Светигора, ИН4С, ФБ Донко Ракочевић, 4. 6. 2025, Данас је Свети мученик Јован Владимир, кнез Српски – Како су нађене мошти Св. Јована Владимира

Свети Јован Владимир (~970-1015), фреска у Цркви св. Јована Владимира, Београд Фото: Светигора

Данас Српска православна црква прославља Светог Јована Владимира, првог свеца у роду српском и небеског заштитника града Бара.

Светом Архијерејском Литургијом и празничном Литијом улицама града под Румијом, сјутра, 4. јуна, биће свечано прослављен празник Светог Јована Владимира – слава саборног храма у Бару.

Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета).

Његов дjед зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава.

Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје.

Но Мирослав не имађаше дјеце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим предјелима Илирије и Далмације, а престоница му бјеше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера).

Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним – беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско.

Како вели за њега и византијски историчар Кедрин, он је био „човек правичан и мирољубив и пун врлина“. Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом „Краљевство Словена“ (глава 36).

У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће.

Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према биједнима и сиромашнима.

Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вјери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију.

Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице.

Једном ријечју, он, иако цар на земљи и моћни владар, био је кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога свијета, али за које се овај блажени већ од дјетињства опредијелио. Зато њега и би удостојен.

Остаци цркве и манастира Пречиста Крајинска, ктитора св. Јована Владимира, посвећене Успењу Пресвете Богородице, 10. век, Острос, Бар Фото: Туристичка организација Бар, Wikimendia Commons, CC BY-SA 3.0

Како је о. Јован Пламенац пронашао мошти св. Јована Владимира

У јунском броју ревије Исток из 2001 године, објављен је интервју са Јованом Пламенцем поводом његовог преласка из новинарске професије у свештеничку, и том приликом је испричао како је открио мошти св. Јована Владимира, првог српског светитеља, кога славимо 4. јуна.

Ево одломка из интервјуа:

„Нову годину 1991, дочекао сам у Албанији. Јавио сам се директно у програм Радио Бара. Био је то први извештај једног страног новинара из још увијек затворене земље. Но, то медијско пробијање није било најважнији моменат мог боравка у Албанији. На том путовању, нашао сам мошти првог српског светитеља, св. Јована Владимира.

До тада су сви мислили да су мошти св. Јована Владимира у Шин Ђону код Елбасана, како је писало у књигама, а и сами назив топонима Шин Ђон у преводу гласи Свети Јован. Но, након свађе Јосипа Броза и Енвера Хоџе, нико од Срба није био тамо да ту чињеницу потврди.

Мошти св. Јована Владимира пронашао сам у цркви св. Марије у Елбасану! Уз помоћ једног младог Албанца који је одрастао у Швајцарској, али је знао и албански и српски језик, нашао сам породицу која је чувала кључ од цркве.

Мошти су биле у дрвеном кивотићу, набацане, прекривене неком старом вуном, као из јоргана. Кивотић је стајао на сред цркве, на расклиматаном столу. Иконостас у цркви, великој по димензијама, био је поломљен. Међу моштима није било лобање.

Но, лобању ћу непуне двије године касније пронаћи на Светој Гори, у бугарском манастиру Зограф. Па, логично, Јована Владимира убио је у Преспи брат од стрица његове супруге Косаре, братанић бугарског цара Самуила. Одрубио му је главу. Када је Косари предао тијело, главу је задржао. Тако је остала код Бугара. И то је била новост за нашу Цркву.

Када сам прошле године у септембру ишао са мојим синовима Крстом и Михаилом на Хиландар, отишли смо пјешке до Зографа. Наумили смо да цјеливамо главу св. Јована Владимира. Али, није нам се дало. У току је био сабор игумана свих светогорских манастира на којем је био и игуман Зографа код којег су били кључеви од витрине у којој су биле мошти.“

За вријеме Владимирове владавине вођен је дуготрајни рат између Византије и Самуиловог царства. Владимир је био у добрим односима са Византијом, што му није помогло да сачува своју земљу и себе од цара Самуила који је Дукљу освојио 1010. године а кнеза Владимира утамничио иако му је био зет.

Владимир је убијен 4. јуна /22. маја 1015. године. Одрубљена му је глава испред цркве у Преспи царској престоници. Косара је пренијела мошти у манастир Пречиста Крајинска. Од 1381. године мошти су чуване у Елбасану, а од 1995 године у православној саборној цркви у Тирани.

Владимиров крст, за који се вјерује да га је држао у рукама у тренуцима погубљења, чува породица Андровић из Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије.

Донко Ракочевић, Фејсбук