Први светски рат: Бугарске егзекуције, илустрација Фото: KoSSev
Када су почетком прошле године, комуналци у јужном делу Косовске Митровице, у насељу Баир, случајно ископали 16 мушких скелета, Срби на северу Косова били су готово сигурни да су коначно пронађени остаци њихових предака који су 1916. године, предвођени Костом Војиновићем Косовцем, у долини Ибра, подигли и проширили Топлички устанак.
Окупаторска аустроугарска власт осудила је храбре устанике на смрт и јавно их је, да би српском народу утерала страх у кости, обесила у Косовској Митровици.
Мој прадеда Никола био је један од обешених устаника. У поробљеној Србији дигао се против Шваба и Бугара и завршио је на вешалима, никада нисмо сазнали где су његове кости. Када је у јужном делу Косовске Митровице пронађено 16 скелета били смо готово сигурни да су то кости наших предака, тражили смо да се изврши ДНК-а анализа како би наше прадедове достојно сахранили и запалили им свећу. На жалост, није било добре воље ни на албанској, али ни на српској (београдској) страни да их идентификујемо и пребацимо у родна села и достојно сахранимо – каже Мирко Јовановић из Сочанице код Лепосавића.
Увек против окупатора
Малолетници: Радослав Милосављевић из Родиља, Милија Проловић и Радован Јовановић из Каменице, Милосав Анђелковић, Јеврем Спасојевић, Анђелко Богићевић, Младен и Милан Миљојковић из Сочанице, Димитрије Виторовић из Ибарске Слатине, Љубо Јовановић из Дрена и Добрија Ђурђевић и Михајло Раловић из Мошнице преживели су десетогодишњу тортуру у аустроугарским затворима. Када су се вратили многи су били већ стари људи, неспособни за било какав рад. Ипак, неки од њих су се у Другом светском рату борили против окупатора и показали завидну храброст.
Апеловали смо на албанску власт у јужном делу Митровице да утврди чији су скелети, нудили смо и помоћ, али никаквог одговора није било. Не знамо где су кости завршиле, вероватно су негде поново закопане без икаквог обележја. Инсистираћемо да се овај случај расветли до краја – каже Драган Јаблановић, председник општине Лепосавић.
У првој половини августа 1916. године Коста Војиновић је у Лепосавићу окупио угледне сељаке и рударе: Уроша Костића Рудинца, Александра Пипера, Влајка Владисављевића, Проку Планића и Радомира Гашића. Њих петорица формирали су Ибарско-копаонички комитски одред, имали су штамбиљ и заставу на којој је писало „Слобода или смрт“.
Пре одласка у Топлицу Коста Војиновић је у договору са Урошем Костићем организовао састанак у кући проте Вићентија Симића из Сочанице. Окупили су се најхрабрији и договорили да се на дати знак удари на Косовску Митровицу, на полицијску станицу и општину у Ибарској Слатини. Акција је, међутим, проваљена, а аустроугарске власти су преко ноћи блокирале цео крај и похапсиле све мушкарце који могу да носе пушку – каже Будимир – Будо Костић, професор из Сочанице, где се данас налази спомен-соба, којом се овај крај делимично одужио храбрим устаницима.
Аустроугарски преки суд био је немилосрдан. На смрт вешањем осуђени су: свештеник Вићентије Симић, Милорад Костић, Ђорђе Јаблановић, Димитрије Благојевић и Никола Јовановић из Сочанице, Исаило Настић из Ибарске Слатине, Новица Ђурђевић, Ананије Михајловић и Крста Радосављевић из села Мошнице, Никодин Ђуковић из Добраве, Јеврем Милутиновић из Вуче, Радојко Нешовић из Кајкова, Рако Орловић из Стрмца, Иван и Аврам Миљковић из Локве на Рогозни и Аврам Радовановић из Липовице.
Смртна казна извршена је 30. јануара 1917. године у центру Косовске Митровице. Свештеник Вићентије Симић успео је да својим друговима последњи пут каже: „Наш живот ће сада бити прекраћен, али за истину и слободу није тешко умрети, браћо моја.“ На 20 година тешке робије осуђено је 26 људи, десеторица су добила по 15 година, а на десетогодишњу робију упућено је и 12 малолетника. Многи су умрли у Липотару и другим казаматима у Мађарској, а само мали број се вратио у родну Сочаницу – наглашава професор Костић.
Увек против окупатора
Малолетници: Радослав Милосављевић из Родиља, Милија Проловић и Радован Јовановић из Каменице, Милосав Анђелковић, Јеврем Спасојевић, Анђелко Богићевић, Младен и Милан Миљојковић из Сочанице, Димитрије Виторовић из Ибарске Слатине, Љубо Јовановић из Дрена и Добрија Ђурђевић и Михајло Раловић из Мошнице преживели су десетогодишњу тортуру у аустроугарским затворима. Када су се вратили многи су били већ стари људи, неспособни за било какав рад. Ипак, неки од њих су се у Другом светском рату борили против окупатора и показали завидну храброст.
