ИСКРА, 4. 11. 2025, Владимир Умељић: Србоцид хрватске државе 1941-1945, као ’комунистичко-четнички мит‘

Јасеновац, Ускочка шума: рекогнистицирање терена Фото: Вечерње новости, Антун Милетић „Концентрациони логор Јасеновац“

Порицање Србоцида хрватске државе 1941-1945. од стране великог, вероватно највећег дела хрватских водећих елита је по свему судећи апсолутни conditio sine qua non њиховог (сликовито речено) преживљавања, њиховог схватања сопственог националног идентитета.

Ко се пак са српске стране бави иоле озбиљним истраживањем овог масовног злочина, тај је у најмању руку „комунистичко-четнички митоман“. У Немачкој је, напротив, порицање Холокауста („Auschwitz–Lüge“) кажњиво дело.

А камоли да се неко тамо усуди да говори о заједничкој митоманији, поготову неспојивих елемената, нпр. о некаквој небулозној „нацистичко-ционистичкој митоманији“.

Недавно сам од једног познаника добио поруку са питањем, да ли сам знао или ми је можда промакло да и са хрватске стране повремено добијам одређени ехо, реакције на свој рад на истраживању Србоцида хрватске државе 1941-1945?

У приложеном чланку је, наиме, стајало и следеће:

„Širitelji srpske mitomanije o logoru Jasenovac i NDH su:

Srpska pravoslavna crkva, Antun Miletić, Milan Bulajić, Vladimir Dedijer, Dragan Cvetković, Salamon Jazbec, Vasilije Krestić, Srboljub Živanović, Smilja Avramov, Velimir Terzić, Mira Radojević, Jovan Mirković, Darko Trifunović, Smiljana Tišma, Petar Makara, Srđan Bogosavljević, Radomir Bulatović, Ferdo Čulinović, Jovan Ćulibrk, Gojo Riste Dakina, Viktor Novak, Životije Đorđević, Veljko Đurić Mišina, Jovana Mrđa, Dušan Nikodijević, Kosta Nikolić, Radomir Smiljanić, Milica Kaličanin, Zoran Kaličanin, Vojislav Šešelj, Vladimir Dimitrijević, Srdja Trifković, Mirko Zurovac, Biljana Živković, Vesna Đurić, Petar Kačavenda, Dragoljub Acković, Vladimir Umeljić, Saša Aćić, Aleksandar Jovanović, Lazar Lukaić, Goran Mitrović, Ines Stipankov, Nikola Živković i drugi.“ (др Марко Јукић, „Комунистичко-четнички мит о Јасеновцу“, Хрватска удруга Бенедикт, 14. травња 2021).

Сигурно, да сам ја правио овај списак, он би изгледао другачије, понеко име бих додао, али и изоставио, но са већином наведених сам сагласан тј. чини ми част да ме неко, па био то чак и овај иначе не баш непроблематични хрватски аутор, смешта ето у ту групацију.

Оно што је проблематично код Марка Јукића (и типично за историчаре са мањком аргумената), то је његова апсолутна фиксација један партикуларни аспект ове проблематке, овде на број жртава Србоцида хрватске државе 1941-1945. уопште и логора смрти Јасеновац посебно а са непревидивом намером да тај број што више умањи.

Јер злочин геноцида је одавно обавезујуће дефинисан (Рафаел Лемкин, као и одговарајућа резолуција Уједињених нација) и не може бити редукован само на питање броја жртава, иако је оно од енормне важности.

Тако он цитира и следеће:

„GEIGER, Vladimir. „Ljudski gubici Hrvatske u Drugom svjetskom ratu koje su prouzročili ‘okupatori i njihovi pomagači’. Brojidbeni pokazatelji (procjene, izračuni, popisi)”. Časopis za suvremenu povijest 43 (2011), br. 3: 699-749 (https://hrcak.srce.hr/76758).

Citat iz Geigerova članka:

“Izvještaj Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, naslovljen Zločini u logoru Jasenovac, navodi 1946. slično, naime ustvrđuje da je u logoru Jasenovac život izgubilo 500 do 600 tisuća osoba.72 Izvještaj Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača iz 1946., načinjen bez dokumenata, na temelju izjava svjedoka i zapisnika triju komisija koje su obišle logor Jasenovac 11. i 18. svibnja i 18. lipnja 1945., prepun pretjeranih, nevjerojatnih, pa i apsurdnih navoda i tvrdnji, ishodište je na kojem se zasniva mit o logoru Jasenovac.73

No prema prvom popisu ljudskih gubitaka Hrvatske u Drugom svjetskom ratu, naime prema podacima Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača iz 1947., u logorima NDH život su izgubile 25.773 osobe s područja Hrvatske, a broj žrtava logora Jasenovac s područja Hrvatske iznosi 15.792 i logora Stara Gradiška 2.927 (tablica 13).74 Prema podacima Komisije za popis žrtava rata SIV-a SFR Jugoslavije iz 1964. u svim logorima na području Jugoslavije tijekom Drugog svjetskog rata život je izgubilo 89 851 osoba.75 No znatne su žrtve stanovništva Jugoslavije, i Hrvatske, i u logorima u Trećem Reichu i logorima ostalih okupacijskih zemalja.76“

Свакако, привид ширине и (наводне) објективности Марко Јукић покушава да барем наговести и другачијим цитатима. „Наводне“, јер он њих негативно конотира, буди сумњу и децентно сугерише неверодостојност, некакву nolens volens колаборацију са српским „комунистичко-четничким митоманима“.

Један пример:

„Dr Eli Rosenbaum je na Prvoj međunarodnoj konferenciji o Jasenovcu („New York 1997”), prezentirao izvještaj njemačke okupacijske komande od 6. prosinca 1943. o žrtvama hrvatskog genocida u Jasenovačkim logorima, čuvan u američkoj nacionalnoj arhivi (US National Archive), a koji je objavila državna skupština (Department of State): Jasenovac 120 000, Stara Gradiška 80 000, što čini ukupno 200.000 žrtava. Ovome broju treba dodati krvavi period, koji je trajao cjelu 1944. i 1945. godinu do 22. travnja 1945!“

Био сам референт на дотичној конференцији и сигуран сам да је (Јукићев, не Розенбаумов) знак узвика иза „do 22. travnja 1945!“ апсолутно непотребан, непримерен и излишан. Јер др Розенбаум није следио никаквим сензационалистичким мотивима, већ износио трезвене чињенице, представљао непорециве историјске изворе.

Повод за његово обзнањивање овог податка је настао, када сам у оквиру свог реферата ословио могући (јер отворени, непознати) број жртава Јасеновца и када је микрофону одмах потом похрлио хрватски учесник Владимир Жерјавић и тврдио, сасвим у складу са Туђмановом „повијесном истином“, да је у Јасеновцу изгубило живот „највише 30.000-40.000 људи“.

Но, за Јукића је све решено његовом констатацијом у овом чланку: „Komunističko-četnička vlast u doba komunizma je određivala i kontrolirala sve pa i objave u enciklopedijama i leksikonima. Navedene objave o broju žrtava su komunističko-četničke laži kojima se „dokazivala“ genocidnost hrvatskoga naroda.“

Признајем, за више деценија бављења овом тематиком, ја нисам наишао на било ког иоле озбиљног српског историчара, који је употребљавао ову крајње негативистичку (и расистичку) флоскулу о „genocidnost hrvatskoga naroda“.

Јер кривица починитеља злочина геноцида, без обзира на њихов број, никада није колективна у смислу било ког (немачког, хрватског, итд) народа из кога су потекли а камоли наследна.

Број жртава сваког злочина геноцида а тиме и Србоцида хрватске државе 1941-1945, још једном, изузетно је важна компонента истраживања, али ни у ком случају једини параметар, једино питање, чији би одговор решио сва друга.

Стога само кратко мој став о томе, који сам и на тој конференцији у Њујорку заступао.

Број жртава Србоцида (и Јасеновца) је непознат, јер је маса релевантних докумената при крају Другог светског рата од стране геноцидних убица уништена, мада се сме претпоставити да постоје и сачувани, који су још увек недоступни.

То је истовремено и разлог зашто би било врло проблематично, погрешно зауставити се на статистици, која је до сада евидентирала око 80.000 убијених у Јасеновцу, јер – колико је статистика аксиоматично важећа, неприкосновена, ако јој не стоји на располагању иоле довољно података?

Колико су важећи (= истинити) резултати једне статистички мотивисане анкете са предвиђених 2.700 испитаника, ако се позиву анкетара одазвало само њих 27? Може ли она буде репрезентативна тј. веродостојна?

А да не помињемо поново извештај др Ели Розенбаума о Јасеновцу 1943, дакле две године пре краја Другог светског рата и одласка тадашње хрватске државе у најцрњу помрчину историје.

Моје мишљење гласи да је математичка теорије вероватноће апсолутно равноправна са статистиком, са којом чини математичку стохастику, и да она легитимише став заснован на свеукупности историјских извора, која у више него довољној мери образлаже поставку да би број жртава Јасеновца пре смео да се креће у реду величине стотина хиљада а не испод 100.000.

Но можда је и то само још један израз „српске комунистичко-четничке митоманије“, ко зна?

Свакако, и на српској страни су непревидиви они, који се услед мањка аргумената, услед недостатка сопствених истраживачких резултата (уколико уопште озбиљно и консеквентно истражују) скоро искључиво и исувише радо фиксирају на питање броја жртава, заклањају иза статистике и захтевају да им се превасходно из тог разлога призна неприкосновени ауторитет и право на научни Олимп.

Док су сви неистомишљеници само аматери, шарлатани, па и штеточине…

Њима би стога било потребно саветовати, указати им на чињеницу да је сакупљање имена жртава изузетно важно и корисно, али да је рад у (немачким, италијанским, англосаксонским, руским, итд) архивима, као и откривање изјава преживелих сведока тог времена исто толико важно.

Као и да је математичка теорије вероватноће, ослоњена на свеукупност историјских извора, апсолутно равноправна са статистиком, чак и без обзира на чињеницу да овој последњој исувише мало података стоји на располагању, да би значи могла да важи као последња реч у односу на ову тематику.

Јер ни то не раде аматери, шарлатани и штеточине.

Што се Марка Јукића и њему сличних хрватских аутора тиче, за њих је порицање Србоцида хрватске државе 1941-1945. очигледно апсолутни conditio sine qua non њиховог (сликовито речено) преживљавања, њиховог схватања сопственог националног идентитета.

То је дефинитивно погрешна основа за било какав научни рад (рационална интелигенција, интелект, највећи могући степен објективности), као и за иначе неопходни дијалог са српском страном а у смислу прихватања заједничке одговорности потомака злочинаца и потомака жртава и у служби хуманистичког принципа „Никад више!“ (емоционална интелигенција, етика, морал).

Dr sci Phil, dr  Владимир Умељић