Миливоје Иванишевић: У Поточарима раздвојити цивилне жртве од шехида

Вечерње новости 9.2.2016. стр. 16.

Миливоје Иванишевић Фото: Вечерње новости

Посета председника владе Републике Србије Александра Вучића мезарју у Поточарима јула прошле године – без обзира на све остало – и посета трочланог председништва БиХ главном граду Србије, обновили су услове за бољу сарадњу.

Треба подсетити да је 2005.г. Мезарје посетио и председник Србије Борис Тадић, као и Драган Чавић, председник Републике Српске. А 16. априла 2015. Сребреницу и Меморијални центар је посетио и положио цвеће председник РС Милорад Додик. Највиши српски државни функционери су у више наврата долазили у Меморијални центар Поточари-Сребреница и покајнички се клањали сенима покопаних муслимана.

Међутим, велики је проблем што остали Срби, поготово из овог краја, не следе своје председнике. Меморијални центар се, вољом В. Петрича и П. Ешдауна, налази на територији Републике Српске и вероватно услед тога готово целе године зврји празан и стално га, у стрепњи од околног становништва, чува значајно полицијско обезбеђење. Мештани српске националности, с обе стране Дрине, поготово околних села и општина – Сребренице, Милића, Зворника, Братунца, Власенице, Скелана – подједнако игноришу посете својих председника Меморијалном центру као и сам Меморијални центар.

Зашто толики отпор, чак и презир, код Срба изазива тај комплекс. Узрок није мезарје само по себи, већ његова злоупотреба створена ради обмане јавности и излива мржње према српском народу. Читајући по нишанима имена муслиманских наводних жртава мештани српских села овог краја наилазе на имена војника и старешина Армије БиХ, односно шехида и муџахедина, који су непосредно учествовали у нападима, убиствима, пљачки и паљевини њихових села.

Тако су пронашли да су ту покопани готово сви чланови Главног штаба 8. оперативне групе: Садик (Рамо) Сулејмановић, Бего (Јусуф) Тихић, Шевкет (Сеид) Ђозић, Неџиб (Абид) Хабибовић, Осман (Шериф) Османовић, Хамед (Хамид) Алић, Амир (Махо) Ризвановић, Сенахид (Абдулах) Табаковић, Зулфо (Муниб) Халиловић и Ахмо (Мујо) Тихић.

Ту су шехиди који су учествовали у убиству 13 мештана српске националности у селима Бљечева и Гниона и у заседама у Коњевић Пољу, Осмачама и Сандићима. Поред њих су шехиди који су поубијали мештане у селима Опарци, Обади и Шпат, Ратковићи и Брежане. Или на Петровдан када су убили 47 мештана.

Ту су и шехиди од којих су страдала села Јежестица, Подравање, Факовићи, Каменица, а потом и Лозница, Бјеловац, Сикирић. У мезарју је и помоћник команданта 281. бригаде Хајрудин Авдић одговоран за 74 убиства у десет српских села, као и Ибро Дудић, мајор, командант 282. источнобосанске бригаде Армије БиХ. Или официри Мехмед Салихоџић, Авдулах Бећировић и Сафет Ахмић из штаба 283. бригаде. Потом Авдулах Ахметовић, помоћник команданта и Хајрудин (Хамид) Авдић, члан штаба 281. источнобосанске бригаде.

У мезарје су однекуд довезени Ахметовић Мухамед, члан штаба Кладањског одреда; Ђозић (Хајрулах) Мирсад, поручник из 121. кладањске брдске бригаде; Салиховић Смајо, заменик команданта 1. батаљона 302. брдске бригаде; Халиловић Ахмет, командир 2. вода 1. чете 3. батаљона 121. брдске бригаде.

Таквих убица, изгинулих широм БиХ – лажно приказаних као цивилне жртве Сребренице – у овом мезарју је на хиљаде. Неки су погинули још 1992. у нападима на српска села. Коме онда цвеће. Ратним злочинцима. Крајње безобзирно и увредљиво према хиљадама српских породица и мајки чију су децу поубијали зликовци којима неко данас доноси цвеће. Срби овог краја су заштитили муслиманске цивиле од освете за злочине које су њихови синови, браћа и мужеви починили у претходном раздобљу. На против, они су бившим комшијама обезбедили храну, воду, превоз…

Помирење државних руководилаца не утиче много, и данас се то види, на помирење међу њудима. Док међу мештанима не дође до међусобног уважавања и разумевања – а посебно између оних који су изгубили неког од својих најближих – тешко је очекивати промену садашњих односа. Мир потписују државни функционери, а да ли ће доћи и до помирење зависи искључиво од народа.

За српски народ пресудан услов за трајно помирење је да се у Меморијалном центру изврши раздвајање цивила од војника, односно измештање шехида, муџахедина и бораца Армије БиХ на неко друго мезарје, а овај објекат претвори у гробље искључиво цивилних жртава Сребренице. Можда у будућности нове генерације муслиманских и српских становника Сребренице, посебно оних из мешовитих бракова, одлуче да то буде заједнички меморијал свим цивилним жртвама овог краја.

Миливоје Иванишевић