Политика, 7. 5. 2022, ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА: Ђурђевски уранак на Крфу 1916.

Бивак под маслинама на Крфу, 1916. године Фото: Самсон Черноф, Албум „Петогодишњи рат – Срби 1912-1916“, Лондон 1916. године.

Из крпежи тек умрлог српског војника, испало је непослато писмо:„Драга мајка Милосава, да ти се јавим да сам здрав, што и вама желим…”

Чачак – Где нас затече празник младости и чаролијских душевних узбуђења? Сећамо се Србије: воћe већ обарало и понело, никла пшеница, олистали шевари. Бусен набрекао од свежине, ливаде прошарали љутић и каћунак, а у густишу од дивље руже и купине збринули гнездо жутогруде потравке и славуји – приповеда чачански књижевник, дипломата и официр Радоје Јанковић, сведок Ђурђевског уранка на Крфу 1916.

И вели, збирајући сећања мало доцније…

Благи обичаји помињали су наш народ на Крфу на стада и берићет, на старе шуме и зелене сувати. На Крфу немамо безлобних врачи и бајања. Груба ратна сила покида нежне узе што нас држе уза живот и природу. Остала је нада у Бога и благо осећање на некадашњи Ђурђевдан.

Сећамо се: још уочи празника истера се стока на ливаде. И младежи јекће срце. Пустила је стада, нек се помешају, да им се не зна газде. Меденице се поскидају и, док стока по вољи бирка, младеж заложи ватре, пева и подврискује да се ори дубрава.

А ноћ као расањена. Трава мирише наном и матичњаком, а шаке се зарију у влажно корење од дуњице и граорице. Мекуша трава покорно полегла, а у косе девојке заплели се звончић и красуљак.

Те ноћи износе се високи крстови у шорове, те се око њих весели и игра. Праве се крстићи од улисталог пружа и побадају се у жита, у ливаде и винограде да Бог благослови годину и иметак.

Код стоке врачају старице. Изађу на трла и појате, замету у мекиње ђурђевка, здравца и селенца да се стока боље одржи, да буде добре муже, и да се млеко могне да угрудва.

Око пуне ведрице млека и око крчага воде оплећу се венци од млечике, ђурђевка и девесиља. Кад наиђу на потоке или бунаре, бацају венце у воду ради њезиног здравља и свежине. Сујеверне планинке чувају стада на појатама да их врачаре, тобож, не укуну; да не украду млеко са вимена, те да се овце не изјалове. Простиру обноћ белу мараму по горској трави, преко које не промине ни звер ни човек, па исцеде из ње росу у млеко, да га запоје и припашу.

Понегде старица злоћудно проспе раскршћем мекиње, а у чечвару пречека целе ноћи лаковерни човек да наиђе гола вештица, да је ухвати у шипков прут. Целе те сочне ноћи као да промичу мраком чежњиве бајалице. Мајке опасују децу дреновином, а судове оките цвећем и гранчицама. Свечери још потопљени су у воду за умивање копитњак, калопер и челоперчин. Младе су кришом изнеле у баштицу зделу с млеком, а са малене цркве забрује звона на празник и јутрење.

Ова пуста мора и чудне крфске планине наши су окови. Не чусмо славуја; не нађосмо ђурђевскога биља. Место зеленила обесило се црнило о наше домове. Ономад су читане молитве сахрањенима по Крфу. Не мисли, уранче, да те је народ напустио! Он ће ти се вратити кад му се срећа осмехне.

На Ђурђево јутро обилазио је болнице на острву Виду начелник штаба наше Врховне команде на Крфу. У капели лежало је неколико мртвих војника. Пред шатором стајала је гомилица њихове одеће. Један француски војник одабирао је чега има у тој заоставштини. У блато је пало једно непослато војничко писмо које подиже сам ђенерал Бојовић. Гласило је:

„Драга мајко Милосава,

Да ти се јавим да сам здрав, што и вама желим, да ми одговорите јесте ли могли кукурузе посијати и где сте ји посијали и да ми одговорите јесу ли волови омршали и за осталу стоку и јесте ли узорали.

Нашао сам гроб брата Миливоја, и јесу ли се овце ојагњиле, и има ли гусенице. Сад прими поздрав, мајко Милосава, од мене и наши комшија, и путовали смо мајко морем и прилично се помучили по Албанији, сад је све добро.”

Ђенерал, у име Ђурђевског уранка, накида гранчица боровине и положи по мртвим младићима, говорећи тихо:

„Добро је, сад је све добро, момци! Сад је све добро.”

 
Гвозден Оташевић