеша постао је деспот и господар области Сера, подручја на крајњем југоистоку некадашњег Душановог царства. Вукашин је под директном влашћу држао највећи део Македоније. Успоставио је и блиске родбинске односе с неким од моћних обласних господара, попут породице Балшића у Зети, ћесара Војихне у Драми и Хлапена Радослава у Костуру и Беру. Следећи корак био је проглашење Вукашиновог сина Марка за „младог краља“, односно за наследника, чиме је најављено стварање нове српске владарске династије уместо „светородне лозе“ Немањића.
Лик Вукашина Мрњавчевића на живопису у Псачи налази се с десне стране цара Уроша, што упућује да је представљен као његов савладар.
Вукашиново пребрзо уздизање нису прихватили други српски великаши, посебно они у старим српским земљама у Рашкој. Они су, изгледа, у једном тренутку привукли и самог цара Уроша. Дошло је до отвореног рата између великаша са севера, које су предводили жупан Никола Алтомановић и кнез Лазар Хребељановић, и јужних моћника – Мрњавчевића. На Косову пољу, негде око 1368. или 1369. године, одиграла се прва косовска битка, две деценије пре оне најважније с Турцима. У овом сукобу Вукашин је однео потпуну победу. „Кад се ту заметнула битка, кнез Лазар се повуче са својим четама и побеже, Никола Алтомановић беше поражен, његови људи поубијани, те се сам једва успео спасти. Цар Урош беше ухваћен жив с неколицином властеле свога двора” (М. Орбин).
Ипак, Вукашин није успео да наметне своју власт у целој Србији. Пре него што је стигао да крене у нови поход на север и на жупана Николу, био је присиљен да се окрене југу, откуд је стизао много опаснији непријатељ – Турци.
Док су се српски великаши отимали о царство, византијски цар Јован V и даље је тражио помоћ на западу – овог пута у католичкој Угарској. Током циче зиме крајем 1365. године, изненада и практично непозван, византијски цар упутио се на угарски двор, да би покушао да добије подршку моћног угарског краља Лудовика – Лајоша I. Беше то први пут у хиљадугодишњој историји Византије да један цар борави на подручју друге земље, а да с њом није у рату. Након шест месеци проведених у Угарској Јован V није добио ништа до магловитих и никад испуњених обећања. Да ствар буде још неповољнија, при повратку Дунавом за Цариград, Јована V задржали су, практично заробили, Бугари у Видину. Радило се о завери против цара у коју је изгледа био умешан Јованов најстарији син и савладар Андроник (IV), иначе бугарски зет. У готово безизлазним околностима, спас за византијског цара дошао је с неочекиване стране – од његовог рођака пристиглог из далека. Рођак се звао Амадео VI, гроф од Савоје.
