ИН4С, Слободна Херцеговина, 14. 7. 2025, Годину дана без Гордане Јанићијевић — да истина не умукне – Објављена књига „Крајина која некад бејаше“ [Видео]

Гордана Јанићијевић, „Крајина која некад бејаше“ Фото: Слободна Херцеговина

У сриједу 16. јула 2025. наврша се година откако нас је напустила Гордана Јанићијевић — новинарка, хроничарка, свједок и борац једног времена које данас многи покушавају да забораве, умање или фалсификују.

Није дочекала да у рукама држи своје животно дјело. Није дочекала да види своје име на корицама књиге коју је стварала двије и по деценије. Није дочекала да јој публика аплаудира, да јој неко захвали, да је јавност сагледа онаквом каква је заиста била — хероина нашег времена.

А била је све то: и новинарка, и хроничарка, и свједок, и жена, и борац, и мученица. Једина жена која је у ратовима деведесетих извјештавала са свих српских ратишта. Од Книна до Вуковара. Са прве линије фронта. Није слала извјештаје из студија — него из ровова. Није писала текстове иза писаће машине у сигурној редакцији — већ у шаторима, у избјегличким колонама, у болницама гдје се смирај живота мјерио минутама. Са микрофоном у руци и молитвом у срцу. Није тражила сензацију. Тражила је — истину.

Зато је књига Крајина која некад бејаше нешто много више од новинарског зборника. То је свједочанство. Исповијест једног народа. И једне жене. Јер у свакој реченици, између редова, осјећа се њена тишина. Њена бол. Њена снага.

Гордана није припадала оном свијету који се „снашао“. Није знала да се додворава. Није знала да тргује. Није знала да склапа погодбе. Није хтјела да буде ничији ПР. Није хтјела да ћути, иако би јој то било исплативије. Није пристајала на компромис с истином. Зато је била кажњена. Као и многи часни људи у овом народу.

У спомен на прерано преминулу Гордану Јанићијевић понављамо њен разговор са једним од оснивача Српског Меморијала Миливојем Батом Иванишевићем, председником „Института за истраживање српских страдања у 20. веку“, снимљен за „Српски св(иј)ет“ 4.3.2021.

До краја живота остала је подстанарка. Без сталног запослења. Без здравственог осигурања. Са неуписаним стажом. Са пензијом испод сваког људског достојанства. Са нарушеним здрављем, без гласне подршке, без системске бриге. Није добила признања. Ни спомен-плочу. Ни минут на телевизији када је отишла.

Доживјела је судбину хероине каква је била и Милунка Савић — храбра у рату, заборављена у миру. А ипак, никада се није жалила. Никада није тражила ништа. Само је хтјела да истина буде записана. Да не оде у заборав. Зато ова књига није само њена. То је књига једног народа који нестаје. Књига времена које се затире. Књига свједока којих више нема — и оних које више нико ништа и не пита. То је књига против заборава.

Многи, са стране, замишљају новинарство као лагодну, чак привилеговану професију. Али сви који су заиста прошли те стазе, знају колико је то далеко од истине. Новинарски хљеб је хљеб са седам кора — тежак, често горак. Живот под сталним притиском, у атмосфери неизвјесности, у борби за истину, етику и професионалну независност, у свијету у коме се слобода све скупље плаћа. Многе је мајсторе пера, многе новинаре и мислиоце, убила управо прејака ријеч — изговорена с вјером у правду, али испред свог времена. То је егзистенцијална и емоционална борба, живот на самој ивици достојанства, у коме је глас савјести често усамљен — али управо због тога неизмјерно вриједан.

Зато је важно да одржимо обавезу. Да се Гордани не догоди заборав. Да се њено име памти. Да књига Крајина која некад бејаше уђе у библиотеке широм Србије, у Бањалуку, Источно Сарајево, Требиње, Грачаницу, Беране, Херцег Нови, Вранић, Барајево — у сваку читаоницу гдје млад човјек може сазнати шта значи новинарска храброст. Шта значи служити истини. Шта значи остати вјеран, чак и када све дјелује узалудно.

Ова књига је споменик. Не од камена. Не од бронзе. Већ од ријечи. Споменик једној жени. Споменик поштењу. Споменик слободи.

Хвала Гордани Јанићијевић што нас је задужила. Нека њена књига буде њен глас који не јењава. Нека живи гдје год се чита. Нека буде свјетло на крају тунела — и опомена генерацијама које долазе.

Нека ријечи ове храбре жене и даље живе међу нама.

Трифко Ћоровић, Слободна Херцеговина

„Крајина која некад бејаше“

Монографија је објављена у издању Архива Војводине и Удружења грађана Култура без граница, у оквиру едиције Посебна издања. Главни и одговорни уредник је др Небојша Кузмановић, уредник Трифко Ћоровић, технички уредник Татјана Цавнић, лектор Драгана Бокун, а дизајн корица потписује Студио Хум из Барајева. Рецензензију је написао др Милан Гулић из Института за савремену историју.

Књига Крајина која некад бејаше неће бити у слободној продаји, у складу са одлуком издавача. Ипак, захваљујући њиховој вољи и труду, она је већ доступна у бројним библиотекама широм Србије и Републике Српске, гдје ће сви заинтересовани читаоци моћи да је користе за лично или научно истраживање.