Искра, 28. 3. 2021, Владимир Умељић: Крађа српске историје и фалсификовање културе памћења од стране новокомпонованих нација на Балкану [из Архиве] Српски меморијал Страна 2

Андрићград: Споменик Мехмед–паши Соколовићу и патријарху Макарију (Соколовићу) Фото: РТС

Пример Бајице – Мехмеда Соколовића

Погледајмо на примеру Мехмед-паше Соколовића, најчувенијег великог везира Османског царства са Балкана, колико је ова Балићева поставка научно-историјски утемељена, односно колико она такође припада произвољној реконструкцији историје, карактеристичној за „договорне нације“ и њихово „националистичко представљање историје“, која тиме „постаје полазна тачка даљег политичког деловања“ (Г. Елверт, 1989).

Мехмед-паша Соколовић (1505-1579) је рођен у српској православној фамилији и истоименом месту Соколовићи, код Рудог, у данашњој држави Босни и Херцеговини. Био је крштен по прописаном древном обреду српске православне цркве и добио име Бајица. Врло млад, био је од стране турских властодржаца насилно одведен од своје фамилије („Данак у крви“), преведен у ислам и укључен у османске елитне трупе јаничара. Направио је изузетну каријеру и од 1565. постао је велики везир Отоманског царства. ¹

Бајица као симбол договорне нације или пра – босанске/бошњачке

По сведочењу његовог савременика, ученог немачког путописца и евангелистичког теолога из Тибингена Штефана Герлаха (Stephan Gerlach), који је 1573-1578. службовао у Цариграду, Мехмед-паша Соколовић је на пр. заслужан и за чињеницу, да је српски језик (штокавска, искључиво српска варијанта) у његово време био један од званичних језика на султановом двору. Оно што стоји, то је да ни турски историјски извори тог времена не помињу никакав „босански“ или „бошњачки“ језик, који је у употреби на османском двору. Штефан Герлах исто тако сведочи, да је Мехмед-паша Соколовић успео да издејствује обнављање српско-православне Пећке патријаршије, те да је потом први нови патријарх био његов блиски рођак (Герлах пише – брат) Макарије Соколовић. ²

То значи, Мехмед-паша Соколовић је исто толико био „босански/бошњачки“ везир, колико је византијски император Константин Велики био Србин (јер је био рођен у данашњем Нишу), односно колико је Мојсије пак био Египћанин (јер је био рођен у египатској престоници Тебе, данас Луксор) или колико је Ханибал био Тунижанин (јер се Картагина налазила на месту данашњег Туниса), односно колико је актуелни турски председник Ердоган Византинац (јер је рођен у Истамбулу, некадашњем Цариграду).

Независно од тога, исте године сазнајемо од једног босанско-муслиманског професора универзитета из Сарајева:

„Poznato je da je Mehmed-paša dovodio svoje najbliže rodjake u Carigrad i da su mu sestra i otac primili islam. Sestra Šemsa se udala za Subab-bega Boljanića, hercegovačkog sandžaka. Otac Dimitrije je dobio ime Džemaludin Sinan-beg (…)

Mehmed-paša Sokolović je kroz svoj odgoj u Edirnama, gdje je stekao prvo islamsko obrazovanje, te kasnije kroz vojevanje po Ugarskoj, učestovanje u pohodima na Bagdad i Perziju, te kasnije kroz vojevanje na dvoru postao, kako pravovjerni musliman, tako i pravi Osmanlija. On je od početka do kraja bio i ostao iskreno privržen svom novom zakonu, koji je počeo učiti kada mu je bilo već 16-18 godina (…)“ ³

Већ 2016. иде се један корак даље, Мехмед-паша постаје муслиман од рођења, који није одведен у јаничаре, већ „на школовање“ у Истамбул:

„Međunarodni naučni skup „Mehmed-paša Sokolović i porodica Sokolović kroz historiju” (1505-1579.) održan je 14. oktobra 2016. godine u prostorijama Rektorata Univerziteta u Sarajevu (…)

Mehmed-paša Sokolović rođen 1505/1506. godine u Bosni, u okolini Rudog, u selu Sokolovići. Pretpostavlja se da je odveden iz Bosne devširmom (uvođenje u vojnu i civilnu službu mladića iz kršćanskih, a na prostoru Bosne i Albanije muslimanskih porodica, ⁴ koje je vršeno u Osmanskom carstvu) na školovanje u Istanbul, objašnjava dr. Elma Korić, naučni saradnik u Orijentalnom institutu u Sarajevu i član Međunarodnog naučnog odbora (…)

Prema podacima izvora, a za to je najrelevantniji prvi popis u Bosni iz 1468/1469. godine, koji je objavljen prije 7 ili 8 godina, u Bosni institucionalnog pravoslavlja uopće nije bilo. ⁵ To što je bilo pojedinačnih slučajeva uopće nije pravilo. Drugo, taj kraj odakle potječe Mehmed-paša Sokolović bio je muslimanski, odnosno već je bio naseljen muslimanima. Njegov otac i rođaci, svi su se izjašnjavali kao muslimani i nosili su muslimanska imena”, naglašava dr. Fazileta Hafizović, naučni saradnik u Orijentalnom institutu u Sarajevu (…)

Стећци и њихов распоред на српском етничком простору и ван Босне

Dr. Elma Korić objašnjava da je sasvim normalno da su ljudi koji su živjeli i djelovali bili itekako svjesni odakle potječu i ljudi koji su odlazili devširmom najčešće su uz sebe imali etničku ⁶ odrednicu Bosna, Bosnali, Bošnak. „Sokolovići nisu imali ove odrednice jer su u to vrijeme oni bili izuzetno poznata porodica i svi su znali ko su oni i odakle dolaze. Međutim, iz njihovih aktivnosti se vidi ko su Sokolovići ustvari bili (…)“ ⁷

Тренутник врхунац овог развоја представља следеће „откриће“:

„Председник Скупштине општине Вишеград и члан Главног одбора СДА Билал Мемишевић тврди да су српски историчари измислили данак у крви ⁸ те да најчувенији „потурчењак” с ових простора Мехмед-паша Соколовић вуче порекло из муслиманске породице.“ ⁹

Вратимо се Балићу, који (као и његови истомишљеници) не помиње горње историјски верификоване чињенице о српској националности и православно-хришћанској конфесији младог Бајице Соколовића, као и о његовом заузимању за Пећку патријаршију тј. за званичну употребу српског језика на султановом двору а вероватни разлог за то се налази већ у његовом трактату.

За Балића су Срби, наиме, само „Варвари (…) неурачунљиви (…) арогантни (…) ретардирани (…) сељачко-динарски Балканци (…) и захваљујући свом демонизирајућем и искључивом модусу поимања стварности спремни на вршење анти-цивилизованих дела…“, док су „Бошњаци урбаног карактера, морални и склони реду и миру…“

Он тиме следи свом ментору Потхофу и његовим „научним“ ставовима:

„Српски хајдуци су били само „… крволочни друмски разбојници (давна прошлост) и то све је сада поново провалило из атавистичких дубина свести (диахронија српског менталитета, испољена и у последњим балканским ратовима на крају XX века)…“; у српској народној поезији опевана дела епског јунака Марка Краљевића су „страшна“ и „варварска“, та од Срба толико вољена и уздизана поезија је „сирова“ и „свирепа“ (диахронија српског менталитета, која је већ стотинама година препознатљива и ето штавише и кроз њихову културу „доказива“); српски племић Милош Обилић, који је 1389. усмртио нападачког турског султана Мурата у бици на Косову Пољу, за њега је „човек сумњивог морала, што проистиче из његове двоструке улоге – једног подмуклог убице и једног јунака“ (давна прошлост); Закључно и читав српски „Косовски мит“ (давна прошлост) је пак превасходно „једно проклетство, чија опасност проистиче из чињенице да је он служио као идеолошки инструмент једне фашистичке, насилне и експанзивне политике (диахронија српског менталитета, испољена у последњим балканским ратовима на крају XX века); Анте Старчевић није заправо био никакав великохрватски расиста, који је драстично дехуманизовао Србе и позивао на њихово истребљење, већ само „творац једне националне идеологије, који се само залагао за излазак Хрвата из Аустро-Угарске и био чак спреман да пактира са Србима (…) анализа његових дела показује да он при томе није мислио на хрватизацију јужних Словена, већ на један државни савез истих…“

Да ли је уопште умесно питање, дакле, колико је заправо чудна одлука Хрватске академије знаности и умјетности из Загреба, да га 2004. године прими као уваженог пуноправног члана у своје редове?

Ова бесконкурентно највиша званична академско-научна институција у Хрватској је, значи, очигледно проценила да се у Потхофовом случају ради о једном изузетном научнику и одала му ово велико признање. Она је прогласила дакле његов лични допринос развоју хуманистичких друштвених наука једнаким заслугама осталих хрватских академика.

Његовом свечаном пријему није иначе сметала ни чињеница, да је у мојој горе поменутој реплици „Критика нечистог ума“, поред осталог, било непобитно доказано и на Потхофовом универзитету у Бону објављено, да је он био и отворени, заправо врло неумешни плагијатор, јер је преко 80% његовог дотичног „научног“ текста – реч по реч – било идентично са већ објављеним трактатима његовог колеге са универзитета у Гетингену, проф. др R. Lauer-а. ¹⁰

Може се дакле констатовати, да су Балићеве више него фрагилне поставке тј. конструкције, најблаже речено, научно-историјски неодрживе, његов прилог је дакле један политички тј. пре политикантски памфлет.

Гажење по ослободилачким тежњама Срба и балканских народа

Његов (негативно) емоционализовани речник пак буди легитимну сумњу, да је он икада дошао у додир са Тацитовим класичним правилом sine ira et studio, које je препоручљиво при бављењу историографијом, што у истој мери важи и за немачког универзитетског професора и хрватског академика Потхофа.

И у Балићевом случају показује се, значи, још једном да нипошто није лако редефинисати прошлост, реконструисати историју, присвојити нпр. Александра Великог (Македонија), монтенегринизовати Његоша (Црна Гора), побошњачити Мехмед-пашу (Бајицу) Соколовића или Ахмед-пашу Херсекоглуа (Стефана Херцеговића, сина Стефана Вукчића Косаче, херцега од Светог Саве и именодавца Херцеговине).

Прилично је нејасно, иначе, зашто било ко тако нешто уопште ради, зашто се човек заправо излаже енормном ризику да не буде сматран иоле озбиљним саговорником, да компромитује ствар за коју се залаже, у конкретном случају за признавање свог, по сопственој одлуци сада институционализованог националног осећаја.

Нема, наиме, ничег нечасног или неморалног у одлуци и договору да се оснује једна нација, али свесно и циљано присвајање историје (= крађа духовног власништва) других врло тангира ове две категорије и доводи емпиријски до увек нових сукоба између умешаних страна.

Балићев трактат је, међутим, био очигледно један политички пројекат а политика се, као што је познато, не оптерећује исувише често дотичним појмовима – част и морал – тако да у најмању руку постаје схватљивије зашто је већ филозоф Платон врло далековидо захтевао да се „вокабулар разума и истине мора одвојити од вокабулара демократске политике“. ¹¹

Том захтеву се на Балканском полуострву очигледно исувише често и дословно следи, али у једном својственом и врло негативном (само релативистичком) смислу речи, што сигурно не одговара основној, што значи правој интенцији ове поставке великог старо-грчког мислиоца.

Позитивно схватање и примена овог постулата, наиме, имплицирала би, да би сада одвојени вокабулар разума и истине смео, могао и морао да се посматра као надређена односно контролна инстанца вокабулара политике.

Један показатељ, колико је поједностављено, буквално тумачење Платонових речи погрешно, представља и чињеница да се све горе кратко оцртане девијације при писању историје а њих сигурно има и на српској страни (врло контрапродуктивна тврдња нпр. да је само у систему концентрационих логора Јасеновац у геноцидној хрватској држави 1941-1945. од стране владајућих клерофашиста убијено далеко преко 1.000.000 Срба и сл) у принципу негативно примењују а то значи политички инструментализују, да би се ровови међу балканским народима што више и неповратније продубили и утврдили.

Јер заиста се ради о (негативном) „одвајању вокабулара разума и истине од вокабулара политике“, када нпр. српски феудалац Ђурађ као шиптарски јунак

а. албански национални херој са албанским и српско-православним коренима, Ђурађ Кастриота Скендербег, постаје само још једна додатна јабука раздора између два народа;

б. када се српско превођење Хрвата са губитничке на добитничку страну по завршетку 1. светског рата („Ми Хрвати и Словенци из побјеђеника постали смо побједницима. Сретно смо избјегли тешким мировним увјетима (…)“ потом прогласи „српском окупацијом и укидањем диахроне хрватске суверености“ и само је чудо да и српски кнез Бјелош, који је у служби мађарског краља 1142-1158. био бан Хрватске, ¹² од стране хрватске историографије још увек није проглашен „великосрпским агресором и окупатором“ њихове „хрватско-угарске краљевине“;

в. када се Твртко I Котромановић, краљ Босне, унук бана Босне Стефана I. Котроманића (1242-1314) и српске принцезе Јелисавете, ћерке српског краља Стефана Драгутина из династије Немањића, и син Јелене Шубић Зрински, из једне од најпознатијих хрватских грофовских породица, који се 26.10.1377. крунисао „Круном Светог Саве“ у српско-православном манастиру Милешева за краља Срба, Босне, Приморја и Западних Земаља, потом од стране хрватске историографије једним потезом пера прогласи „zapravo obnoviteljem stare hrvatske države“;

г. када се насилно исламизовани српски Бајица Соколовић потом проглашава „босанским/бошњачким великим везиром и (исто тако босанским/бошњачким) савладаром Османске царевине Мехмед-пашом Соколовићем“, итд.

Другим речима, једно од важних питања у међунационалним односима на Балкану гласи – зашто се оно што је заједничко у историји увек уграђује у бедеме раздвајања и бастионе непомирљиве различитости а скоро никада се не посматра као спојница или барем као потенцијални мост међусобног (спо)разумевања?

Dr sci Phil. dr Владимир Умељић

Научни извори и литература

Aus der Südosteuropa-Forschung; Bd. 8: „Konfliktregion Südosteuropa ‒ Vergangenheit und Perspektiven“ (Hrsg. Prof. Dr. Wilfried Potthoff), Bonn/Muenchen, 1998):

– Balic, S. Der historische und religiöse Hintergrund des Konfliktes in Bosnien (Warum wird das bosnische Bekenntnis zu Europa überhört?)

– Potthoff, W. Geschichte und Geschichtsmythen in den südslawischen Literaturen

Blackburn S.
– Wahrheit. Ein Wegweiser für Skeptiker, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt, 2005.

Böhlig, A.
– Die Gnosis: Der Manichäismus. Bd. 3. Zürich-München, 1980.

Brockhaus, Bd 1. Wiesbaden 1983.

Elwert, G.
– Nationalismus, Ethnizität und Nativismus ‒ über die Bildung von Wir-Gruppen. In: Peter Waldmann und Georg Elwert (Hgg): Ethnizität im Wandel. Saarbrücken, Fort Lauderdale 1989.

Fine, John Van Antwerp
– When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. University of Michigan Press, 2006.

Herm, G.
– Der Balkan. Das Pulverfaß Europas. Econ Verlag GmbH, Düsseldorf / Wien / New York / Moskau, 1993.

Imamovic, M
– Historija Bosnjaka, str. 158-163. – poglavlje: Proces Prihvatanja Islama u Bosni. Izdavač „Preporod“, Sarajevo, 1998.

Историја српског народа, Књ. 1, Београд 1981.

Jenkins, R.H.J. et Dvornik F. et al.
– Constantin Porfirogenitus, De Administrando Imperio. London, 1962.

Jireček, K.
– Istorija Srba, prva knjiga, Beograd, 1978.

Kadić, E.
– Mehmed-paša Sokolović bio je Bošnjak, Stav, Sedmični časopis za politiku, društvo i kulturu, 23.10.2016.

Klaić, N.
– Povijest Hrvata u ranom srednjem veku, Zagreb, 1971.

Lauer R.
– „Genese und Funktion des illyrischen Ideologems in den südslawischen Literaturen des 16. bis Anfang des 19. Jahrhunderts“.

– „Das Wüten der Mythen. Kritische Anmerkungen zur serbischen heroischen Dichtung.“.

Matuz, J.
– Sokollu Mehmed Pascha. In: Mathias Bernath, Felix von Schroeder (Hrsg.), Gerda Bartl (Red.): Biographisches Lexikon zur Geschichte Südosteuropas. Band 3. Oldenbourg, München 1979.

Osborne, N.
– University of Edinbourgh, „Evening Standard“, London, Septembar 1996.

Schiel, T.
– Ethnie, Staat, Nation ‒ was ist Fiktion, was ist Realität? In: Peripherie 18/19 (1985).

Stephan Gerlachs deß Aeltern Tage-Buch der von zween glorwürdigsten römischen Kaysern, Maximiliano und Rudolpho, beyderseits den Andern dieses Nahmens an die ottomanische Pforte zu Constantinopel abgefertigten und durch den Wohlgebornen Herrn Hn. David Ungnad, Freiherrn zu Sonnegk und Preyburg […] mit würcklicher Erhalt- und Verlängerung des Friedens zwischen dem Ottomannischen und Römischen Kayserthum und demselben angehörigen Landen und Köngreichen glücklichst-vollbrachter Gesandtschafft. Hrsg. von Samuel Gerlach, Zunner, Frankfurt am Mayn 1674 (XVIII, 552 Seiten, 4 Portraits)

Умељић, В.
– Kritik der unreinen Vernunft, „AKUT“, Das Bonner Uni-Magazin, Nr. 282, 1998.

– Свети Сава – пут од племена до нације, Зборник „Свети кнез Лазар“, Призрен-Грачаница, 2005.

– Балкански гамбит Ватикана, KАТЕНА МУНДИ, Београд, 2018.

Чавошки, К.
– Рецензија у енциклопедији CATENA MUNDI III, Београд, 2016.

„Председник Скупштине општине Вишеград и члан Главног одбора СДА Билал Мемишевић тврди да су српски историчари измислили данак у крви“. Časopis za političku teoriju i društvena istraživanja „Nova srpska politička misao“, Beograd, 22. januar 2018.

Фусноте

Josef Matuz, Sokollu Mehmed Pascha. In: Mathias Bernath, Felix von Schroeder (Hrsg.), Gerda Bartl (Red.): Biographisches Lexikon zur Geschichte Südosteuropas. Band 3. Oldenbourg, München 1979.
Његово главно дело је објављено тек 1674. године у Франкфурту на Мајни, значи преко 60 година после његове смрти: „Stephan Gerlachs deß Aeltern Tage-Buch der von zween glorwürdigsten römischen Kaysern, Maximiliano und Rudolpho, beyderseits den Andern dieses Nahmens an die ottomanische Pforte zu Constantinopel abgefertigten und durch den Wohlgebornen Herrn Hn. David Ungnad, Freiherrn zu Sonnegk und Preyburg […] mit würcklicher Erhalt- und Verlängerung des Friedens zwischen dem Ottomannischen und Römischen Kayserthum und demselben angehörigen Landen und Köngreichen glücklichst-vollbrachter Gesandtschafft. Hrsg. von Samuel Gerlach, Zunner, Frankfurt am Mayn 1674 (XVIII, 552 Seiten, 4 Portraits)“
Mustafa Imamovic, Historija Bosnjaka, str. 158-163. – poglavlje: Proces Prihvatanja Islama u Bosni. Izdavač „Preporod“, Sarajevo, 1998.
То је врло самовољна тврдња, јер то су били „насилно одведени хришћански дечаци, пре свега са Кавказа и Балкана (…) сиромашни муслимани из нижих социјалних слојева су додуше неретко покушавали да прокријумчаре своју мушку децу у њихове редове, да би им обезбедили бољу будућност у султановој служби (…)“ Упореди: Gerhard Herm: Der Balkan. Das Pulverfaß Europas. Econ Verlag GmbH, Düsseldorf / Wien / New York / Moskau, 1993.
Оно што ова ауторка изоставља је чињеница да тада ни у Србији није постојала званична институционална српска црква. Пећка патријаршија је била аутокефална црква са седиштем у Пећи која је постојала од 1346. до 1463, а затим поновно од 1557. до 1766. Осим тога, она игнорише Имамовићеве наводе да је породица Мехмед-паше тек потом, касније прешла у ислам: „Poznato je da je Mehmed-pasa dovodio svoje najblize rodjake u Carigrad i da su mu sestra i otac primili islam (…) Otac Dimitrije je dobio ime Dzemaludin Sinan-beg“.
Апсолутно је нејасно како ауторка долази на то да „Bosna, Bosnali, Bošnak“ представљају „етничку“ а не географску одредницу? Од најранијих историјских извора па до 1993. и проглашења бошњачке нације, наиме, нигде нема ни трага помена о етничким Бошњацима, бошњачком језику, бошњачкој култури и сл.
Edib Kadić, Mehmed-paša Sokolović bio je Bošnjak, Stav, Sedmični časopis za politiku, društvo i kulturu, 23.10.2016.
Читава просвећенa историјска наука потврђује ову праксу османске царевине, коју српски историчари називају „данак у крви“, тако на пр. немачка историографија то назива „Knabenlese“ (берба/жетва дечака) као „отимање хришћанских дечака, насилно превођење у ислам и укључивање у елитну трупу јаничара, по узору на древни дервишки Орден Хаџи-Бекташа“. Ибид: Gerhard Herm: Der Balkan. Das Pulverfaß Europas. Econ Verlag GmbH, Düsseldorf / Wien / New York / Moskau, 1993.
Časopis za političku teoriju i društvena istraživanja „Nova srpska politička misao“, Beograd, 22. januar 2018.
Ту чињеницу је уочила др Вера Бојић, тада лектор на катедри славистике универзитета у Бону, и ставила ми је на располагање пре писања моје реплике, за коју ми је такође дала више драгоцених информација из области славистике. Чињеница је, наиме, да је од 12,5 страница Потхофовог прилога у овом зборнику, 10,5 страница дословце преписано од Р. Лауера (Текстови: „Genese und Funktion des illyrischen Ideologems in den südslawischen Literaturen des 16. bis Anfang des 19. Jahrhunderts“ kao i „Das Wüten der Mythen. Kritische Anmerkungen zur serbischen heroischen Dichtung.“).
Blackburn S. Wahrheit. Ein Wegweiser für Skeptiker, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt, 2005.
Упореди: „Liste der Bane von Kroatien“, Wikipedia, zuletzt aktualisiert 3. IV 2013.