Вечерње новости, 30. 6. 2024, Милош Војиновић: Бечки феудални сиситем подизао је углед Србији: У Босни и у Херцеговини 1914. године у кметском положају 93.336 породица

Браћа Принцип: Јово, Гаврило и Никола Фото: Wikimedia Commons

Браћа Принцип: Јово, Гаврило и Никола Фото: Wikimedia Commons

Генерација која је ступила на сцену 1914. године била је сачињена од деце која нису била из угледних породица. Била су то деца из народа.

Ова чињеница није промакла истраживачима. Упркос томе, на њој би требало инсистирати, не само како бисмо разумели свет једног младобосанца, већ пре свега како бисмо разумели шта је Млада Босна желела да уништи. Како је у својим сећањима забележио један од атентатора, за разумевање Сарајевског атентата неопходно је разумети не само политичке већ и економске прилике у Босни и Херцеговини. Важно је разумети природу кметског система из два разлога. На само неколико стотина километара од Беча где тада Сигмунд Фројд и Густав Климт отварају врата уметности и науци XX века, Аустроугарска је и даље одржавала феудални систем који је знатан број становника Босне и Херцеговине држао у изузетно тешком положају.

Боривоје Јевтић је записао да је Млада Босна, „сељачка по пореклу, кметовска и ропска“, регрутована из очајничких наслага. Аустријске власти инсистирале су на очувању добрих односа са великим муслиманским земљопоседницима и због тога је феудални систем остајао на снази. Истовремено, такво стање је подизало углед суседне Краљевине Србије, земље слободних сељака.

Након Великог рата Перо Слијепчевић је приметио да Краљевина Србија није привлачила југословенске омладинце само као држава у којој живи исти народ, већ и као држава чије уређење у великој мери одскаче од онога у Аустроугарској. Аустријски политичар Јозеф Бернрајтер је након рата оставио упечатљиво сведочење о кметском систему у Босни и Херцеговини и његовом утицају на расположење становништва, написао је: „Очигледно, нико није застао да размисли какав ће то утисак оставити на свест популације која зна да преко Саве и Дрине нема субаше који ће им сваке године узети трећину прихода“.

ПОЧЕТКОМ 1914. године у Босни и Херцеговини у кметском положају налазило се 93.336 породица. Православно становништво, које је по попису из 1910. године сачињавало 43.5% становништва Босне и Херцеговине, контролисало је укупно 6% земље, док је 32% муслиманског становништва управљало над 91.1% обрадивих површина. Владимир Гаћиновић је у тексту писаном за руску публику, борбу против Аустроугарске поредио са борбом против спахијског ропства у Руском царству. Због односа Аустроугарске и Краљевине Србије кметско питање имало је посебну тежину. У очима аустријских власти кметови, у апсолутној већини Срби, били су били најмање лојално становништво, па је и мотив за нерешавање кметског питања био политички.

Земље под хабзбуршком круном остале су у знатној мери аграрне. Поред високе експлоатације и пореза, поред кметског система, становништво је било приморано и да сноси трошкове окупације. Последице су биле велика сиротиња, дугови и емиграција. Оно што Мајкл Ман тврди за Аустроугарску у целини, у Босни и Херцеговини је имало свој врхунац. Међутим, генерација која је сазревала није емиграцију узимала као опцију.

Упечатљив опис оваквог расположења оставио је Андрић у роману „На Дрини ћуприја“.

Омладинац Гласичанин исповедао се својој пријатељици у време избијања Првог светског рата: „Ја морам са друговима. Рат је ту, и нама је свима сада мјесто у Србији. Мора се, Зорка, мора, јер је дужност. Ако изиђем жив из овога и ако се ослободимо, неће требати можда ни ићи у ону Америку преко мора, јер ћемо имати овде своју Америку, земљу у којој се много и поштено ради, а добро и слободно живи“.

И СТИХОВИ Алексе Шантића који је остављао велики утисак на омладину, иако писани у другачијем контексту, нудили су омладини разлоге за останак и неприхватање емиграције као решења.

 

Остајте овдје!.. Сунце туђег неба

Неће вас гријат ко што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.
Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова

 

Не само у Босни и Херцеговини, на почетку XX века национални покрети имали су вође које су долазиле из нижих слојева. Оно што је истина за „Младу Босну“ важи и за Каталонску Лигу али и за ирску националистичку организацију Шин Фејн. Овим организацијама заједничка је била и спремност да се у политичкој борби послуже насиљем. Слично Паризу на прелазу векова где је анархизам био изузетно популаран, и у Босни и Херцеговини велика сиротиња је играла улогу у популаризацији политичког насиља. Младобосанци су и сами схватали да је одржавање кметског система и веома тежак економски положај становништва помагао да појединци прихвате политичко насиље као решење. Милош Пјанић је у писму Боривоју Јевтићу истакао да је неповољан економски и привредни положај сељака био узрок и Првог српског устанка 1804. године и побуне из 1875. године. „Добра је ствар да није решено аграрно питање. Сравни нас и Чехе који се налазе у довољно повољном економском положају. Они могу дати добрих уметника сваке врсте, добрих трговаца и фабриканата, код њих могу све лепе идеје напредовати – али, тешко да ће дати једног Богдана Жерајића или Луку Јукића“.

ВЕОМА распрострањено сиромаштво је као разлог атентата навео и Лука Јукић на суђењу у Загребу 1912. године. Доброслав Јевђевић, београдски цимер Гаврила Принципа, посебно се трудио да читаоци не забораве да се аустријска власт представљала као представник легитимности и штићеник Божијег провиђења, док су „наши очеви били босански кметови, који су давали цару десетину, а аги трећину целог свог труда“. Сећања младобосанаца указују да је „гладан сељак“ морао да трпи и жандарско насиље, бирократско експлоатисање, терор католичких клерикалаца, али и бечке и пештанске зеленаше. „Сво то друштво представљало је од Бога установљени поредак, како је тврдило царско апостол величанство“. Револуционарна омладина у Аустроугарској није се регрутовала из редова грађанства и због тога јој је разлика у положају различитих класа становништва била веома јасна. Услед свега тога феудални систем је био једна од првих ствари које су младобосанци желели да пошаљу у прошлост.

Ваљало би приметити да су и историчари књижевности истакли социјално порекло као један од важних фактора, који знатно обликовао „Младу Босну“. Разлике у модерни у Краљевини Србији и Аустроугарској објашњавају се различитим друштвеним положајима. Предводници модерне у Србији били су универзитетски професори и дипломате, добростојећи припадници београдског грађанства, док су ту улогу у Двојној монархији имали маргинализовани млади интелектуалци без високог друштвеног статуса, песници без посла и слободни новинари.

 

ПОНИЖЕНИ И УВРЕЂЕНИ

ОСКУДИЦА и веома распрострањена сиротиња представљали су плодно тле за прихватање политичког насиља. Како је приметио Карл Мајнхајм, класна позиција је објективна чињеница, било да је дотични појединац упознат са тим или не. Младобосанци су са својим положајем били итекако упознати. Правећи алузију на роман Достојевског, када је размишљао о пореклу атентатора Боривоје Јевтић је писао да су атентатори дошли „од понижених и увређених“. „Гоњен са својега прага као псето, туђинац у сопственој земљи, босански омладинац је осећао где га боли. У таквој духовној атмосфери он је био спреман на све и њему није требало два пута говорити када му се указала прилика“.

 

 
Др Милош Воијновић

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed