Ратко Дмитровић: Српски Јад Вашем

Вечерње новости | 07. август 2015.

Ратко Дмитровић Фото: Вечерње новости

Може ли једна одлука Владе Србије, донета ових дана, да промени ток историје Срба

ШТА Србин, средњошколац, чак и студент, данас зна о Јасеновцу? Може ли да склопи другу, настављајућу, релевантну реченицу, након оне прве која каже да је то био концентрациони логор. Не бих се кладио. Неко ће рећи, и биће у праву, да није боље ни међу осталом популацијом Срба.

Шта нама, информативно, асоцијативно, спознајно, како хоћете, данас значе појмови: Јадовно, Пребиловци, Глинска црква, Мехино стање, Бајића јаме, Јастребарско, Бански Грабовац, Вељун, Пркос… Све су то места на којима су масовно ликвидирани Срби; углавном маљевима, будацима, ножевима, стрељања готово да није било. Поред Јасеновца још неколико стотина хиљада Срба убијено је у Другом светском рату, на овим и сличним местима. Сазнавши за покољ у Пркосу и Дугом Селу, Иван Горан Ковачић написао је „Јаму“.

Склони смо да осудимо странце што не знају ништа о страдању Срба а не питамо се колико ми сами знамо о томе. Да, све то је у књигама али ко данас чита књиге, посебно историјска документа.

Упитајте у Израелу било ког Јеврејина шта зна о Аушвицу, Бухенвалду, Дахау, холокаусту… причаће вам сатима, ако треба. Богу хвала да је тако. Јевреји су, након вековних страдања, по окончању Другог светског рата схватили да као народ могу опстати само уз два услова; да направе своју националну државу и успоставе култ сећања. Врхунац овог другог је Јад Вашем, меморијални комплекс у Јерусалиму, подигнут десетак година након Другог светског рата.

А шта, у том смислу, имају Срби? Скучени Музеј геноцида (резултат вишегодишњих напора Милана Булајића) чија права идеја, на државном нивоу, никада није ни разматрана и повремено, датумско подсећање у појединим, све ређим, медијима, на страдања Срба. Зато је одлука Владе Србије да 5. август убудуће буде Дан сећања на геноцид над Србима у 20. веку, да се обележава као Дан жалости, уз подневне сирене и 60 секунди стајања где год да се затекнемо, од огромног, скоро несагледивог значаја за овај народ. Једна од најважнијих одлука у новијој српској историји.

Али, то није довољно. Србија у пуном смислу мора да успостави култ сећања, мора у Београду да има и свој Јад Вашем: монументалну грађевину која ће изгледом и сведеном, крајње једноставном поставком унутра, сваком посетиоцу – укључујући државне делегације и медијске екипе које уз њих иду – представити страшну историју народа кога су хтели да истребе; на вешалима, у јамама, под ножем, маљевима, бомбама… од Мачве 1914. године, до грађанског рата 90-их.

Боље место за тако нешто не постоји од Ушћа, тамо где се сусрећу Сава и Дунав, вечни сведоци овога о чему је реч.