Глас Српске, 23. 2. 2026, Три деценије од егзодуса сарајевских Срба: Памтимо и надамо се [Видео]

Сарајевски Срби не памте хладнију зиму ни хладније фебруарске дане од оних 1996. године. Сваки нови дан исписивао је трагедију народа какав свијет до тада није видио, а по свему судећи неће ни видјети.

Егзодус сарајевских Срба, јединствен случај у новијој историји, почео је 17. фебруара 1996. године, на Задушнице. Преко ноћи постали су бескућници и кренули на пут неизвјесности. Након три и по године одбране Илиџе, Илијаша, Хаџића, Грбавице и дијелова општина Нови Град и Центар, уз бројне жртве, рањавања и губитак имовине, принудни одлазак за сарајевске Србе значио је и осјећај узалудне жртве. Додатну неизвјесност изазвала је одлука међународних институција да муслиманске власти преузму српске општине мјесец дана прије првобитно предвиђеног рока, што је трагедију само убрзало.

Према званичним документима, исељавање Срба са ових подручја било је планирано до 19. марта 1996. године, али је процес почео раније и одвијао се убрзано. Федералне полицијске снаге ушле су 22. фебруара у Вогошћу, након повлачења српске полиције, што је означило почетак преузимања српских општина. Међународна заједница је потом најавила да ће федерална полиција 23. фебруара ући у Вогошћу, Нови Град и Центар, 29. фебруара у Илијаш, 6. марта у Хаџиће, 12. марта на Илиџу и у Трново, а 19. марта у Ново Сарајево и Стари Град. Комплетном операцијом почетка егзодуса руководио је тадашњи федерални министар унутрашњих послова Авдо Хебиб.

Посебно потресне биле су сцене преношења посмртних остатака српских бораца. Породице су одлучиле да ексхумирају своје мртве и пренесу их у Републику Српску, страхујући да ће њихови гробови бити оскрнављени. Око 1.000 тијела погинулих бораца са сарајевског ратишта тада је пренесено и сахрањено на Српском војничком спомен-гробљу Нови Зејтинлик на Сокоцу, док су многе породице своје најмилије сахраниле на другим мјестима широм Српске.

Срби са Грбавице посљедњи су напустили Сарајево 16. марта 1996. године, а већ три дана касније ово насеље прешло је под контролу муслиманских власти. Војска и цивили, под вођством цивилне власти и бригадног свештеника протојереја-ставрофора Војислава Чаркића – попа Жуће у нијемој колони преко Враца на рукама су изнијели крст и звона са темеља будуће цркве на Грбавици. Тај крст и звона данас доминирају Храмом Светог великомученика Георгија у Миљевићима.

Након сарајевске голготе и масовног пресељења на територију Српске, почела је изградња Српског Сарајева – данашњег Источног Сарајева, као свједочанства страдања, али и опстанка.

Дуготрајан процес

Предсједник Удружења грађана „Истина и правда“ Душан Шеховац за „Глас“ каже да егзодус Срба из некад јединственог града Сарајева представља један од најснажнијих демографских и историјских ломова у савременој историји балканских простора.

– Према попису становништва из 1991. године, на територији тадашњег града Сарајево, који је обухватао десет општина, живјело је око 157.000 Срба, што је чинило готово трећину укупног становништва. Данас, три и по деценије касније, тај град Сарајево је подијељен на Кантон Сарајево и Град Источно Сарајево и на истом том простору живи око 35.000 Срба – око 7.000 у Кантону Сарајево и око 28.000 у Граду Источно Сарајево – тврди Шеховац.

Шеховац каже да процес нестајања српске заједнице из Сарајева није био једнократан догађај, већ дуготрајан и сложен историјски процес.

– Он је започео у априлу 1992. године, са избијањем рата, када је први талас од око 30.000 Срба напустио дијелове града под контролом такозване Армије РБиХ. У годинама рата, од 1992. до краја 1995, број Срба се додатно смањивао усљед погибија, нестанака, природне смрти и континуираног исељавања – рекао је Шеховац.

Наглашава да је посебно драматична фаза наступила од јануара до марта 1996. године, након потписивања Дејтонског споразума и процеса реинтеграције дијелова појединих сарајевских општина које су током рата биле под контролом власти и војске Републике Српске .

– У том кратком периоду град је напустило око 65.000 Срба. Тај догађај може се означити као краткотрајни, али интензивни егзодус. Слике исељавања породица, преношења посмртних остатака, напуштања домова и имања остале су трајно забиљежене у колективном памћењу. Међутим, егзодус се тиме није завршио а ни започео. Од априла 1992. до данас траје дуготрајни, екстензивни егзодус, током којег је Сарајево, мало под слободним избором а више под различитим притисцима, напустило укупно око 125.000 до 135.000 Срба. Дио њих населио се у Источном Сарајеву, дио у Републици Србији, а значајан број отишао је у треће земље – констатује Шеховац. Оцијенио је да егзодус Срба Сарајева има двије димензије – демографску и симболичку.

– Демографски, ријеч је о нестанку једне велике урбане заједнице. Симболички, ријеч је о прекиду континуитета присуства Срба у граду који су вијековима градили и у којем су чинили важан дио његове културне, привредне и интелектуалне структуре. Различите јавне процјене броја исељених – од 120.000 до 200.000 само за 1996. годину – често не почивају на прецизној статистичкој анализи. Аритметика показује да се краткотрајни егзодус 1996. не може поистовјетити са укупним губитком српског становништва од 1992. до данас – каже Шеховац.

Он додаје да је зато важно разликовати интензивни егзодус из прва три мјесеца 1996. године од дуготрајног процеса који траје више од три деценије.

– Егзодус стога није само питање бројева, већ и питање колективног памћења, идентитета и одговорности историје према истини – оцијенио је Шеховац.

Наглашава да, истовремено, егзодус представља један од најдраматичнијих демографских преокрета у савременој историји града.

– Када са једне територије готово у потпуности нестане једна национална и вјерска заједница ријеч је о дубоком друштвеном и историјском поремећају чије се посљедице осјећају генерацијама – закључује он.

Немамо право да заборавимо

Социолог Владимир Васић, који је и стручни сарадник за материјалне ресурсе Универзитета у Источном Сарајеву, каже за „Глас Српске“ да је исељавање сарајевских Срба са вјековних огњишта једна од најтужнијих и најболнијих прича савременог српског народа.

– Ово није само историјска чињеница – то је рана која крвари и данас, дубоко у срцима оних који памте, али и у душама потомака који се из прича сјећају. Овај егзодус није био случајан, он је посљедица пораза политике међународне заједнице, али и издаје појединих тадашњих представника српске елите. Издани и од својих и од туђих, сарајевски Срби су свједочили како некадашње комшије користе погодан тренутак да остваре своје дугогодишње тежње ка унитарној БиХ – констатовао је Васић, иначе рођени Сарајлија. Додаје да нико никада није одговарао за масовни прогон и оцијенио да нема правде за оне који су морали да напусте своје домове, огњишта, улице и школе у које су уткане генерације сјећања.

– Питање које боли и трепери у ваздуху је гдје су нестали сарајевски Срби? Питање које је уписано у зидове празних кућа, у тишину полупразних цркви, у улице које данас носе неке друге називе. Вапе богомоље, тихе и саме: „Куда сте отишли, коме сте нас оставили?“ – наводи Васић. Сматра да највећа опасност данас лежи у нашем одрицању – и народа и елита – од Сарајева и БиХ.

– Немамо право да их оставимо, да их заборавимо, као да никада нису били наши. Одрицањем од Сарајева пресјецамо сопствене коријене, своју историју и душе предака. Сјећање је наша посљедња брана, наша нит која нас повезује са прошлошћу и даје наду за будућност. Док год памтимо, док год носимо успомену у срцима, постоји нада да ће Срби поново бити своји на своме у граду на Миљацки. Да ће се поново чути црквена звона, али и гласове комшија који живе заједно, у истинској сарадњи и суживоту – рекао је Васић.

Док год, каже, постоји макар један Србин који се сјећа, Сарајево неће бити заборављено, а историја, правда и душа народа остају живи.

– Историја нас, нажалост, учи да смо, свјесно или несвјесно, ми Срби често сами кумовали својој несрећи и сопственом усуду. Често смо, у тренуцима слабости, под притиском спољних сила или унутрашњих подјела, сами себе расрбљавали, одричући се свог идентитета, свог коријена, своје прошлости – закључио је Васић.

Није крај, него искушење

Позоришни и филмски режисер Витомир Митрић који живи у Источном Сарајеву каже за „Глас“ да је егзодус из 1996. године драматичан историјски тренутак.

– Сарајевски Срби са собом су понијели и своје мртве и терет неизвјесности. Напуштање свога мјеста, града у коме си одрастао , живио и радио представља један од најпотреснијих чинова личне и колективне трагедије. То није обичан одлазак, већ присилни растанак са домом, улицама дјетињства, комшијама, пријатељима и успоменама које су обликовале идентитет појединца и заједнице. Кроз све те изазове сам и сам прошао 1992 године – рекао је Митрић.

Он је оцијенио да је то била одлука у којој нема слободе избора, већ само инстинкт да се сачува живот.

– У таквим тренуцима, град престаје бити простор сигурности и постаје симбол опасности, а пут у непознато једина могућност. Бјежање усљед рата, политичких притисака и страха за голи опстанак подразумијева одлуку донесену у атмосфери неизвјесности и пријетње – напомиње Митрић.

Митрић каже да је раздвајање породица једна од најтежих посљедица таквих историјских ломова.

– Оно оставља трајне емотивне ране и осјећај недовршености, кривице, тјескобе и сталне бриге за ближње. Дјеца одрастају без једног или оба родитеља, старији остају без подршке млађих, а породична структура, која је темељ заједнице, бива нарушена – навео је Митрић. Додаје да 30 година касније, када се живот привидно нормализује у новој средини и када се заједница окрене развоју, егзодус добија дубље, готово симболичко значење.

– У том процесу култура постаје темељ обнове. Кроз умјетност на свим пољима, позоришно стваралаштво, филм, фолклор и изворно пјевање не обнавља се само умјетничка сцену, већ и духовна вертикала свога постојања. Позориште и филм свједоче о истини и чувају колективно памћење; фолклор и изворна пјесма преносе дух предака и континуитет традиције – рекао је Митрић.

Митрић је оцијенио да након три деценије, културно уздизање постаје чин отпора забораву и израз зрелости заједнице која је прошла кроз историјски лом, али је сачувала снагу да ствара.

– То је порука да егзодус није означио крај, већ искушење из којег се рађа нова свијест о потреби очувања идентитета и вриједности. Тако се кроз умјетност и традицију не враћа само живот у градове и институције, већ и повјерење и осјећај припадности, као залог будућности и темељ напретка- поручио је Митрић.

Судбина Срба из Хаџића

Душан Шеховац наводи да је од 1991. до 2026. године општина Хаџићи прошла пут од општине са око 7.300 Срба до простора на којем данас живи тек неколико старијих лица српске националности.

– Тај демографски слом – пад од готово 100 одсто – није посљедица природних кретања, већ рата, логора, страха, систематских притисака и трајног одсуства услова за достојанствен повратак. Пресуде Суда БиХ утврдиле су постојање тешких и систематских злочина над српским цивилима у логору „Силос“ и другим заточеничким објектима – истиче Шеховац.

Он је оцијенио да судбина Срба Хаџића није само локална прича, већ дио ширег питања нестанка Срба из Сарајева.

– Зато је обавеза науке, институција и културе сјећања да чињенице утврђују, именују и чувају од заборава. Памћење није позив на мржњу, већ на истину и достојанство жртава. Само на утврђеним чињеницама могуће је градити праведан мир и будућност у којој се слични процеси више никада неће поновити – истакао је Шеховац.

 
Жељка Домазет