Хрватски масакр српске Територијалне одбране на Миљевачком платоу, 21.6.1992. Фото: Screenshot Youtube
Хрватска војска је 21. јуна 1992. године напала положаје српске територијалне одбране на Миљевачком платоу у близини Дрниша и преузела контролу над 7 села.
Уочи напада хрватска страна је од српске затражила суздржавање од евентуалних провокација због одржавања Међународног фестивала дјетета, који је тај дан требао започети у Шибенику, да би то исто јутро безобзирно напала српске положаје.
Био је то први већи напад војних снага РХ на Републику Српску Крајину (РСК) након што је УНПРОФОР преузео улогу заштитних снага на подручју РСК.
Вијеће безбједности УН-а 30. јуна исте године доноси Резолуцију 762 којом осуђује акцију и тражи повлачење хрватских снага на почетне положаје, што Хрватска одбија.
Тужан епилог тог мучког напада је 40 убијених српских територијалаца, од којих су већина масакрирани након предаје. И умјесто да тијела погинулих врате породицама, хрватске власти наређују српским заробљеницима, под пријетњом смрћу, да их бацају у крашку јаму намјењену за гломазно смеће.
Хрватска радиостаница Сплит у маниру крајњег цинизма вишекратно је емитовала имена погинулих српских бораца уз звуке српске националне химне са разним погрдама.
Од 17. јула до 1. септембра исте године, хрватска страна је српској преко УНПРОФОРА предала 21 тијело која су била непокопана или покопана ван јаме и кости извађене уз помоћ спелеолога из поменуте јаме спаковане у 20 врећа измјешаних са костима животињског подријетла, што је увелико отежавало идентификацију.
Од дијелова костију и дијелова тијела на српској страни је састављено 40 лешева, од чега је 28 идентификовано и сахрањено у породичне гробнице, док је 12 неидентификованих покопано у заједничку гробницу на новом гробљу у Книну, гдје се и данас налазе. Послије пада РСК, ни међународна заједница ни хрватска држава нису показали никакав интерес да се ти посмртни остаци ексхумирају и покушају идентификовати савременом ДНК-а методом.
Седамнаест преживјелих заробљеника су, након тортура у затворима „Кулине“ у Шибенику, „Лора“ у Сплиту и „Керестинац“ у Загребу, размијењени у Неметину 14. августа 1992. године.
Злочин на Миљевачком платоу забиљежен је и на видеотраци од оних који су га и починили, која се непосредно послије догађаја, као својеврсни хорор филм, изнајмљивала по видео клубовима широм Европе.
Након дугогодишњег вођења кривичног поступка, Жупанијски суд у Сплиту је, у септембру 2014, осудио двојицу припадника ХВ, Анту Бабца (1965) на 3 године и 8 мјесеци и Мишу Јаковљевића (1971) на 3 године затвора због убиства ратног заробљеника Мирослава Суботића (1935) припадника ТО РСК из книнског села Ервеник, која казна им је потврђена и пресудом Врховног суда РХ од 6. септембра 2017. Нагодбом од 20. априла ове године, Хрватска се обавезала породици убијеног Суботића (супрузи, кћерки и сину) на име душевних боли исплатити укупно 520.000 куна (око 70.000 евра).
За злочин на Миљевачком платоу, без обзира на постојање обиља валидних доказа, који су достављени свим релевантним домаћим и међународним организацијама и институцијама које се баве заштитом људских права и ратним злочинима, нико није процесуиран пред Хашким трибуналом.
